Moja majka ultra desničarka

Prvobitno objavljeno na VICE Belgija.

Kad dvadesetdevetogodišnja Džuli uđe u pab De Bors u Ninove, gradu u severnoj Belgiji, ona srdačno pozdravlja redovne goste dok se probija do šanka. Iznad glave joj visi velika zastava Forca Ninove – lokalnog ogranka ultradesničarske nacionalističke partije Vlams Belang, koja je nedavno pobedila na lokalnim izborima. Partiju predvodi flamanski nacionalista Gaj D'Heseler, koji bi uskoro mogao da postane prvi gradonačelnik u istoriji Belgije poreklom iz neke ultradesničarske stranke.

Ako se to dogodi, on će to definitivno proslaviti u De Borsu, koji drži Džulijina majka Stanija Van Lo (52) – gradska odbornica Forca Ninove. Pab je popularno okupljalište pristalica stranke. Posle skorašnjeg uspeha Force na izborima, fotografija nekoliko članova partije kako slave pobedu naizgled izvodeći nacističke pozdrave podeljena je na društvenim mrežama. Lokacije te proslave? Terasa ispred De Borsa.

Uprkos ultradesničarskim uverenjima svoje majke, Džuli je vatreni pobornik liberalne stranke Zelenih. Dok sipa sebi piće, ona objašnjava kako je svi redovni gosti ovde doživljavaju kao nekakvog levičarskog hipika. Ali začikavanje prijatelja njene majke iz Force ne može da pokoleba Džuli u njenim uverenjima. Došla sam ovde da se sretnem sa Džuli i Stanijom, i saznam kako izgleda kad majka i ćerka zastupaju tako oprečne stavove, da li Džuli misli da su uverenja njene majke rasistička i šta bi moralo da se desi da se odreknu jedna druge.

VICE: Pozdrav Stanija, vaša stranka je pobedila na lokalnim izborima. Jeste li zadovoljni rezultatima?
Stanija: Ja sam veoma zadovoljna. Kad sam se kandidovala prvi put pre šest godina, dobila sam samo 700 glasova, ali sam ovaj put osvojila oko 1.000 više.

Koliko su vam važna vaša politička uverenja?
Stanija: Osećam se dobro zastupajući ih. Ja zapravo potičem iz porodice socijalista – mi smo radni ljudi. Ali sam tokom godina odlazila sve više udesno. Pre šest godina, ukrali su mi kola dok sam bila u šopingu u Briselu. Policija je na kraju pronašla Marokanca za volanom. A pre osam godina probudio me je alarm u pabu, ali je policija srećom uhvatila dvojicu provalnika. Više se ne osećam bezbedno, tako da sam počela da hodam okolo sa suzavcem. Nisam rasista, ali čujem razne priče. Ćerka moje prijateljice nedavno je opljačkana na ulici. Poštujem svakakve ljude – stranci su nam dobrodošli gosti u pabu. Ja samo ne volim muslimane i Islam. Oni prosto ne mogu da nam nametnu džamije; to nije naša kultura. Ovo nije muslimanska zemlja.
Džuli: Ajde, molim te – poštuješ svakoga? To prosto nije istina. Ti slušaš samo loše priče, dok ja mogu da ti navedem na stotine drugih pozitivnih primera. Ja sam, inače, glasala za Zelene.
Stanija: Ne razumem kako uopšte može da ti padne na pamet da glasaš za Zelene. Još si mlada – zato si i glasala za njih – ali postoje velike šanse da ćeš se na kraju opametiti. Putovala sam na Jamajku, Kubu i u Dominikansku Republiku, i tamo delila zalihe meštanima.
Džuli: To te ne čini Majkom Terezom. Važni su ljudi koji dolaze ovamo pobegavši iz svoje zemlje – imaš ozbiljno odsustvo saosećanja prema njima. Moja majka je bila samohrana i mislim da je prilično čvrsta, zato što je uspela da me odgoji sama. I cenim što je uspela da pobedi rak. Ali i drugi ljudi imaju probleme. Niko ko odluči da rizikuje život na onim brodićima to ne radi iz zabave. Oni samo pokušavaju da prežive.
Stanija: Sigurna sam da dobri ostaju u svojim zemljama, a samo loši dolaze u našu. Odakle im novac za putovanje ako nemaju ništa kod kuće? Imaju čak i skupe telefone, dok su naši ljudi ti koji onda budu maltretirani.
Džuli: Živim u Gentu, u kraju u kom živi mešavina veoma različitih kultura. Kad god moram da istovarim namirnice iz kola, neko se ponudi da mi pomogne. Osećala bih se bezbedno čak i da ostavim ulazna vrata širom otvorena.
Stanija: A šta je s onim kad su ti ukrali ajfon? Misliš li da je to bilo u redu?
Džuli: To se desilo samo jednom – ali jedan ukradeni telefon ne inkriminiše čitavu populaciju.
Stanija: U našoj porodici, ukradena su dva od tri telefona. Oba puta je to uradio stranac.

Da li biste napustili politiku kad bi Džuli to tražila od vas?
Stanija: Znam da ona to nikad ne bi zahtevala od mene.
Džuli: Ne, ne bih zahtevala – to bi bilo malo ekstremno. Ali kad bih mogla da biram, više bih volela da radiš za neku drugu stranku.

Stanija, šta vaši prijatelji misle o činjenici da ne možete da ubedite ćerku u svoja politička uverenja?
Stanija: Oni svi poznaju Džuli i nikad je ne bi napali na ličnoj osnovi. Neverovatno sam ponosna na svoju ćerku – ona mi je čak na profilskoj slici na Fejsbuku.

Jesu li vaši prijatelji uglavnom desničari ili levičari?
Stanija: Nemam nijednog prijatelja levičara.
Džuli: U grupi mojih prijatelja nema nijednog ultradesničara. Ne može da mi bude prijatelj neko ko diskriminiše druge. Izuzetak pravim samo za moju majku zato što mi je majka. Ljudi ovde u Ninove su ujedinjeni zato što su protiv nečega. Ja bih radije da budem deo neke pozitivne grupe.
Stanija: Džuli ne razlikuje desnicu i ultradesnicu. Glasanje za desničarsku partiju me ne čini lošom osobom. Kad bi mi na prag sutra došlo gladno dete, ja bih ga nahranila.

Da li biste vi, Stanija, opisali sebe kao ultradesničara?
Stanija: Ja nisam ekstremna desnica. Filip Devinter, dugogodišnja maskota flamanske ultradesnice, nije moj prijatelj.
Džuli: Moja mama je poprilično ekstremna desnica.
Stanija: Ne možeš tako nešto da kažeš za rođenu majku. Dobro se slažem i sa mulatima i sa crnjama.
Džuli: Ne možeš da kažeš crnje – kaže se "crnci". Moram da te pozovem da provedeš malo vremena sa jednom muslimanskom porodicom.
Stanija: Džuli, molim te!

Da li bi Džuli bilo dopušteno da kući dovede crnog dečka?
Stanija: Ako je musliman, samo preko mene mrtve.
Džuli: Nažalost, još se nisam zaljubila u muslimana.
Stanija: Ne smemo više da organizujemo Božićni vašar u Briselu ili makar tako da ga zovemo. Muslimani nisu tolerantni prema nama; oni samo neka se klone našeg Božića.

Šta tvoji prijatelji misle o tvom desničarskom odgoju, Džuli?
Stanija: Nikad me nijedan tvoj prijatelj nije popreko pogledao.
Džuli: Imala sam problema zbog toga. Ove nedelje su mi ljudi upućivali nacistički pozdrav zato što znaju da potičem iz Ninove. Ponekad se i sama sprdam s tim na Instagramu – na slici koja se pojavila na društvenim mrežama, ljudi koji izvode nacistički pozdrav pokazuju tačno na moju dečju sobu. Ali smatram i da samo ja smem da se šalim s tim – ostali moraju da ućute zato što ne poznaju moju majku kao što je ja poznajem. Na neki način sam ponosna što ona stoji čvrsto iza svojih uverenja. To sam nasledila od nje – nijedna od nas ne preže da iskaže svoje mišljenje. Ali, srećom, nasledila sam tvoj karakter, ali ne i tvoju ideologiju.
Stanija: Vidite, Džuli nije 100 posto protiv mene.

Da li bi glasala za svoju majku da živiš u Ninove?
Džuli: Nema koščice u mom telu koja bi glasala za nju, čak i ako bi to značilo da bi me se odrekla. Njena partija je protivu svega u šta ja verujem.

Čitava Flandrija sada smatra Forca Ninove grupom rasista i neonacista. Da li osećaš potrebu da braniš svoju majku?
Džuli: Znam da je srce moje majke na pravom mestu. Svesna sam da se nalazim u neobičnoj situaciji, ali ona mi je i dalje majka. Kad bi me neko napao, ona bi me branila. Zato sam pomalo nervozna zbog čitavog ovog intervjua. Ne želim da je drugi osuđuju. Plašim se kako će ljudi da reaguju.

Stanija, da li se nadate da će Forca Ninove dobiti šansu da vlada i dokaže da je sposobna politička stranka?
Stanija: Da, i ako dobijemo šansu a propustimo je, kazniće nas na sledećim izborima za šest godina.
Džuli: Nadam se da nikad neće dobiti vlast. Oni bi bili zaista užasni. Definitivno neću dolaziti u Ninove više tako često.

Stanija: Zaista nećeš dolaziti ovamo tako često? Vidiš, strašno me pogađa kad govoriš takve stvari.
Džuli: Nagovoriću te da ti češće dolaziš u Gent.

Kako je sve ovo uticalo na vaš lični odnos?
Stanija: Tužna sam što ne podržava moje političke ambicije. Ali me jeste pozvala posle izbora da mi čestita.
Džuli: Uspela sam da zanemarim svoje političke stavove na nekoliko sekundi da bih to uradila.
Stanija: Nikad od nje ne bih tražila da radi kampanju za mene.
Džuli: Učestovala sam u kampanji za Zelene na poslednjim izborima, kad se moja mama prvi put kandidovala za Force Ninove. Vozila sam se okolo u kolima s ogromnim plakatom Zelenih na njima. Kolima koja sam, uzgred, dobila od majke.
Stanija: To je bio jedan strašno detinjast potez. Međutim, radije bih da se vozi okolo sa plakatom Zelenih nego da je hapse zbog droge.

Da li mislite da bi vaš odnos bio snažniji da se slažete politički?
Stanija: Zbog toga je ne bih volela više nego što je već volim. Ona je svoja i pomogla mi je mnogo u teškim vremenima. Ona je u stanju da mi pomogne da pregrmim bilo šta.
Džuli: To rade majke i ćerke, ispomažu se.