Tehnologija

Izumiteljka dugmeta ’lajk’ želi da prestanete da se brinete oko lajkova

Bivša službenica Fejsbuka Li Perlman objašnjava kako je validacija zavladala internetom, a onda ga upropastila.
08 Jul 2017, 6:00am

Dugme lajk na Fejsbuku se na neki način ušunjalo u naše živote. Jednog dana se pojavilo na fidu, i iznenada smo svi očajnički počeli da želimo lajkove – ili preciznije, odrednicu koliko su drugima bitne naše misli i stavovi. I ovaj mehanizam je u suštini promenio način na koji internet funkcioniše. Danas sve društvene platforme imaju verziju dugmeta lajk, i čitave kompanije, ideje i pokreti se uzdižu ili propadaju u odnosu na zbir lajkova koje prikupe. Zbog toga što proizvodim sadržaj na internetu sam možda pristrasan, ali meni se čini da je pojava dugmeta lajk uticala na internet jednako dramatično kao i pojava ajfona.

I kako je došlo do toga? Kako je jedna mala alatka na jednom sajtu društvene mreže ubola nešto od toliko fundamentalnog značaja za ljudsku psihologiju? Da bih to saznao, kontaktirao sam sa Li Perlman iz Denvera, koja je danas strip crtač, a ranije je bila zaposlena Fejsbuku, i pripadaju joj zasluge za nastanak ovog dugmeta.
Isprva sam želeo da je pitam za pojedinosti njegovog razvoja, ali naravno da smo počeli da razgovaramo o širem pojmu žudnje za validacijom. Zanimljivo je čuti da se i Li navukla na lajkove kao i svi ostali – ali do te mere da je počela da se brine.

VICE: Ćao, Li, hajde da počnemo od toga kako si završila u Fejsbuku.

Li Perlman: Pa, uvek sam bila štreberka za matematiku. Volela sam da rešavam probleme i volela sam da nalazim tačne odgovore. Mislim da je to bilo i zbog toga što sam bila devojka u matematici, a taj osećaj je bio kul. Tako da sam vredno učila matematiku i završila softversko inženjerstvo na Univerzitetu Braun. Prvo sam se zaposlila u Majkrosoftu i radila sam tamo dve godine, ali mi to jednostavno nije bilo inspirativno. Neki moji prijatelji su otišli u Fejsbuk i bila sam zaista impresionirana njihovim proizvodom. Mislila sam da njihov sajt ima poseban korisnički dizajn, i da poseduje određenu magiju, pa sam otišla tamo na intervju. Imala sam 23 godine, i još sto drugih dvadesetrogodišnjaka je radilo zajedno u istom kancelarijskom prostoru, i svi su bili žešće pametni i zabavni. To se događalo 2006, i postojala je neka magija. Mogla sam to odmah da vidim.

Da li je Mark Zakerberg posedovao magiju?

Nije me on intervjuisao, ali moram da kažem da mi je on jedan od omiljenih ljudi na planeti. Jedan od njegovih genijalnih kvaliteta je to što zapravo nije perfekcionista. „Da, uvredićemo neke ljude, u nekim oblastima neće funkcionisati, ali svejedno ćemo to da uradimo". Jedan od gesla naše kompanije je bio kreći se brzo, kvari stvari, a on je uvek bio takav. Rekla bih da je on uzor i sazreo je od vremena kada sam ga upoznala – kada je on bio mlad, i kada sam ja bila mlada.

Kako je došlo do dugmeta lajk? Koji problem ste pokušavali da rešite?

Pokušavala sam da rešim nešto što smo zvali problem suvišnosti. Na primer, ako napišeš „Venčali smo se", u svim komentarima je isponova i isponova pisalo „Čestitam". Meni je to bilo zaista estetski ružno, a osim toga, svaki put kada bi neko napisao nešto emotivno, to bi bilo teško naći u mnoštvu ostalih suvišnih komentara. Želela sam da rešim oba ta problema odjednom.

Sećaš li se tačno tog trenutka kada ti sinula ideja o dugmetu lajk?

Ne, to je bio evolucija. Na početku je ideja bila nešto što smo zvali dugme bomba, koje je bila slična, ali malo drugačija stvar, koju je smislio jedan moj prijatelj. Postavio je to na našu tablu sa idejama, ali iz nekog razloga, to nije privuklo pažnju. Onda sam ja napravila malo drugačiju verziju i nazvala to strava dugme. A iz nekog razloga, ono je privuklo pažnju ekipe, i svi smo na tome radili zajedno. U pitanju je bila saradnja.

Da li je bilo teško potrefiti pravi dizajn?

Da! Bilo je stvarno teško. Stvar je u tome što bi razni simboli bili neodgovarajući u raznim zemljama. Drugačije reči nisu funkcionisale – „strava" je delovalo suviše klinački, „volim" je delovalo previše ljigavo. Dizajneri su bili frustrirani i napuštali su projekat, i morali smo da oformimo novi tim. Na kraju smo došli do dizajna, i Mark je konačno rekao, „To će biti lajk sa podignutim palcem, napravite ga i okačite ga, i završili smo s tim". Tako je konačno doneo odluku.

Sećaš li se trenutka kada je zaživelo?

Smesta je bilo uspešno. Sećam se stvarno zadovoljavajućeg osećaja, „znala sam". Statistike su skočile toliko brzo – sve statistike za koje smo mislili da će biti promenjene, ali 50 komentara je postalo 150 lajkova, gotovo smesta. Ti ljudi su češće pisali nove statuse, tako da je bilo mnogo više sadržaja, i sve je jednostavno funkcionisalo.

To se događalo 2009. Šta misliš o dugmetu lajk osam godina kasnije?

Isprva sam mislila da je to što smo napravili izuzetno. Ali onda sam pre jedno par godina primetila da su se algoritmi novosti promenili, i da određeni sadržaji nemaju toliko veliku distribuciju. A u to doba sam počela da crtam te stripove. Stripovi su za mene bili način da nacrtam i podelim svoj interni svet, postavljala sam ih na Fejsbuk, i sve više i više fanova ih je zavolelo, kao i ja. Ali kada je Fejsbuk promenio svoj algoritam, broj mojih lajkova je opao, i osećala sam se kao da ne dobijam dovoljno kiseonika. Bilo je nešto kao, čekaj malo, unela sam srce i dušu u ovaj crtež, a ima samo 20 lajkova. Tako da iako sam mogla da krivim algoritam, nešto u meni je govorilo, ne vole me, nisam dovoljno dobra, moram da počnem da plaćam reklame!

Počela si da plaćaš reklame?

Da, odjednom sam počela da plaćam reklame, samo da bih ponovo privukla pažnju. Iako me je sramota da to priznam. Mislim da nikada ranije nisam to priznala.

U redu je, i mojim životom upravljaju lajkovi. Ali ono što je meni zanimljivo je to što si i ti jednako motivisana lajkovima kao i svi mi, iako si ti stvorila taj sistem. Da li osećaš odgovornost zbog toga što si priredila internetu?
Imam osećaj kao da bi trebalo da se osećam odgovornom, ali ne osećam se. Kada pomislim na to, mislim da je to bila ispravna stvar u tom trenutku, i da nije moglo da se izbegne. Moj cimer radi na veštačkoj inteligenciji, i mnogi ljudi mu govore da prestane, ali to je bukvalno nemoguće. Neko će već da je stvori. Nije postojao način da se to ne uradi, tako da se ne osećam odgovornom.

Misliš li da je tebi potrebna društvena potvrda više nego drugima?

Da, mislim. To je blagoslov, jer ponekad, kada dobijem društvenu potvrdu – kao na TED toku – stvarno se potrudim da obavim dobar posao, i to hrani moj integritet. Ali prokletstvo je u tome da kada ne izazivam pažnju, umem da odlepim i osetim se kao da sam ništavna.

Mnogi ljudi oklevaju da to priznaju. Šta misliš, zašto je tako?

Pa, iz mog iskustva, ako primetiš da pokušavam da zadobijem tvoju pažnju, ti mi je nećeš pružiti. To upropasti igru. Takođe postoji određeno priznanje o nedostatku samopouzdanja – molim te, daj mi potvrdu, zato što kukam i slaba sam – a to je potpuno suprotno od imidža koji pokušavam da projektujem.

Zašto onda rado priznaješ da žudiš za javnom potvrdom?

Zato što iako se ne osećam odgovornom zbog toga što sam stvorila dugme lajk, osećam odgovornost da govorim o validaciji. Kao osoba kojoj je potrebna validacija, i kao osoba koja je fokusirala ovu potrebu kod drugih, treba da govorim o autentičnosti.

Dakle, slažeš se da si izmenila način na koji internet funkcioniše, iako se ne osećaš odgovornom?

Pa, znaš onu epizodu Crnog ogledala, onu u kojoj su svi opsednuti lajkovima? Kada sam je odgledala, iznenada sam se prestravila da ću postati ista kao ti ljudi, i pomislila sam da sam ja stvorila takvu sredinu za sve ostale.

Kako se trudiš da izbegneš da postaneš takva?

Dakle, postoji gomila stvari koje čine da se osećam nelagodno, kao što su određena razmišljanja i osude. A moja reakcija je da proverim telefon da bih izbegla tu nelagodu. Počela sam čitav svoj život da izgrađujem oko toga da izbegnem nelagodu, umesto da se jednostavno fokusiram na stvari koje mi donose radost. I trudim se da to promenim. Trenutno sam fokusirana na radost i na to da mi bude jasno šta mi pričinjava radost. Aktivnosti kao što je gledanje u okean. Jednostavno želim da skačem, a to je radost, to je lako voleti. A s druge strane, kada primetim nešto zbog čega mi je nelagodno, obratim pažnju na to. Preispitujem ga i beležim.

Ranije sam ti rekao da mojim životom upravljaju lajkovi. U velikoj meri je tako zbog toga što sam novinar, ali i zbog moje tupave potrebe za društvenom potrebom. Šta misliš, šta treba da učinim da bi prestalo da me bude briga?

Pa, ako si iskreno zabrinut zbog toga koliko lajkova dobijaš, onda zapravo nisi zabrinut zbog toga što se brineš koliko lajkova ćeš imati. Jednostavno stvarno želiš mnogo lajkova. A ako je to slučaj, ja ti kažem, samo napred. Dopusti sebi da želiš da te lajkuju. Daj sebi odrešene ruke da to činiš. A ako tu postoji određena samosvest, samo primeti i to. Dozvoli sebi da to osetiš i obraćaj pažnju na taj osećaj. Uopšte ti neću reći da prestaneš, zato što iz svog iskustva znam da to ne funkcioniše. Rekla bih da je poslednja stvar koja nam je potrebna još samopreispitivanja. Mislim da je to jedna od stvari zbog kojih je uopšte i došlo do ove epidemije. Osuđujemo sami sebe, i onda nam je potrebna potvrda nekog drugog. Tako da da, u redu je. Dozvoljeno ti je da želiš da te lajkuju.

To je stvarno zanimljivo. Misliš li da tu negde leži odgovor i za internet, generalno? Postoji li način da se zaustavi ovaj hipersvemir zasnovan na validaciji u kome živimo?

Za mene je to kao onaj Ajnštanov citat: „Ne možemo da rešavamo probleme razmišljajući na isti način kao kada smo ih napravili". A postoji i jedan još bolji citat Bakminstera Fulera: „Ako želiš da promeniš sistem, samo izgradi neki bolji, i stari će pasti".
Ja slutim da će se na kraju pojaviti nešto zanimljivije, i da će se internet promeniti, nadam se. Iskustvo eksterne validacije ne može da se poredi sa unutrašnjom validacijom. Mislim, kada sam duboko i lično zadovoljna sobom kada uradim nešto na šta sam neverovatno ponosna – lajk na Fejsbuku tome ne može da konkuriše.

Hvala, Li.