Bouvi je za mene i dalje živ

Ovaj članak je prvobitno objavljen na GARAGE.

Nakon pet godina turneje po svetu, Dejvid Bouvi je, idolopoklonička retrospektivna izložba koju je organizovao Muzej Viktorije i Alberta u Londonu, sada je u svojoj najvećoj i konačnoj iteraciji u Bruklinskom Muzeju. U međuvremenu, neumorni program reizdanja i remastera Starmenovog rada ovog proleća će biti dopunjen sa još osam albuma koji će doživeti svoje reizdanje na vinilu. Nakon što je njegova smrt u januaru 2016. inspirisala odavanje pošte lojalnih obožavatelja, Bouvijevo prisustvo u raznim oblastima kulture je itekako rasprostranjeno. Njegov sin, filmski stvaralac Dankan Džons, čak je osnovao i međunarodni čitalački klub, zasnovan na stotinu omiljenih dela svog oca.

Da ćemo biti suočeni sa poplavom toplih sećanja na Dejvida Bouvija je bilo jasno u samom startu. Par nedelja nakon što je umro, moja žena i ja smo čekali u redu u supermarketu, u Ostinu, Teksas. Kod kasa, pored raznih mamipara, nalazila se polica sa diskovima Blackstar. Oportunizam diskografske kuće? Možda. Ali dobar deo naše sabraće kupaca su svojim spiskovima za kupovinu dodavali ovo završno remek delo. To je bilo sasvim drugačije od jedinih veza koje sam ranije pravio između Bouvija i Teksasa: 1) obožavao je otkačenog autsajdera Legendarnog Stardast Kauboja; 2) Stivi Rej Von je svirao ne Let’s Dance. Kada je u sredu, 10. februara 1971. godine u lepršavoj svilenoj haljini promovisao The Man Who Sold the World na jednoj hjustonskoj radio stanici, jedan izbezumljeni lokalac je izvadio pištolj na njega.

Došao sam naoružan tačnim datumom poslednjeg događaja, zato što sam pre nekoliko godina proveo devet meseci priređivajući rukopis od 300 hiljada reči, koji je napisao britanski Bouvijev arhivator Kevin Kan, za opsežnu knjigu Any Day Now, detaljne dnevničke zapise Bouvijevog života u prestonici UK, između njegovog rođenja i odlaska iz zemlje 1974. Prvi primerak je revnosno poslat samom subjektu; preneli su nam da je bio oboren s nogu (i da se posle toga raspitivao šta je još radio u određenim trenucima u životu).

Tako da ja poznajem Bouvija. Stariji brat mi je odavno pričao priče o tome kako ga je šezdesetih gledao kako prekrštenih nogu svira akustični repertoar u Raundhausu, u severnom Londonu, i kako nije bio impresioniran. Za mene je bilo drugačije. U svojoj dvanaestoj godini, početkom sedamdesetih, samo par kilometara od tog utočišta sa mirisom pačuli ulja, napravio sam svoju prvu investiciju u Bouvija, kupivši onu i dalje otkačenu himnu seksualnoj ambivalentnosti, John, I’m Only Dancing, u formatu sedmoinčnog singla.

Posle toga sam prikupljao sve Bouvijeve ploče, jednom se susreo s njim u društvu, dva puta ga zvanično intervjuisao, i od njega iskamčio doprinos na dve moje knjige (negde u stvarima mi se nalazi njegov faks koji rapidno bledi, i u kome hvali sjajnog džangl didžeja i uličnog umetnika iz UK, Goldija). Takođe sam ga i deset puta gledao uživo – od turneje Vitkog belog vojvode, na Vembliju 1976, do nastupa povodom Earthling, u glazgovskom Beroulendsu, dvadeset godina kasnije.

Bouvijeva reputacija najvećeg šarmera je bila itekako zaslužena. Srce mi je bilo puno zbog njegove iskrenosti, kada je samo šest nedelja pre svoje smrti Dereku Bošijeru poslao mejl u kome je napisao da mu se „baš dopala“ moja knjiga o ovom britanskom slikaru; velikodušnost koju je Bouvi pružio Dereku u trenucima koji su mu sigurno bili najbolniji u životu – „Stvarno si majstor; tvoj rad odzvanja decenijama“ – govori mnogo toga.

Ali ipak, mislio sam da ćemo se do sada zasititi Bouvija. Dok su hiljade onih koji ne razlikuju Velvet Goldmajn od Velvet Andergraund postajali opsednuti njime, moja urođena tvrdoglavost ponekad me je odvodila u suprotnom smeru. Šest meseci nakon Bouvijeve smrti, prionuo sam na to da najvećem Bouvijevom obožavatelju kojeg poznajem, uredniku britanskog GQ-a, Dilanu Džonsu, prodam ideju za priču kojom ću sam sebe sahraniti. Predložio sam mu da me angažuje da napišem esej „Zašto je Dejvid Bouvi bio sjajan, ali ne toliko sjajan koliko svi misle da jeste“. Namera mi nije bila samo da začikavam Dilana – koji je u to doba radio na svojoj smeloj knjizi, Dejvid Bouvi: jedan život – već i da pokušam da sprečim proglašavanje za sveca koje je pretilo da sahrani Bouvijevu ljudskost.

Evo prvog paragrafa ovog članka organizovanog po abecednom redu, iz leta 2017:

A stoji za Akademiju umetnosti, koju nije pohađao, ali je decenijama odavao utisak da jeste (ili za Apsolutne početnike , sa svime što to podrazumeva, pa čak i za glumu, u kojoj je u samo par navrata uspevao da pobedi svoju neverovatnu samosvest, ili da je primeni na takav način da gluma nije ni potrebna – pogledajte Čoveka koji je pao na zemlju.).

B stoji za Baal . Možemo li da pričamo o zubima, uglavnom da bismo izbegli da govorimo o onoj kakofoniji na mini albumu?

K bi bilo za kabalu, L za The Laughing Gnome , M za mimiku i pantomimu, S za Space Oddity (koju ne mogu da čujem, a da se ne setim Kako Herbi Flauers prdi u svoju tubu), T je za Tin Mašin …

Naravno da članak nikada nije bio objavljen, iako je Dilan ubacio neke odlomke u svoju knjigu. Ja, jedini različiti glas na 500 i nešto stranica, našeg palog heroja opisujem na sledeći način:

[bio je] Grozan prema svojoj majci, prema menadžeru koji ga je podržavao i u dobru i u zlu, i prema svojoj prvoj ženi čiji doprinos ni do smrti nije priznao, 40 godina nije platio porez u UK, snimao je gnusne ploče od 1984. do 1995, često se grozno oblačio, glupo šminkao i imao bezvezne frizure, definitivno je flertovao sa desničarskom politikom i davao je tupave komentare na tu temu… drugim rečima, obično ljudsko biće sa manama.

A onda me je prošle jeseni kompanija za kućnu audio opremu Sonos angažovala da nadgledam seriju fotografija na temu Bouvija u određenim gradovima, za njihove izloge u Londonu i Njujorku (treći grad stiže uskoro). Sa kartografom Herbom Lesterom sam takođe sastavio i vodiče sa obeleženim ključnim adresama u tim gradovima, dok sam organizovao grupe fotografija, od skoro forenzičkih krupnih planova koje je slikao Mik Rok u veoma ranim danima Zigija, u kući koju je delio sa Endži, u Bekenhamu, u južnom Londonu, do portreta opuštenog Prolupalog Glumca, na Brodveju, u ulozi obogaljenog primerka iz predstave nakaza, Džozefa Merika, u komadu Bernarda Pomeransa, Čovek slon, 1980. godine.

Kopajući po agencijskim arhivama i portfolijima fotografa, zatekao sam sebe kako puzim nazad do gramofona da bih poslušao odavno nepuštene pesme sa ploča izlizanih omota: „Fantastic Voyage“ sa albuma Lodger, „Letter To Hermione“ ( Space Oddity), „When You Rock N Roll With Me“, ( Diamond Dogs), „Teenage Wildlife“ ( Scary Monsters). Čak sam počeo da prilazim i Blekstaru, shvatajući da me je nešto – možda kukavičluk – skoro čitave dve godine držalo podalje od ovog izdanja. Trenutno, „I Can’t Give Everything Away“ slušam skoro svakodnevno.
U međuvremenu, razmišljam o svojoj nepromišljenoj i nedobronamernoj ideji za članak. Da li je Bouvi imao mana? Naravno, stojim iza toga. Ali nije bio „obično ljudsko biće“.

Izložba Dejvid Bouvi je biće postavljena u Bruklinskom muzeju do 15. jula.