Nomofobija je strah od nemogućnosti da proveravaš telefon

Nomofobija je strah od nemogućnosti da proveravaš telefon

Ne umemo da multitaskujemo, ali naši uređaji zahtevaju od nas da upravo to radimo.
20.6.18

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Na Eplovoj Svetskoj konferenciji razvijača softvera održanoj ovog meseca, Kreg Federigi, stariji potpredsednik Softver Inžinjeringa, rekao je da je korišćenje naših mobilnih telefona “postala takva navika da možda ne primećujemo koliko smo rastrojeni postali.”

Ovom njegovom priznanju pridružila se najava novih funkcija koje Epl uvodi da bi to suzbio, kao što je noćna funkcija “Ne smetaj” da ne dobijate obaveštenja dok spavate ili mogućnost da vremenski ograničite aplikacije kao što su Instagram ili Fejsbuk (mada možete da ignorišete to ograničenje ako želite).

Reklame

Koliko god ironična bila potreba da programirate svoj telefon kako biste zaustavili korišćenje svog telefona, sa njom svi možemo izuzetno da se poistovetimo. Zavirila sam u svoj telefon više od trideset puta dok sam pisala ovaj članak. Proverila sam mejl više od deset puta, ćaskala sa kolegama na Sleku i iščitavala Tviter. Ništa od toga nije neuobičajeno. Kad se moj telefon osvetli, ja ga obavezno pogledam. Kad dobijem novi mejl, izađem iz vord dokumenta da ga pročitam i odgovorim na njega.

To je prosto način na koji koristimo svoje uređaje, zar ne? Još 2015. godine, 46 odsto Amerikanaca reklo je da ne bi moglo da živi bez svojih pametnih telefona. Postoji izraz za strah od nemogućnosti da stalno proveravate telefon: nomofobija, skraćeno od No Mobile Phone Phobia. Možete da proverite sopstveni stepen nomofobije učestvujući u kvizu koji su sastavili istraživači; kad sam ga uradila, našla sam se u najvišoj kategoriji: teška nomofobija.

Kao novinarka koja mora da odgovara na mejlove u najneobičnije sate, nisam bila potpuno iznenađena. Ali sam se malo zabrinula. Sve je više dokaza da odnos koji gajimo prema našim telefonima nije dobar po naše zdravlje. Postoje studije koje pokazuju da previše izloženosti svetlu iz naših uređaja može da utiče na naš cirkadijalni ritam. Još i više zabrinjava dokaz da može da utiče na naš mozak: studija iz 2015. godine pokazala je da su se ljudi, kad nisu mogli da se jave na ajfon koji zvoni dok rešavaju osmosmerku, ponašali anksiozno i neprijatno, a njihova sposobnost da reše zagonetku bila je narušena. Jedna studija iz 2011. godine pokazala je da bi način na koji naša memorija funkcioniše mogao da se menja, jer imamo mogućnost da izguglamo svaku informaciju koja nam treba (zašto pamtiti bilo šta kad to možete da potražite?).

Reklame

A mala studija sa Korejskog univerziteta, predstavljena pred Radiološkim društvom Severne Amerike koja još nije dobila potvrdu stručnjaka, bavila se mozgom 19 tinejdžera koji su dobili dijagnozu zavisnosti od interneta ili pametnih telefona. Pokazalo se da su momci sa dijagnozom imali više nivoe GABA, inhibitornog neurotransmitera u mozgu koji usporava moždane signale, od kontrolnih ekvivalenata. To može da sugeriše da oni imaju problema s obraćanjem pažnje i usredsređivanjem, mada su neophodne veće studije da bi se to i potvrdilo.

Da li je funkcija "Ne smetaj" dovoljna? Kako možemo da koristimo naše telefone —ili čak da ih dizajniramo — tako da budu dobri za naš mozak?

Pre nego što prosto bacim Ajfon u smeće, svesna sam toga da postoji nekoliko opcija uz čiju pomoć mogu da suzbijem njegove negativne efekte. Postoji "Noćna smena", koja kad zađe sunce plavo LED svetlo pretvara u više narandžastu nijansu, kao i već pomenute funkcije koje prate vreme koje provodite na preterano korišćenim aplikacijama.

Ali vredi istražiti i naše celokupno ponašanje: kakvu generalizaciju možemo da izvučemo iz načina na koji koristimo telefone? Erl Miler, profesor neuronauke na Institutu Pikover pri MIT-u, kaže da nas pametni telefoni teraju da budemo multitaskeri. Naši telefoni se konstantno osvetljuju, saopštavaju nam da smo dobili mejl, da je neko lajkovao naš tvit, naš prijatelj nam šalje poruku o večeri na koju ćemo ići kasnije — i te notifikacije prekidaju ono što radimo (a što je obično posao neke vrste).

Reklame

Miler proučava multitasking i našu sposobnost da ga obavljamo ili, tačnije, našu nesposobnost da to radimo. On mi kaže da čak i ako ljudi misle da mogu da multitaskuju, to zapravo nije nešto za šta su naši mozgovi sposobni.

Mi možemo da pohranjujemo informacije u naš mozak za čitav život, ali one žive u pozadini, u našoj dugoročnoj memoriji, čekajući da ih prizovemo. Mi aktivno ili svesno ne razmišljamo sve vreme o tom znanju. Kad svesno razmišljamo, Miler kaže da smo ograničeni koliko možemo da razmišljamo o njima. “Ljudi zapravo u nekom trenutku mogu da razmišljaju samo o jednoj stvari”, kaže on.

Ali čekajte, mogli biste da se pobunite, ja multitaskujem sve vreme. I zaista sam dobra u tome, kunem se. (To je bila moja reakcija.) “Ljudi greše u vezi s tim”, kaže mi Miler. “Ako je mozak dobar u jednoj stvari, onda je to samoobmana.”

Kad Miler dovede ljude u laboratoriju da testira njihove veštine multitaskinga, on otkriva da oni uopšte ne multitaskuju: samo se brzo prebacuju sa jednog na drugi zadatak. Mi to prebacivanje ne primećujemo, zato što bi to iskustveno za nas bilo isuviše naporno. Naš mozak pegla te prelaze, čineći da deluju kao jedno koherentno iskustvo. Rezultat je da vi mislite da radite dve ili više stvari istovremeno, dok se zapravo samo prebacujete između njih.

Ovo je bitno zato što svaki put kad se naš mozak prebaci sa zadatka na zadatak, on se malo uspori. “On mora malo da se vrati unazad”, kaže Miler. “Pravi greške. To umnogome utiče na produktivnost i to iz nekoliko razloga. Umesto da trošite svo kvalitetno vreme razmišljajući, obrađujući informacije u mozgu, vi gubite vreme prebacujući se između zadataka i rekonfigurišući mozak.” Miler misli da to može da utiče i na kreativnost, zato što mozak nema vremena da odluta u vaše uspomene, stvara nove asocijacije, i smišlja nove ideje i koncepte.

Reklame

Prema Mileru, naši telefoni od našeg mozga zahtevaju da multitaskuje na nivou za koji prosto još nismo sposobni i to utiče na nivoe naše produktivnosti i celokupni kvalitet naših misli. Dakle, ako moj mozak ne može da multitaskuje, zašto me multitasking uopšte privlači? Zašto nomofobija postoji i zašto žudim za tim da vidim o čemu je nova notifikacija koja se pojavila?

Miler kaže da to može da se objasni funkcionisanjem našeg mozga: naš mozak se razvio pre više stotina hiljada godina u veoma drugačijem okruženju, kada svakog dana nije bilo mnogo novih informacija za obrađivanje. Ako bi se pojavilo nešto novo, to je možda bio neki grabljivac, ili izvor hrane, te smo mi izuzetno baždareni da tražimo i obraćamo pažnju na sve što je novo. Ova osobina, zajedno sa našom usredsređenošću na jednu stvar, prilično je loš recept za današnju svakodnevnu interakciju sa mobilnim telefonima. Zbog toga naizgled ne možemo da odolimo kad se pojavi nova notifikacija ili zašto, čak i kad odložite telefon, imate želju da ga ponovo pogledate.

“Konstantno gledamo, proveravamo sve izvore oko nas radi novih informacija, iako je većina njih nebitna, nije nam ni od kakve koristi”, kaže Miler. “Samo ne možemo da isključimo žudnju našeg mozga za novim informacijama, zato što se naš mozak razvio tako da stalno traži nove informacije.”

Miler i ja pričali smo o tome kako mobilni telefon može da se napravi tako da potre tu žudnju, da se izbegne nomofobija i pomogne našem mozgu da radi u najboljem mogućem izdanju. Miler kaže da bi na najosnovnijem nivou idealni telefon prosto pružao manje informacija: bez mejlova, bez tekstualnih poruka, bez interneta.

Iako je malo verovatno da će sledeći ajfon biti lišen svih tih komponenti, ima nekih telefona koji su namerno zaglupljeni. Samsungov Galaksi J2 je "glupi" telefon koji ne može da se prikači na internet ili da koristi aplikacije. Isprobala sam minimalno dizajniran telefon po imenu "Lajt Fon", koji samo obavlja telefonske razgovore. Želja da nosate tu stvarčicu svuda sa sobom — izgleda kao debela prazna kreditna kartica — bila je minimalna. Ostavila sam je kod kuće i pošla bez nje. Nije mi pružala nove zanimljive informacije pa je moja žudnja za njima izlapela. (Istovremeno, morala sam da se izborim sa upornom teskobom da propuštam važne mejlove ili da moj šef pokušava da stupi u kontakt sa mnom.)

Ipak, Miler kaže da bi to bio sjajan koncept da se uvede u naše pametne telefone, kad bismo mogli ponovo da naučimo da ne moramo uvek da budemo dostupni ako se u tom trenutku bavimo nečim drugim. “Trebalo bi da možete da pretvorite svoj pametni telefon u glupi telefon na određeni vremenski period dok nešto radite", kaže on. To je prilično slično funkciji "Ne smetaj", ali u idealnom budućem svetu čak biste izbegli mogućnost da ga uopšte proveravate. Miler zamišlja funkciju koja zahteva dodatni napor da biste se ponovo vratili u njega, kao što je rešavanje matematičkog problema da biste izašli iz funkcije "Ne smetaj". Ili kad bi vaš telefon mogao da se poveže sa vašim nosivim uređajem za fitnes, sprečavajući vas da uđete u njega sve dok ne primeti da ste dovršili desetominutnu šetnju. “Ne želite suviše da olakšate povratak u njega", kaže on.

Reklame

Druga funkcija mogla bi da vam dozvoli da u jednom trenutku otvorite samo jednu aplikaciju, na minimalni ili maksimalni vremenski period. Potom, ako radite sa mejlovima, da ne možete da budete prekidani nekom drugom aplikacijom — morate da ostanete i usredsredite se na svoj mejl ili mu posvetite svu svoju pažnju.

Glorija Mark ne misli da je tehnologija isključivo loša. Ona se prvobitno obučavala za psihologa, ali se prebacila na polje tehnologije i sada radi u odeljenju za informatiku na Univerzitetu Irvajn u Kaliforniji. Mark pravi nešto što se zove žive laboratorije, u kojima se nadgledaju ljudi koji koriste tehnologiju dok su u stvarnom svetu, umesto u laboratorijama. Ona prati njihove kompjuterske aktivnosti i postavlja razne senzore na njih da bi videla koliko se njihovi nivoi stresa poklapaju s onim što rade onlajn.

Jeste, sve vreme imamo telefone kod sebe, kaže ona, i to nas rastrojava. Jedna skorašnja studija koju je radila potvrđuje mnogo toga što mi je Miler već rekao: mi previše multitaskujemo. Otkrila je da je prosečna dužina vremena koliko neka osoba gleda u ekran 40 sekundi, pre nego što se prebaci na neku drugu aplikaciju ili prozor.

Mark se slaže sa Milerom da bi u savršenom svetu ona želela da njen telefon zna kad je usredsređena na nešto i ugasi druge notifikacije dok ne završi svoje. Ona takođe misli da bi vaš telefon trebalo da je nedostupan za ostatak sveta dok to ne završite — bez varanja ili preskakanja svega toga samo nekoliko minuta kasnije. “Onda bih mogla da otkrijem prilično brzo da ako probam da uđem u nešto, telefon neće sarađivati, pa bih morala ponovo da stičem nove navike”, kaže ona.

Reklame

Ali ona nije sigurna da bi rešavanje matematičkog problema bilo najbolje rešenje za povratak u telefon. Na osnovu svog posla ona kaže da zna da su ljudi već ionako pod prevelikim stresom, a matematički zadatak samo bi mogao tome još više da doprinese. Možda nas savršeni telefon ne bi samo blokirao od sebe ili sprečavao da multitaskujemo, već pomogao da ublažimo deo tog stresa koji on — i uskomešani svet oko nas — izaziva.

“Možda je ovo još daleko u budućnosti, ali ako telefon, putem svoje kamere, može da analizira boju mog lica i odredi kad sam pod stresom, onda bi mogao da mi saopšti da je vreme da se ide na pauzu”, kaže ona. “Mogao bi da mi kaže: 'Glorija, vreme je da odmoriš malo. Malo si se preforsirala, ajde malo da prošetamo.” Neki nosivi uređaji, kao što je Fitbit Ajonik i Epl Voč 3, već pokušavaju da uvedu slične funkcije i uz pomoć njihovih svojstava odrede vaš puls kako bi vas sproveli kroz vežbe disanja. Nosiva kaciga po imenu Muse čak tvrdi da vam pomaže da pročistite misli uz pomoć EEG senzora na vašoj lobanji koji očitavaju vašu moždanu aktivnost u realnom vremenu. Kad ste smireni, čujete mirne zvuke prirode, a kad vam misli odlutaju, zvuci prirode se pojačaju i "nežno vas vrate u smireno stanje".

Ali Mark smatra da je, uprkos svemu onome što telefoni rade da bi nam odvukli pažnju, nešto od toga i u redu: oni nam omogućavaju i da se povežemo sa drugim ljudima. “Ako ste stvarno pod stresom i vaš telefon to otkrije, možda je dovoljno da vas navede da nazovete nekog iz vašeg najbližeg okruženja sa kim biste mogli da popričate”, kaže ona.

Tih nekoliko puta kad sam koristila Lajt Fon, nedostajalo mi je razmenjivanje poruka sa najbližim prijateljima koje, zbog njihove i moje zauzetosti u životu, ne srećem onoliko koliko bih volela. Moja sestra (koja je tinejdžer) i ja komuniciramo isključivo preko poruka, u krajnje zabavnom stalnom dijalogu o tračevima u njenoj školi i najnovijoj epizodi Riverdejla.

Uz malo sreće pronaći ćemo način da sačuvamo pozitivne strane korišćenja naših telefona — bliska povezanost, sposobnost da planiramo viđanje sa ljudima u stvarnom životu — koje će i dalje biti brojnije od loših. Sve dok se ne pojavi ajfon zaključan matematičkim problemom koji me lišava stresa, pokušaću da koristim samo jednu aplikaciju u datom trenutku kako bih svom mozgu pružila šansu da funkcioniše najbolje što može. Možemo da pokušamo da promenimo tehnologiju tako da odgovara tome kako funkcioniše naš mozak, jer se obrnuto neće desiti.

"Ograničen kapacitet koji posedujemo čini se da je nešto fundamentalno u načinu na koji funkcioniše naš mozak", kaže Miler. "Često čujem od klinaca iz Generacije X: 'Bolji smo u multitaskingu, zato što smo odrasli sa svim ovim i više smo naviknuti na to.' Nije istina. Još jedna samoobmana. To pomalo varira od osobe do osobe, ali svi su ograničeni u sposobnosti da multitaskuju."