Pitala sam milenijalse u Srbiji kako nameravaju da reše stambeno pitanje

Okrenem se oko sebe i eto me na pragu tridesete, kad tamo horor – sve više mojih prijatelja dobija decu, a neki od njih čak rešavaju i stambeno pitanje. Češem se po glavi i ne mogu da se načudim. Kada se sve to desilo? Zar ne spadam u generaciju milenijalsa, onih što prepuni anskioznosti svoje poslove ugrađuju u identitet pa zbog toga sagorevaju i pristaju na sve nestabilnija primanja i lošije uslove? Neki to rade da bi se konačno naspavali, drugi možda zato što ih prosto mrzi da rade ili jednostavno odbijaju koncept kancelarije i posla od 9 do 5 u dobu sveopšte mobilnosti i interneta, treći jer im je prosto mnogo udobnije da žive sa roditeljima: servisom za kuvanje, pranje i peglanje. Pa makar to značilo da će se odreći seksa, koji je već duže vreme bolna tačka nezdravog života milenijalaca od kojih su najstariji u tridesetima a već se o njima konstantno govori kao o "sagoreloj" generaciji.

Zbog moje predstave o milenijalcima kao takvim i meni je bilo udobno u koži osobe koja je u tridesetoj rešila da preispita sve što je o sebi do sada znala te stalni posao žrtvuje za nekakvo životno lutanje, eksperimentisanje sa sopstvenom egzistencijom. Iz moje trenutne pozicije ne znam koji koncept mi je neshvatljiviji, koncept podizanja dece na koji se sve češće usuđuju čak i frilenseri ili koncept kupovine stana na koji se usuđuju oni koji se nakon svega što se u Srbiji desilo, od Dafine do švajcaraca, ne plaše kredita. Ili se u stvari plaše, ali prosto nemaju drugu opciju.

Želeći da znam šta prolazi kroz glavu onima koji se uvaljuju u kredite, kao i onima koji planiraju da budu podstanari do kraja života, obratila sam se baš tim sagorelim anskioznim milenijalcima iz svog okruženja. I vrlo brzo sam shvatila da se svi oni mogu podeliti na tri tipa, oni koji kao i ja realno znaju da će nešto kad tad naslediti, oni koji su se usudili da podignu ili razmišljaju o kreditima ili oni koje jednostavno ovo pitanje zaista ne dotiče.

Sigurnost koju vezujemo za stambeno pitanje milenijalaca obično se svede na pitanje toga kakve su im šanse da se nešto nasledi, jer bili milenijalci ili ne, ljudi uglavnom nisu tikve bez korena. Samo jedni imaju više sreće od drugih. Ukoliko su se roditelji nekako dokopali nekretnina logično je da će ih ostaviti deci, ali roditelji uglavnom žive dugo a život u zajednici nije baš najjednostavnija stvar. Zato se najviše očekuje od baba i deda. A kada se kaže očekuje – misli se da budu ljubazni i ostave koju nekretninicu kad napuste ovaj svet. Tu je najveći problem, osim ovog dela sa umiranjem, raspodela nasledstva ukoliko imate braću ili sestre.

- Nikad nisam razmišljala o kupovini stana, prvo zato što ne verujem da ću ikada zaraditi toliku lovu, a drugo zato što znam da ćemo moja sestra, brat i ja naslediti dva prilično velika stana koja ćemo lako podeliti. Jedan smo u stvari već nasledili i on je otišao bratu jer ima dete, a kad drugi dođe na red napravićemo već nekakvu raspodelu. Sa jedne strane zaista se lakše diše kada znaš da će se pitanja krova nad glavom kad tad rešiti. Sa druge strane, ružno je to što sa svakom nasleđenom nekretninom ide i deo griže savesti. Više bih volela da mogu da zaradim za svoj stan, ali to je trenutno prilično nerealno – priča Isidora Radojković 27, dizajnerka tekstila iz Beograda.

Vrlo je očigledna činjenica da je odavno prošlo vreme u kome se kao u Jugoslaviji stanovi na neki od mogućih načina dobijaju od države. Ako nije prošlo, onda zamire ili su stanovi koji se mogu dobiti takvi da se u njih mora uložiti dosta novca. Pa ipak, teško je a ne sećati se sa setom tih vremena, nama milenijalcima tako nerealnih - stabilan posao, stan od države i iluzija bratstva i jedinstva.

- Moji roditelji su bili i ostali srednja klasa bivše Jugoslavije i potpuno zavisni od države po tom pitanju tako da su već 30 godina podstanari. Kada je moj otac konačno dobio stan od vojske nakon 30 godina čekanja zajedno smo doneli odluku da ću ja u tom stanu živeti jer je moja stanarina skuplja od njihove te ću novac koji bih davao za iznajmljivanje sada davati njima - govori Nedeljko Radojičić 32, advokat.

On je u renoviranje tog stana morao da uloži novac u visini jednog učešća za kredit od kojih i dalje cvikaju i oni koji se za isti opredeljuju.

- Osim straha koji je uvek isti, a odnosi se na stabilnost posla, najnoviji strah je vezan za poštenje stručnost i odgovornost ljudi kojima poveravam renoviranje stana u koji toliko mnogo ulažem – dodao je on.

Ljudi danas mogu kupiti stan van kredita jedino ako su novac dobili na lotou ili su političari koji su generalno zainteresovani za cele zgrade pa im bedni stanovi nisu preterano interesantni.

- Posle dve godine robijanja u inostranstvu, tj dok sam bila tamo dobila sam ideju da kupim stan, kako bih motivisala sebe da izdržim tempo i stres kroz koji se prolazi kada se zarađuje pristojan novac. Tada sam mislila da ću imati veći deo novca, ali kad sam se vratila skapirala sam koliko su stanovi skupi u Beogradu. Pošto je ideja dugo trajala i želja bila jaka, odlučila sam da ne odustajem iako moram da podignem kredit na dvadeset godina - govori Maja Žugić 30, arhitekta zaposlena u državnoj firmi.

Nekretnine u Beogradu postaju sve nerazumnije skupe čak i za izdavanje budući na to da se ljudima više isplati da rentaju stan na dan nego da imaju stalne zakupce. Što se cene kvadrata pri kupovini tiče, prilično je nelogično zašto kvadrat raste kada se sve više gradi, ali to su verovatno još neke od misterija koja prate ekonomiju ove zemlje. Međutim, preko kredita izgleda da stvari nisu baš toliko nemoguće.

- Gledala sam da mi se cifra izdavanja stana poklopi sa iznosom kredita, pošto svaki dan čovek ovde može da ostane bez posla, a to je moj najveci strah kad je ova odluka u pitanju. Takođe mi teško pada to što nemam opciju da sve batalim kada me izdrndaju na poslu. Lepo je kad čovek ima barem iluziju toga da može da digne ruke od svega kad god hoće – dodaje Maja.

Ona ipak objašnjava da joj je u konačnici svega ipak bolje da se „pati“ sa kreditom nego da baca novac na rentu svaki mesec i da na kraju opet nema ništa svoje.

Ono što ipak mnogima može predstavljati problem čak i kod samog kredita je pitanje učešća. Po rečima Maje Žugić da nije bilo rada u inostranstvu, nama tako dobro poznatog gaserbajtinga, nije joj jasno kako se tolika suma stiče od regularne a još manje od frilenserske plate.

Pogledajte još i:

- Moji roditelji su ti koji su uštedeli novac za učešće a od mene se očekuje da dignem kredit kada budem imao uslove za to. Za sada ih nemam jer na poslu nisam primljen za stalno. Još uvek nemam uslove za kredit a već ga se grozim, em su me ceo život plašiši kreditom kao babarogom, em će ovaj moj zbog visine primanja trajati doživotno – priča Marko Radić 28, učitelj u osnovnoj školi. Ne znam za milenijalce u svetu ali mi ovdašnji smo izgleda prilično zavisni od naših roditelja i onda kada nam se učini da nismo.

Opcija tri – ne rešavati problem

Sa druge strane onaj ko se lišio straha koji nosi kredit sa sobom najčešće je rešio svoj problem pouzdanom metodom - ignorisanjem. A kad ignorisanje ne upali pristajanjem na doživotno podstanarstvo ili prinudnom selidbom na selo, kao što je to slučaj sa Ana Marijom Grbić 33, pesnikinjom i radio voditeljkom.

- Moje stambeno pitanje je uvek bilo podstanarsko. Iako su mi roditelji iz Beograda nisu bili po partijama tako da su podstanari oduvek a i sama sam podstanar već skoro deset godina. Za sada nemam problema sa tim naročito zbog toga što ti podstanarski život dozvoljava više prostora za selidbu. Kredit ne dižem! Ako nešto nasledim, dobro, ako ne nasledim a smuči mi se podstanarski život idem u vikendicu na selu, nema problema. Kredit ne dižem! - ponavlja Ana panično svoje stanovište.

Na moje pitanje o tome kako se oseća zbog toga što se ljudi oko nje već skućavaju ona mi govori da se druži sa sebi sličnima i da niko iz njene ekipe ni ne pomišlja o kupovini stana. Srećni su oni koji skrpe rentu od meseca do meseca. Shvativši to i meni malo lakne cela ova priča.

Iako sve više možemo čitati o milenijalcima spaljenim konstantnim radom opravdavamo stereotip da smo materijalno jadni, bez perspektive i idalje uglavnom oslonjeni na svoje roditelje. U razvijenim zemljama je možda normalno dići kredit za stan kada se za to steknu uslovi i možda je kupovina nekretnine nešto što se prosto desi nakon određenih godina. Nisam sigurna da je tako i ovde, pa ipak videla sma da ima i onih koji se usuđuju na tako nešto. Jedino što znam je da nisam jedna od njih i iako se kupovinom nekretnine polaže neki test zrelosti, onda sam definitivno pala. Siguran krov nad glavom je precenjen rećiću sebi i rešiti da od svog „slatkog“ limuna napravim limunadu i nazdravim u bakino zdravlje.