Fotografija

Ova umetnica je prekršila blesave zakone u 50 država, i to fotografisala

Olivija Loher je sada pretvorila svoj studio u gerilsku galeriju, u kojoj će deset dana svakodnevno izlagati novu fotografiju.
09 April 2018, 6:00am
Sve fotografije ljubaznošću umetnice

Ako se zadesite u šetnji Medison Avenijom na Menhetnu, motrite na umetnička dela među reklamama. Jedan blok dalje od fensi šopinga na Petoj Aveniji, iznad radnje sa luksuznom robom koja valja Fendi tašne, fotografkinja Olivija Loher je četiri skromna stakla – bukvalno prozore svog studija na drugom spratu – pretvorila u gerilsku umetničku galeriju.

Svakodnevno tokom deset dana, od 1. do 10. aprila, Loher izlaže jednu novu fotografiju, od ponoći do ponoći. Izložba pod nazivom Selidba, sve mora da ode je omaž Loherove kapitalističkom igralištu na kome je živela i radila protekle tri godine, pre nego što se spakuje i isprazni Medison Aveniju broj 159.

Loherova je spadalo. Njene fotografije su živopisne i vedre, ali ispod površine ključaju od apsurdnosti. Ona je čuvena po svom serijalu Borila sam se protiv zakona, koji sadrži fotografije ljudi koji krše čudne i misteriozne zakone u svih 50 država. Jedan primer: u Konektikatu, kiseli krastavčići moraju da odskoče o površinu, da bi mogli zvanično da se smatraju za kisele krastavčiće.

VICE se sastao sa Loher da bi otkrio šta ju je inspirisalo na najnoviji čin umetničke neposlušnosti, i šta njene komšije misle o njenoj improvizovanoj izložbi.

Olivija Loher u svom studiju

VICE: Zašto si odlučila da napraviš ovu izložbu, i o čemu govori naslov? Da li želiš da napraviš nekakvo prolećno veliko spremanje?
Loher: Naslov, Selidba, sve mora da ode se nametnuo sam, zato što se selim u drugi studio. Protekle tri godine sam živela i radila na Medison Aveniji broj 159. Uvek sam primećivala da prolaznike zainteresuje moj stroboskop koji radi dok snimam, i da su skloni tome da pogledaju nagore, ka mojim prostorijama. Volim da primam posete u studiju i ugostim ljude, pa je ovo moj poslednji randevu aa javnošću koja u normalnoj situaciji ne bi bila pozvana gore. Osam od deset fotografija su slikane iz mog studija, pa volim na to da gledam kao na pozivnicu da vide šta se događa unutar tog prostora. Nijedan od mojih komšija ili poslovnih ljudi od ispod nikada nisu sasvim shvatili čime se ja to bavim, tako da je ovo prilika za to.

Prozori Medison Avenije broj 159

Zašto si izabrala tih deset slika?
Želela sam da te slike budu obeležje za ulicu ispod. Sve moje slike su na neki način reklame, ali ne prodaju ništa osim koncepta i ideje. Da bih pravila slike koje su lako varljive, često kanališem svoje znanje o duboko ukorenjenoj istoriji advertajzinga i njegove moći ubeđivanja. Odlučila sam da slike ne sadrže nikakve informacije (naslove, moje ime, i tako dalje), da bi pešaci stekli svoj utisak i saznanja o slici.

Kada sam birala fotografije, u obzir sam uzimala stvari koje su poznate. Većina ljudi će videti fotografiju Dejvida Bouvija, ali ako pogledaš malo pažljivije i duže, videćeš da je u pitanju nečije dete koje pozira kao Dejvid Bouvi. Inspirisana sam tenzijom između komičnog i tragičnog, kao i neskladom skupog i jeftinog.

Zašto ti je važno da predstaviš svoj rad pod svojim uslovima?
Svako ko stvara može da predstavlja svoj rad pod svojim uslovima! Ja imam jak bekgraund u pankerskom i „uradi sam“ stavu, i mladost mi se vrtela oko nezavisnih izložbi. Nemam dozvolu da prikažem ovaj rad. Čekam da mi iz uprave zgrade razvale vrata i poskidaju printove s prozora, ali zbog toga je ovo i posebno. Do sada, čitava zgrada je reagovala pozitivno i to ih nije uznemirilo.

U mnogim trenucima u životu mi ne treba odobrenje. Mislim da je važno slediti sopstvene impulse. Protekle dve godine sam imala ideju za ovu izložbu, i uvek sam znala da je poslednji mesec mog boravka u ovom prostoru trenutak da je realizujem, i evo nas sada ovde.

U kakvoj interakciji su tvoja izložba na prozorima i izlozi na nivou ulice? Postoji li tu neki svesni komentar o kulturi konzumerizma?
Da, naravno! Ono što je smešno u Medison Aveniji je to što se svi trude da nešto reklamiraju. Kada pogledate nagore u prozore, svi imaju istaknut nekakav znak. To se događa i po najskupljim i najjeftinijim scenarijima. Videćete ogromne banere Siti Banke u izlozima, ali i male firme vrata do njih, koji istaknu svoje užasno ružne firme i reklame. To sigurno potiče iz duboko ukorenjene istorije reklamnih agenata na Medison Aveniji. Svi i dalje pokušavaju da te prevare da kupiš nešto što ti je možda potrebno, a možda i nije.



Želim da ljudi dobiju retku priliku da na Medison Aveniji vide nešto što im ne određuje cilj. Nadam se da će, ako ništa drugo, ova javna izložba nekome ulepšati dan. Poslednja Fabrika Endija Vorhola se nalazila tačno preko puta, u Medison Aveniji broj 158. Moj vratar mi je jednom rekao da je Vorhol često prebacivao svoje radove kroz svoje velike prozore, zato što nisu mogli da prođu kroz vrata. Ta ideja mi se urezala u glavu, i dovela je do ovoga što sada radim.

Osim što mogu da vide fotografije uživo i na Instagramu, postoji li neki drugi način da ljudi pogledaju tvoje radove?
Da! Na samom kraju ovoga, objaviću ručno izrađen fanzin. Trenutno radim na njemu. Takođe prikazujem svoje radove i u normalnim situacijama – predstavlja me galerija Stiven Kašer. A moja prva knjiga, Borila sam se sa zakonom, je dostupna preko Cronicle Books.