Droge

Trejnspoting ekipa je spremna za još jednu mračnu rundu u novoj knjizi Irvina Velša

Da vidimo opet šta rade Sik Boj, Mark Renton, Spad, i Begbi.
05 April 2018, 4:59pm

Tekst je prvobitno objavljen na VICE US.

U svetu džanki literature postoje Vilijam S. Berouz, Hjubert Selbi Junior, i još naravno Irvin Velš. Tokom prethodne dve decenije, škotski autor nezaboravnog Trejnspotinga iz 1993. izbacio je još nekoliko naslova ( The Blade Artist, The Sex Lives of Siamese Twins, Porno), u kojima istražuje prljavo drogeraško podzemlje Edinburga i okoline. Večito kontroverzni Velš je moderna književna ikona, autor koji sa podjednakom lakoćom piše romane, dramske tekstove ( Babylon Heights), kratke priče ( Reheated Cabbage), i filmske scenarije ( The Acid House).

Danas roman Irvina Velša pod naslovom Dead Man’s Trousers stiže na UK tržište. Ponovo čitamo o likovima iz Trejnspotinga – Renton, Begbi, Sik Boj, Spad – ali u poznom životnom dobu. Renton danas putuje oko sveta kao di-džej menadžer, Begbi je uspešan umetnik, Sik Boj je makro, a Spad je prosjak. Biće besa, buke, čak i pogibije (2017. smo iste likove gledali u filmu T2: Trainspotting). Pitali smo Velša šta se može očekivati od Dead Men’s Trousers.

VICE: Da li ste očekivali da likovi iz originalnog Trejnspotinga toliko poživeti? Da ćete njihove priče pričati i danas, dve decenije kasnije?

Irvin Velš: Nipošto, ja sam tada bio zadovoljan što sam knjigu nekako skinuo sa vrata. Beleške sam dugo vukao sa sobom i ništa nisam radio, samo sam u jednom trenutku rešio da probam da ih uobličim u roman. Nikad ranije ništa nisam napisao, tako da sam osetio ogromno olakšanje kad sam uspeo da knjigu dovršim i pošaljem izdavaču. Nisam čak ni očekivao da će je izdati. Nisam očekivao da će knjiga biti uspešna. Sve što se desilo za mene je u neku ruku bonus, preko osnovnog uspeha – činjenice da sam je nekako završio. Što se likova tiče, oni su prilično arhetipski, univerzalni – realno svi znamo poneku verziju bar nekog od njih.

Trejnspoting je vaša najpoznatija knjiga, a koja je najpotcenjenija i zašto?
Glue je u neku ruku i bolja knjiga nego Trainspotting. Da je prva izašla, mislim da bi doživela isti nivo uspeha, ali dešava se nekad da najbolje prođe ne najbolje napisana knjiga nego ona kojoj se posreći. Mislim da je od Trejnspotinga bolja knjiga i Marabou Stork Nightmares, iako je mnogo manje čitana i poznata, nikad se ne zna. Valjda je to kao kad imaš puno dece pa se na sve njih ponosiš. Ono najuspešnije postane glumac, filmska zvezda, ono manje uspešno postane drvodelja, ali možda je drvodelja ipak bolji čovek.

Šta fanovi mogu da očekuju od Dead Men’s Trousers?
Ako je Trainspotting o prijateljstvu i izdaji, onda je Dead Men’s Trousers o iskupljenju. U jednom životnom periodu čovek se priseća, možda ne sa žalom, ali ipak se osvrće na greške iz mladosti. Pokušava da nešto razreši, da se iskupi, ali i dalje se radi o vrlo optimističnim čudacima, pa zato i ne prođe sve kako su zamislili.

Da li njihovo sazrevanje odražava vaše?
I ja sam sazreo na neki način. Možda nije najbolji trenutak da pričam o tome jer sam se baš sinoć kasno vratio kući i ponašao dosta neodgovorno, ali generalno gledano mnogo sam zreliji i odgovorniji nego što sam nekad bio. Moji likovi baš i nisu takvi. Da se likovi smire i uozbilje, postali bi dosadni. Svi su oni daleko više nego ja žrtve svoje taštine i svojih poroka.

Da li ste očekivali uspeh kad ste počinjali da se bavite pisanjem?
Ja sam se prvo dosta dugo bavio muzikom. Nisam nikad ništa postigao, ali bio sam ubeđen da ću uspeti. Nisam isto mislio na planu književnosti. Mlad čovek ima onaj neverovatno jak ego, ubedi sebe da će sve poći kako je on zamislio iako uopšte ne zna na čemu to samopouzdanje bazira. Ja sam bio takav, ubedio sam se da ću ostaviti traga, ali nisam znao na koji način.

Mislio sam da će to biti u svetu muzike. Pisao sam balade, praktično prozu za pevanje. Onda sam odlučio, zajebi tu muziku, piši šta imaš kao priče pa vidi da li ti to bolje ide. Išlo mi je dosta lako, pisanje se praktično i ne vežba. Svako ume da počne da piše, manje ili više. Sa tehničke strane je vrlo jednostavno. Radiš kako se tebi sviđa, svojim tempom, razrađuješ samo svoje ideje. Nema kompromisa, što mi je sasvim odgovaralo.

Koliko je Fransis Begbi stvarna ličnost, a koliko ste ga izmislili?
Ne znam tačno, ja kao pisac najteži deo posla prepuštam svojoj podsvesti. Samo sednem i krenem da pišem šta mi dođe, pa ne znam uvek odakle mi stiže ovaj ili onaj detalj. Ako bih uzeo da analiziram, našao bih sličnosti sa dvoje-troje stvarnih ljudi, ali to važi za svaki tip ličnosti. Uvek ima elemenata samog autora, možda potisnutih elemenata u nekoliko različitih likova. Meni su oni više kao stanje svesti u kom sebe mogu da zamislim, to obično bude osnova. Muzika mi nekad pomaže kad gradim likove, zapitam se „Šta bi ovaj slušao? Šta voli da sluša ženskaroš, šta sluša psihopata, šta intelektualac? Sastavim plejlistu za svakog, pustim je dok pišem, i ume da pomogne.

Begbi u romanu The Blade Artist priča o Guns-n-Roses albumu Chinese Democracy. Da li je to sa neke plejliste?
Bio sam u avionu, išla je neka muzika, i naleteo Chinese Democracy. Palo mi je na pamet da bi se to baš svidelo Begbiju, jer ceo svet mrzi taj album. Ja sam ga odslušao par puta i odlučio da bi bilo dobro da Begbi bude opsednut tim savremenim albumom – ljudi su obično ludi o nekoj muzici tamo iz osamdesetih. Ne bih se lično podsmevao tom albumu, ali ima tu nešto zbog čega mislim da bi se Begbiju stvarno svidelo.

Kako vam je bilo sa starom ekipom na snimanju T2: Trainspotting? Da li možda planirate i treći deo?
Meni je baš bilo dobro, prijalo mi je da ih sve vidim na okupu. Ipak, mislim da bi treći nastavak bio preterivanje. Tako je to kod filmova, Svi vole Kuma jedan i Kuma dva, ali bolelo ih je dupe za Kuma tri. Isto važi za prvog i drugog Terminatora – treći im nije ni do kolena, iako nije loš film. Bolje da ne rizikujemo. Ne znam da li bi Džon [Hodž] još godinu dana života odvojio na scenario, da li Deni [Bojl] ima još dve godine da potroši na režiju trećeg Trejnspotinga? Iznenadilo bi me da se okupimo i po treći put.

Kako gledate na Trampovu ideju da se dilerima droge propisuju smrtne kazne? Da li je to možda rešenje za krizu zavisnosti od opijata?
Najluđa stvar koju sam ikad čuo. Te političare sa desnice ni malo ne zanimaju ljudi koji uzimaju ili diluju drogu, jer oni sami nikad nisu ništa probali, nikad nisu ni naišli na nekog dilera, nemaju nikakve veze sa drogom. Samo traže pažnju, pa izmišljaju svašta. Rat protiv droge, rat protiv terorizma, rat protiv kriminala, rat protiv javnog mnenja… sve su to gluposti.

Već godinama živite u SAD, odnedavno u Majamiju. Kako vam se danas čini ova Trampova Amerika?
Živimo u vrlo polarizovanom dobu. Ekonomija je takva da ljudi sve teže zarađuju za život. Teže je i gazdama da ostvare profit, da podele plate. A kad počnu da zakidaju na platama, niko više neće hteti da sluša sva ova sranja. Čak i bogatašima se ne piše dobro, industrija propada, nestaje. Sve to donosi društvene podele, razna razgraničenja po osama nekadašnjeg imperijalizma, po rasnim i etničkim osnovama, sve se to raspada.

Kad je sve tako užasno polarizovano, sve te podele iz doba kolonijalizma, imperijalizma, građanskog rata, sve se to ponovo manifestuje i ponovo postaje aktualno. Razne nacije i njihovo stanovništvo prinuđene su da se suoče sa svojom imperijalnom prošlošću i sa institucijama koje potiču još iz tog doba. Više nismo na usluzi javnosti, sad se prelazi na novu vrstu ekonomije, novu vrstu društvenog uređenja. U takvoj je krizi Amerika danas.