Grad koji je mizoginiju proglasio nezakonitom

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.

Natali se smeška ljudima "mnogo manje" nego pre. Ova dvadesetdvogodišnja Liverpuljanka nekada je bila mnogo srdačnija – "jedna od onih koje se svima smeše" – ali je postala suzdržanija otkako se pre tri godine preselila u Notingam na studije i tu doživela ogromnu količinu uličnog uznemiravanja u gradu. "Danas veoma vodim računa o tome kome se smeškam", objašnjava ona. "Brine me da ljudi to mogu da dožive kao poziv i pomisle da sam zainteresovana."

Zvižduci, dobacivanja na putu do posla i komentari kako ima "dobro dupe" postale su stvari koje Natali sada očekuje od svoje okoline. Bilo je i situacija kada su takvi susreti delovali zlokobnije. Kao onaj put kad su je, na primer, dva muškarca pratila dok je bila u šopingu u centru i tražili joj broj telefona. Ili kad joj je prišao muškarac u poznim pedesetim, odmerio je od glave do pete i prosiktao kako mu je žao što nije 20 godina mlađi. "Muka mi je i dan-danas kad se setim toga", kaže ona.

Da se bilo koji od ovih zastrašujućih incidenata desio nakon aprila 2016. godine – i da je Natali odlučila da ih prijavi – moglo je da dođe do hapšenja i potencijalne krivične prijave, jer je tada Notingamširska policija postala prva policijska služba u Velikoj Britaniji koja mizoginiju tretira kao zločin iz mržnje. Prema tom propisu, policija mora da istraži "incidente usmerene protiv žena, motivisane stavom muškaraca prema ženama, uključujući onu vrstu ponašanja muškarca prema ženi do koje je došlo samo zato što je ona žena".

Pohotno odmeravanje, pipkanje, proganjanje, neodobreno slikanje fotografija, seksualno eksplicitan rečnik, neželjene ponude za seks i onlajn uznemiravanje spadaju među incidente koje je moguće prijaviti. Neki medijski izveštaji o zabrani zviždanja za ženama i udeljivanja komplimenata isprva su doveli do kritikovanja ove inicijative, kaže Lizi Džekson, koja je zadužena za odnose sa javnošću u Notingamširskoj policiji. "Ali smo to korigovali i jasno stavili do znanja da se radi o ponašanju koje kod žena izaziva strah."

Kloi (32) je jedna od žena koje su prijavile takav incident. "Bilo je proleće i išla sam usred bela dana na posao kroz zabiti, pošumljeni deo grada", priseća se ona. "Srela sam tri mlada momka. Nisu rekli ništa sve dok nisam prošla pored njih, a onda mi je jedan od njih dobacio prilično agresivno: 'Izgledaš kao da jedva čekaš da uzmeš veliku, debelu karu u usta.'"

Zato što je bila sama a njih su bila trojica, Kloi se osetila ugroženom, uplašenom da će oni uraditi nešto više. Počela je da se trese, ali je njen strah prerastao u bes čim je shvatila da je ne prate i da je bezbedna. Kad je pozvala policiju, incident je zabeležen i policajci su pokušali da pronađu počinioce. Policajci su je shvatili ozbiljno i saslušali, kaže ona, a Notingamšir to čini bezbednijim za žene.

"Ljudi će možda ono što mi se desilo doživeti kao nešto trivijalno – oni su mi samo dobacili, ali reči umeju da nose mnogo snage i značenja, i mogu da se iskoriste za zastrašivanje ljudi", kaže Kloi. "Takođe stav – seksualno agresivan, mizogini stav – koji te reči prenose ono je što najviše brine i predstavlja opasnost, jer se isti taj stav nalazi u korenu drugih oblika rodno zasnovanog nasilja, kao što su porodično nasilje i silovanje. Dakle, iako ono što mi se desilo ne može da se uporedi sa iskustvom ozbiljnog seksualnog napada, i dalje je veoma važno da se te stvari prepoznaju i da se napravi veza između tih radnji i drugih zločina nad ženama."

Posle prvih šest meseci, stopa zadovoljstva žrtava koje su se javile policiji bila je 100 odsto, kaže Marta Džefkot, zagovornica uvođenja ovog propisa u Notingamširu i glavna organizatorka neprofitne organizacije Građani UK. Poređenja radi, stopa zadovoljstva žrtava svih vrsta zločina iz mržnje obično je veoma niska –tek je oko polovine zadovoljna reakcijom policije, zajedno sa skoro tri četvrtine žrtvi svih vrsta zločina.

Žene sada hodaju "dignute glave" i osećaju se bolje što potiču iz grada u kom je jasno izrečena poruka da je mizogino ponašanje neprihvatljivo, kaže Helen Voče, direktorka Notingamskog centra za žene. "Žene se osećaju bezbednije samo zato što znaju da ako se bilo šta desi mogu da dobiju neko malo zadovoljenje", objašnjava ona.

Centar za žene, zajedno sa istraživačima sa notingamskog Univerziteta Trent i Univerziteta u Notingamu, pokrenuli su početkom 2018. godine veliko istraživanje kako bi procenili uticaj ovog propisa i identifikovali neophodna poboljšanja. Kompletni rezultati evaluacije trebalo bi da budu objavljeni u maju, ali preliminarni nalazi pokazuju da su žene sada sklonije da prijave mizogine incidente.

"Većina ljudi je čula za to i misli da je to dobra ideja", dodaje Voče. "Ogromna većina želi da se to nastavi." Džekson kaže da Notingamširska policija nema planove da povuče ovaj propis.

Otkako je počela njegova primena, do sada je bilo 167 prijava mizoginije. Od njih, 68 je tretirano kao zločin iz mržnje, uključujući narušavanje javnog reda, uznemiravanje i napad, a 99 je tretirano kao incident iz mržnje, poput zastrašivanja, neprimerenih seksualnih komentara i verbalnog zlostavljanja. Prijave su dovele do četiri hapšenja i podizanja jedne optužnice.

Ove brojke, međutim, pokazuju da je velika verovatnoća da se na desetine drugih incidenata ne prijavljuje – što se stalno događa među već postojećim vrstama zločina iz mržnje širom zemlje – jer se čini da ne odslikavaju prave razmere problema. Oko 90 odsto žena u Velikoj Britaniji doživi ulično uznemiravanje pre nego što napuni 17 godina; skoro tri četvrtine devojaka uzrasta između 16 i 18 godina kaže da svakodnevno čuje seksualno dobacivanje devojkama u školi; i 85 odsto žena uzrasta između 18 i 24 godine žali se na neželjenu pažnju na javnim mestima. U Notingamu konkretno, studija Notingamskih građana iz 2014. godine pokazala je da 38 odsto žena prijavi zločine iz mržnje eksplicitno vezane za svoj rod. Muškarci, s druge strane, ne prijavljuju sličnu vezu.

Herijet, koja ima 22 godine i takođe živi u Notingamu, doživljava dobacivanje na ulici najmanje dvaput dnevno, ali je do sada oklevala da prijavi bilo kakav incident policiji. "Počinjete da sumnjate u samu sebe", objašnjava ona. "Pomišljam da ono što mi se desilo nije dovoljno strašno da bih to prijavila. Oduvek sam mislila da nema šanse da me shvate ozbiljno."

Umesto toga, ona je – poput Natali – preduzela korake da izbegne negativnu pažnju. "Ako uveče idem peške do prijateljičine kuće kako bismo se našle pre nego što izađemo na piće, neću staviti crveni ruž dok ne stignem tamo", kaže Herijet. "Zbog dobacivanja sam poželela da se stopim sa okolinom." Njih dve nisu usamljene u tome – gotovo tri četvrtine žena učinile su nešto da bi se zaštitile od potencijalnog uznemiravanja, kao što je menjanje maršrute do posla ili izbegavanje određenih mesta.

Natali i Herijet nedvosmisleno podržavaju inicijativu Notingamšira da se mizoginija tretira kao zločin iz mržnje, ali one tek treba da se uvere u to da je ona donela neku promenu. Očekuju, međutim, da će se to desiti ukoliko propis bude donet širom zemlje – što je ideja koja već ima podršku različitih stranaka.

Poslanica laburista Melani On povela je početkom marta parlamentarnu raspravu sa ciljem dodavanja mizoginije grupi od već postojećih pet vrsta centralno nadgledanih zločina iz mržnje – na osnovu rase, vere, seksualne orijentacije, invaliditeta i transrodnog identiteta. Formalno nadgledanje ove vrste incidenta širom zemlje će, rekla je ona, "efikasnije sprečiti nasilje nad ženama, potpomoći ranu intervenciju protiv incidenata nižeg stepena i ženama pružiti veće samopouzdanje u prijavljivanju radnji koje su, prečesto, postale sastavni deo njihovih života".

Voče smatra da bi nacionalni propis u startu mogao da odvrati više ljudi od činjenja mizoginih zločina iz mržnje i kaže da će skretanje veće pažnje na ovaj problem pomoći preventivni rad u školama kroz zdravu edukaciju o odnosima.

Džefkot se slaže i očekuje da bi rešenost vlade pomogla kod problema neprijavljivanja ovih slučajeva. "Kad bismo imali nacionalni standard, žene bi svuda mogle da imaju isto iskustvo i isti pristup pravdi", kaže ona. "To je zaista osnažujuće i videli bismo povećanje broja prijava koje bi potom imale direktan uticaj na smanjenje broja počinjenih zločina."

Međutim, On se suočila sa osporavanjem u parlamentu, najviše od torijevskog poslanika Filipa Dejvisa – kog su kolege odranije prozvale "trogloditom" zbog njegovih stavova o ravnopravnosti – zamerajući odluci da se uvede propis koji se tiče samo predrasuda prema ženama, ali ne i prema muškarcima. Viktorija Etkins, konzervativna ministarka za žene, upozorila je na "izradu zakona koji je nesvesno u suprotnosti sa načelima ravnopravnosti" i zapitala se da li su zakoni o zločinima iz mržnje najbolji način da se reši ovaj problem, zato što "žene nisu manjina". Zanimljivosti radi, i Natali i Herijet misle da bi nacionalni propis trebalo da pokrije i mizandriju.

Melani On se usprotivila tvrdeći da nejednaka raspodela moći u društvu često žene stavlja u poziciju manjine, uprkos brojevima koji ukazuju na drugo. I Džefkot smatra da je konkretno ophođenje prema mizoginiji kao zločinu iz mržnje "apsolutno prava odluka" zato što se tu radi o perspektivi onih koji su je doživeli na svojoj koži.

U Notingamširskoj policiji kažu da je prerano reći da li je njen rad doveo do smanjenja mizoginije, zato što se radi "samo o deliću u dugoročnom menjaju stava", ali su priložili izveštaj Savetu nacionalnih šefova policije i čekaju odgovor da li će on biti primenjen širom zemlje. Iz Houm Ofisa takođe kažu da bi voleli da vide rezultate rada, ali da već "postoji robusnu zakonodavstvo koje može da se upotrebi za zaštitu žena od čitavog dijapazona zločina."

Hardjal Dindsa, zadužen za zločine iz mržnje u Udruženju policijskih i kriminalističkih komesara, i policijski i kriminalistički komesar za Darbišir, kaže da bi od ključne važnosti bilo videti da li se u policijskim službama kojima se mizoginija prijavljuje kao zločin iz mržnje popravljaju ishodi za žrtve. Tada bi mogli da se preduzmu koraci "da se svako ko prijavi uznemiravanje i druge rodno zasnovane zločine shvati ozbiljno i da se počinioci dovedu pred lice pravde".

Za mnoge žene, međutim, suština nije u kažnjavanju ljudi, kaže Džefkot. Većina samo želi da se mizoginistički incidenti više ne dešavaju. Natali se nada da će oni prestati da budu norma – nešto što su žene uslovljene da očekuju kao sastavni deo "egzistencije jedne žene".

Kloi kaže da bi inicijativa za smanjenje problema sa najvišeg nivoa pokazala da oni koji imaju moć da zaštite ljude ozbiljno shvataju bezbednost žena. "Sjajno je što se incidenti motivisani rasizmom i homofobijom, na primer, smatraju zločinima iz mržnje", kaže ona. "Doživljavanje mržnje prema ženama jednako ozbiljno poslalo bi veoma snažnu poruku o društvu u kakvom želimo da živimo."