Sve užasna, rasistička i seksistička sranja koja vaši rođaci izgovaraju na prazničnim večerama

Ovaj članak je originalno objavljen na VICE Canada.

Seksistički rođak, homofobični deda, tetka koja brazilske orahe zove „crnački prstići“, a onda se nasmeje na svoju provalu. Zatim, tu je i ćale, koji se razbacuje izjavama „to je tako gej“, kao da je tupavi srednjoškolac iz 2005. godine, kao i baka, koja krivi emigrante za, pa, skoro sve. Okupljanje za praznike znači suočavanje sa generacijskim jazom, ali i jazom u društvenoj svesti. Pored beskonačnog broja Trampovih i #metoo naslova, ove godine će svakako doći do njega.

Kada neko iz vaše porodice napravi jedan od ovih konverzacijskih gafova (zverstava?), uglavnom imate dve opcije: da kažete nešto, ili ne. Mislim da svi možemo da se složimo da je ispravno suprotstaviti se zatucanosti, ali šta ako to znači da bismo uništili večerinku, pa čak i rizikovali odnos s nekim?

Ako ste kvir ili obojena osoba, teret nečijeg društvenog osvešćivanja (ili pokušaj da se to učini) ne bi trebalo da padne na vaša ramena. To bi u teoriji više trebalo da bude prioritet za belce i privilegovane. U svakom slučaju, ulog može da bude neprijatno veliki – naročito ako je cilj te večeri da jednostavno jedete i pijete do besevesti, dok Božić Čarlija Brauna neprekidno ide u krug.

U nadi da ćemo naučiti nešto iz primera, VICE je zamolio ljude da ispričaju svoje priče o sukobima sa zatucanim rođacima, i oni su podelili svoja ne uvek tako savršena sećanja. Ali ponekad ujka Todu treba reći.

*Imena su izmenjena

Imala sam par sparing mečeva sa skoro svima iz svoje uže porodice, ali moj tata je klasičan trol, i namerno će reći nešto da uvredi moju mamu i mene. Moji pokušaji da se nosim s njim su bili promenljivog uspeha.

Najuspešnija sam bila kada je počeo da se zeza oko napada na Rijanu. Ja sam naborala lice, pokazala na svog partnera, i pitala, „Da li bi bilo smešno kada bi on meni to uradio?“, i moj tata je zaćutao. Ta ideja mu nekako nije pala na pamet. Trudila sam se da izbegnem čitavu onu retoriku „ona je nečija ćerka“, pošto je kompromis apelovati na njegovu ljubav prema meni, da bi pokazao osnovno poštovanje prema nekom drugom. Ali mislim da je upalilo, zato što je od početka znao da je ono što govori pogrešno, i da je neosetljivost bila poenta cele šale. Moje pitanje ga je onemogućilo da iz nje izbaci sva osećanja, i mislim da sam ga navela da prizna da je njemu ta situacija bila drugačija, zato što je ona crna žena. Od tada nije pominjao čak ni Mladence na medenom mesecu.

Najmanje sam bila uspešna za jednom večerom, kada je prokomentarisao svoje koleginice. Ribala sam ga povodom toga šta je time mislio („Na šta misliš kada ih nazivaš ’svojim devojkama’? Na šta misliš kada kažeš da su ’sve one’ vredne“?), sve dok stvar nije eskalirala do toga da me on optuži da sam preosetljiva i da lako osuđujem, a ja njega da je rasista, seksista, i snishodljiv. Izašao je napolje da popuši cigaretu i da se smiri, a kada se vratio, ja sam naglas mami objašnjavala pisanje Sare Ahmed u Feministkinjama koje vam kvare raspoloženje, a da njega nijedanput nisam pogledala. To iz nekog razloga nije otvorilo njegov um za kritike.

Bila sam na proputovanju sa nekim rođacima, i vozili smo se kroz rezervat. Zaboravila sam kako je diskusija tačno počela, ali moj rođak je počeo da komentariše kako je besmisleno što vlada daje poreske olakšice i druge oblike „milostinje“ starosedeocima. Njegov argument je bio onaj koji smo svi već verovatno čuli i ranije: dosta više s tim, dokle ćemo da plaćamo za greške predaka?

Ja sam rekla nešto u smislu, „Kako se usuđuješ da kažeš ’dosta s tim’, pored svih svojih privilegija? Kako uopšte možeš da se pretvaraš da razumeš“? Nisam okolišala da ga optužim za neznanje, što je definitivno bio pogrešan potez, pošto moj rođak ume da bude veoma defanzivan, kada oseti da igram na kartu obrazovanija sam od tebe, što sam činila i ranije, iako se time ne ponosim. Moj rođak je nastavio da govori kako je priča o pravu na zemlju besmislena, i meni je krv ponovo jurnula u glavu. Rekla sam mu da mora da se upozna s problemom, ili da razgovara s nekim ljudima, pre nego što počne da osuđuje bez osnova. Svađali smo prilično intenzivno na zadnjem sedištu, dok su ostali ćutali napred. Mislim da je na radiju svirao Tragically Hip. Bilo je to veoma kanadsko iskustvo (kasnije smo videli medveda), i ja sam na kraju zaplakala, što mi se uvek dogodi kada se svađam sa svojom porodicom.

Privremeno sam odustala od rasprave s njim po tom pitanju. Verovatno nisam ni prava osoba da popujem o problemima starosedeoca, pošto sam belkinja, tako da neke stvari nikada neću razumeti. Inače imam sjajan odnos sa rođakom – ne želim da ga pokvarim. Pametan je, velikodušan, i na mnoge načine verovatno finiji od mene. Ali njegov nedostatak volje da me sasluša po ovom pitanju je nešto što me konstantno nervira. Ne znam da li će to ikada biti ispravljeno.

Kada sam imao 14 godina i išao u srednju školu, živeo sam sa bakom u centru Otave, i tokom tog vremena, ona je uvek u prolazu govorila stvari koje su bile veoma homofobične i rasističke. Išao sam u dizajnersku školu, i kada bi me ona ponekad pokupila, komentarisala je koliko pedera tamo ima, i kako joj nije pravo što toliko vremena provodim u kraju u kome ima toliko Pakistanaca i Indijaca – zato što je to veoma rasno izmešan kraj. U to doba sam počeo intimno da se mirim sa činjenicom da sam gej, a ona me je neprekidno zapitkivala da li ću uskoro dovesti neku devojku kući. Brinula se da ću postati gej, zato što idem u umetničku školu. Morao sam čak i da dovodim neke drugarice kući na večeru, pretvarajući se da su mi devojke, zato što je to bio jedini način da je skinem s grbače.

Prošlo je nekoliko godina, i ja sam se odselio i otišao na fakultet. Onda sam se za 20. ili 21. rođendan vratio u Otavu. Takođe je bio i Dan zahvalnosti, pa smo se okupili kod nje. Tamo je bio moj ujak, koga nisam video oko deset godina, i koji je upravo bio pušten iz zatvora, i koji me je čitavo veče gledao čudno. Bilo mi je žešće neprijatno. Onda je otišao u kuhinju i rekao mojoj baki da misli da sam gej. S toga smo imali veoma gadan razgovor.

Ona me je pitala, „Je li to istina“, a ja sam rekao „Da, jeste“, zato što nisam više mogao to da krijem.
Ona je skrenula pogled, kao da sam je ubo nožem, ili tako nešto. Bila je zgrožena, krivila je moje roditelje – naročito moju majku, zbog toga što me nije poslala u vojnu školu. To je bila ogromna rasprava, i pet godina nisam razgovarao s njom, zato što me je te večeri izbacila iz kuće, na moj rođendan i na Dan zahvalnosti, zato što me nije želela u svojoj kući. Pet godina je nisam ni video, ni čuo. Takođe je potpuno prekinula odnose sa mojom porodicom. Ne razgovara ni s mojom majkom, ni s ocem. Kada je prošle godine postojala bojazan da moj tata ima rak, ni tada se nije javila na telefon.
Ja o tome razmišljam na sledeći način: da vredi da ona bude deo mog života, bila bi deo mog života. Ali ne treba mi takav bes, taj mrak i mržnja. Ona se oseća bolje kada je okružena ljudima koji dele njene poglede na svet, ali ta grupa je sve manja i manja, kako vreme prolazi.

Jednom je moj ujak napravio neslanu šalu tokom govora Patriše Arket, kada je dobila Oskara za film Odrastanje, i kada je svoju nagradu posvetila samohranim majkama. Moje rođake, tetke i ja smo zakolutale očima ne njegovu šalu (koja je bila u stilu, bu-hu, žene se stalno razvode, i baš im je teško, pored sve te alimentacije i dečjih dodataka, itd). Pauzirali smo prenos (Hvala bogu na opciji „pauza“, pa nismo morali da propustimo nijedan komentar Krisa Roka), objasnili mu da se ne treba šaliti sa samohranim majčinstvom, i da Arket nije patetična i željna pažnje zbog toga što ukazuje na taj problem. Bio je to trenutak sirove, iskrene reakcije obe strane, i na kraju se to pretvorilo u dobru diskusiju o feminizmu, šalama na tuđ račun i empatiji. Posle toga sam zbog stresa pojela mnogo tortilja sa umakom, ali itekako je vredelo.

Bila sam u porodičnom letnjikovcu na jezeru, na svom godišnjem odmoru od stresa. Tamo nema signala za mobilni, kao ni bežičnog interneta, i ako ne pronađeš stanicu na pravom lokalnom radiju, nema načina da saznaš šta se događa u svetu. Nekoliko godina pre ovog putovanja, blaženo sam kulirala na baštenskoj ležaljki na suncu, i tek nekoliko dana kasnije sam saznala da je Ejmi Vajnhaus umrla. To znači pobeći negde.

To takođe znači i plivati, dremati, čitati, jesti, piti i provoditi kvalitetno vreme s porodicom. Bila sam sa roditeljima i sa bakom. Ona je bila veoma kul osoba, i uvek sam volela da provodim vreme s njom. Duhovita je, zabavna i s njom može o svemu da se razgovara. U toku je bio toplotni udar, zato što je u blizini besneo požar, a mi smo jeli naš popodnevni obrok, čips i sir. Takođe smo nekoliko sati i pili, da bismo utolili žeđ zbog vrućine, a i zato što volimo pivo.

Kao stanovnici Vankuvera, pričali smo o onome o čemu svi koji tamo žive ne mogu da zaćute: o nekretninama i stanovanju. Pošto nisam bogata, nemam svoj stan, iznajmljujem ga. A mojoj baki je to delovala nefer.

„Zašto ne možeš da imaš svoj stan“, pitala je.

„Zato što su preskupi“.

„Pa, svi znamo zašto je tako“.

A ja sam onda uzela još jedan gutljaj piva, zato što sam mogla samo da zamislim šta sledi. U tom trenutku, moja majka se unervozila, ne znajući da li će preovladati moja mirna, ili moja ljutita strana.

„Svi ti orijentalci. Kupuju sve i uništavaju tržište nekretnina“, rekla je.

Ne znam ništa o tržištu nekretnina. Nisam genije za njih, i u suštini ne znam kako novac funkcioniše, ako u pitanju nije neka transakcija, ili kupovina novih krpica. Ali znala sam da je ovo žešće rasistički. Prvo sam krenula razumnim putem.

„Znam da pripadaš drugoj generaciji, ali ne smeš to da govoriš… šta je sa bogatim ljudima“, pitala sam je.

„Ne govorimo o njima“. Bez zastajanja se upustila u pravi traktat o tome kako bogati azijati uništavaju grad svojim novcem. Jedva sam registrovala šta govori. Brzo sam sasula pivo.

Završila sam pivo, bacila limenku preko ograde i počela divljački da mlataram rukama. Nisam mogla da se suzdržim, počela sam da urlam, i oborila sam stolicu kada sam ustala.

„TI SI RASISTA! ZATUCANA SI“!

Tresući se i drhteći sam odjurila do doka, i kroz zamagljeni vazduh skočila u hladnu vodu jezera. Do trenutka kada je bilo vreme da se raspali roštilj za večeru, svi su bili ljubazni, ali ja sam morala dobro da se istutnjim u vodi, pre nego što sam se smirila.

Još na VICE.com:

Koji je pravi način za suočavanje sa rasistima

Dragi belci, prestanite da se pretvarate da obrnuti rasizam postoji

Saveti za one koje vesti uznemiravaju