Golovi, incidenti i simuliranje - čudesna karijera Danka Lazovića

Novembar, 2008. PSV igra derbi meč sa Ajaksom, i srpski napadač Danko Lazović asistira Ibrahimu Afelaju za izjednačujući pogodak. Neko bi se, kaže, radovao, ali ne i Danko. On prilazi aut liniji i psuje trenera Huba Stevensa na mrtvo ime, i to ne na nekom jeziku koji bi bivši stručnjak Šalkea 04 razumeo.

Zahvaljujući čitačima sa usana koji pritom i poznaju srpski jezik, a bili su dovoljno ljubazni da svoje usluge ponude holandskoj televiziji, svi ljubitelji fudbala u zemlji lala i vetrenjača saznali su tako da je Lazović tokom proslave gola Stevensu, pa, na uljudan način stavio do znanja kako mu je opštio sa majkom i da je on lično nalik na ženski polni organ. E sad, Stevens lično nije neko ko beži od dobrog teranja u materinu, ali ovo je čak i za njega bilo previše. Bila je to, ispostaviće se, tek jedna u nizu ludosti u Lazovićevoj karijeri koja još uvek traje.

Danko Lazović je debitovao za Partizan kao šesnaestogodišnjak. Danas bi ga crno-beli verovatno prodali pre punoletstva, i to za velike pare, ali u ono vreme mladi Danko imao je svo vreme sveta da se na miru razvija u otadžbini. Sa osamnaest godina zaigrao je po prvi put za nacionalni tim, i to odmah protiv Brazila, gde je stao na crtu igračima kakve je dotad samo viđao po Najkovim reklamama. Nakon tri godine i tri titule na stadionu JNA, Lazović je bio spreman na sledeći korak.

Izbor je pao na Fejenord, klub koji je godinu pre njegovog dolaska osvojio UEFA kup. Holandski dnevnik „De Telehraf“ je tada pisao kako je roterdamski klub Lazovića pratio čak šest (!?!) godina, što je negde na pola puta između temeljnog skautinga i uznemiravanja maloletnika. Danko je prvog evropskog šampiona u istoriji holandskog fudbala koštao sedam miliona eura, što je i dan danas rekordan novac koji su čelnici Fejenorda izdvojili za nekog igrača. Za te pare, na „De Kaipu“ su očekivali nekoga ko je u klasi Henrika Larsona ili Ruda Hulita. Recimo da se ova očekivanja baš i nisu ispunila.

Lazović je u crveno-belom dresu imao zadatak da nasledi Pjera van Hoijdonka, čoveka koji je zaludeo navijače svojim brojnim golovima i magičnim slobodnjacima. Jako brzo, međutim, Danka je na klupu „preselio“ Dirk Kait, a Srbin se do kraja sezone i nije nešto previše naigrao. I u svojoj drugoj sezoni u Roterdamu Lazović je više sedeo nego igrao, što se po njemu negativno odrazilo na njegov društveni život. „Kada sam došao u Fejenord imao sam puno prijatelja, ali sada, kad sedim na klupi, izgleda da me više niko ne poznaje“, ispričao je neutešni špic jednom lokalnom listu.

Sezonu je završio u velikom stilu. Prvo je dobio crveni karton zbog čarki sa Ugurom Jildirimom tokom utakmice sa Herenvenom, a onda je isključen iz prvog tima zbog preoštrog starta na treningu. Taj crveni karton nije bio ni prvi, a ni poslednji u njegovoj karijeri. Štaviše, impresivan je podatak da je Lazović za igračkog vakta sakupio više crvenih kartona od Najdžela de Jonga i Đenara Gatusa, igrača koji slove za prave razbijače.

Nakon jednog incidenta koji se odigrao u avgustu 2005., kada je Lazović nakon pogotka „nepristojno gestikulirao“ prema loži gde sede članovi uprave, klub je odlučio da tada dvadesetdvogodišnjeg napadača pošalje na zajam u Bajer iz Leverkuzena. Ni tu se Danko nije previše naigrao – svega devet mečeva i nijedan gol na kontu. Nekada brojke ne kažu celu priču, ali nekada i nema priče van brojki.

Usledio je šestomesečni povratak u Partizan, takođe na bazi pozajmice, a onda je Fejenord rešio da podvuče crtu i prodao ga Viteseu. U Arnhemu, Danko je konačno prodisao. Oslobođen etikete „najskupljeg igrača“, koja mu je tokom celog boravka u najvećoj holandskoj luci visila oko vrata poput ogromnog kamena, brzo je počeo da pokazuje sav svoj talenat. U prvih pet kola postigao je pet golova, i trener Ad de Mos zadovoljno je trljao ruke. Naravno, nije moglo bez povremenog cirkusa – tako je recimo De Mos „popio“ hrpu komplimenata kada se jednom drznuo da zameni Danka, što je rezultovalo visokom kaznom.

Svejedno, golovi su i dalje stizali kao na traci. U jednom momentu Lazović je bio u takvoj formi da je čak i Arsenal slao skaute na „Helredom“ ne bi li se uverili da li je prgavi Srbin materijal za premijer ligu. Nakon jedne sezone i devetnaest golova, Danko je bio spreman za novi izazov – taj izazov zvao se PSV, koji se nije uplašio svih njegovih ludila i ponudio šest miliona eura za njegove usluge. Inače, u poslednjem meču koji je odigrao za Vitese dobio je crveni karton jer njegov lakat „nehotično“ patosirao fudbalera Utrehta Erika Pitersa. Tek da se notira.

U dresu PSV-a Lazović je nastavio po starom – psovao je, udarao i davao golove, ali ne i dovoljno golova kako bi ga predugo trpeli. Tako je 2008. došlo do već spomenutog incidenta sa Hubom Stevensom, što je rezultovalo visokom novčanom kaznom. Danko se izvinio na konferenciji za novinare koja je trajala ravno dvanaest sekundi.

Sve više i više ljudi je počelo da mu okreće leđa, i to prevashodno zbog njegove loše navike da pri svakom kontaktu pada kao da ga je udario voz. Jednom su ga čak i navijači PSV-a izviždali zbog toga. Emotivni Lazović je sve to teško podnosio. „Ceo svet je protiv mene, ali slušajte me, da vam kažem nešto – Danko je jači od svih vas“, njegove su reči nakon utakmice protiv Hroningena u kojoj je postigao pobedonosni gol.

Kada se u martu 2010. na vratima „Filips Arene“ pojavio Zenit iz St. Petersburga da se raspita za Dankovo zdravlje, klub je reagovao momentalno – bila je to fantastična prilika da se reše ovog bureta baruta koje se odaziva na „Lazović“ i još stignu da zarade na njemu. Danko je iste sezone osvojio šampionsku titulu sa klubom iz negdašnjeg Lenjingrada, i otišao sa Srbijom na SP u Južnoj Africi. Uz godišnju platu od dva miliona eura, činilo se da je bivšem Partizanovom špicu sve potaman.

Da u Rusiji nije baš sve med i mleko, Lazović je upoznao kada ga je jedan od policajaca električnim pendrekom sprečio da priđe tribini i pozdravi se sa navijačima. „Valjda je mislio da sam jedan od njih“, izjavio je Lazović povodom ovog bizarnog incidenta. Plavi drug je na sudu negirao krivicu, bez obzira na to što je Danko na svom telu imao vidljive opekotine od strujnog udara kao dokaz. Only in Russia, štono bi rekli.

Kada je u Zenitu postalo jasno da Lazović više nije kalibar za startnih jedanaest, usledio je drugi povratak u Partizan, pa zatim jednogodišnja epizoda u kineskom drugoligašu Bejđing Enterprajzes. Jasno je da je Lazović u ovu avanturu krenuo samo zbog jednog razloga. U stvari, ne zbog jednog, nego zbog više hiljada istih. Ako i ništa, barem nije morao da laže kako odmalena prati ovaj klub, uzevši u obzir da je dotični osnovan tek 2004.

Iz Kine, Danko je otišao pravo u Sloveniju i postao član Olimpije, međutim zbog papiroloških mahinacija nije stigao da zaigra za „Zmajčeke“. Odatle se uputio u Mađarsku, preciznije u Videoton, i odmah ponovo stigao u svetske vesti – njegovo simuliranje u meču protiv Honveda postalo je pravi mali hit na Jutjubu. Čak su i engleske novine poput „Gardijana“ ili „Sana“ stigle da se nasmeju na ovaj mali glumački performans koji je Lazović priredio mađarskoj publici.

Novu sezonu u Videotonu Lazović je otvorio na najbolji mogući način – nakon osam utakmica bio je prvi strelac svoje ekipe sa šest golova. Seriji dobrih partija došao je kraj u meču protiv Vašaša, kada je Danko isključen zbog, pogađate, udaranja protivničkog igrača laktom. Vuk dlaku menja, ali ćud nikada, što bi se reklo – Danko Lazović je i dan danas, sa svoje zrele trideset i četiri godine, još uvek ista prznica kratkog fitilja.