​Koja radna mesta nude političke partije u Srbiji

Ovo nije tekst o partijskom zapošljavanju. Nisam želeo da saznam da li je milion i po stanovnika Srbije, koji su članovi neke (ili više) političkih partija, pokušalo članstvom da dođe do posla. Zanima me koja su to radna mesta na koja se možete zaposliti unutar političke partije kao organizacije.

Na primer, kako stranka pronalazi kompetentnog kandidata kada ima potrebu za otvaranjem bilo kog radnog mesta? Da li prvo češlja kroz spisak članova, zove poznanike od poverenja ili, jasno i glasno, objavi konkurs za posao i zaposli najboljeg kandidata?

Nedavno se jedna kineska stranka odlučila za princip "jasno i glasno", pa joj je stiglo 10.000 prijava za radno mesto koje su opisali kao "dočekivanje zvaničnika koji posete Partiju demokratske lige Kine (CDL) i organizovanje zvaničnih aktivnosti i konferencija."

Što da ne? Posao "dočekivača gostiju" u partiji koja posluje još od 1941. godine ne zvuči uopšte loše. U Srbiji, naravno, nijedna aktuelna politička stranka ne može da se pohvali ni približnom dugovečnošću, ali ni voljom da nove zaposlene traži na javnim konkursima. Zašto je to tako?

Iz Nacionalne službe za zapošljavanje su mi u mejlu odgovorili da, prema podacima kojim razpolažu, "političke partije nisu prijavljivale potrebe za zapošljavanjem Nacionalnoj službi i nisu se javno oglašavale putem publikacije Poslovi, sajta i oglasnih tabli Nacionalne službe."

Pokušao sam da saznam da li su domaći portali za oglašavanje poslova u našoj zemlji nekada imali ponude za rad u političkim partijama. Ljudi sa sajta Lako do posla su mi mejlomodgovorili da nemaju uvid u detalje koji me interesuju. Obratio sam i portalu Infostud i dobio nešto konkretniji odgovor mejlom - ako su i postojali, ovakvi oglasi su na nivou statističke greške.

Dakle, novi poslovi koji se otvaraju u političkim partijama se vrlo retko, ako i ikada, pojavljuju u ponudi oglašivača čije stranice najviše pretražujemo. Istu stvar su nam potvrdili i neki od retkih ljudi iz parlamentarnih stranaka u Srbiji koji su hteli o ovome da govore, uz neotkrivanje identiteta. Za rad u njihovim redovima se, pre svega, traže ljudi od poverenja. Dakle, ili po preporuci ili među članovima.

- Nikada nije bilo objavljivanja konkursa u tradicionalnim medijima, ali su oni bili javni, na našim društvenim mrežama. Ljudi su slali biografije i kasnije su odabrani u odnosu na stručnost. Nekoliko tih ljudi radi u pokretu na osnovu ugovora o delu, a članstvo nije uslov za zaposlenje, evo ja sam zaposlena, a nisam član - navodi moja sagovornica iz pokreta Dosta je bilo koji od sledeće godine prerasta u partiju.

Poslao sam zvaničan dopis i telefonirao skoro svim parlamentarnim strankama u Srbiji i na moje ne baš veliko iznenađenje, malo ko je bio voljan da priča o svojim zaposlenima. Iz najbrojnije i najmoćnije partije u zemlji, Srpske napredne stranke, do sada me nisu udostojili odgovora. Isto važi i za drugu najjaču partiji u vlasti, Socijalističku partiju Srbije, obrazloživši to "problemima na serveru i velikim brojem zahteva koji čekaju odgovor".

Nad svakom razmenom mejla i razgovorom sa predstavnicima političkih stranaka, poput ptice grabljivice je u zloslutnoj tišini letela formulacija partijsko zapošljavanje i pretila da proždere svaku moguću nadu za ovaj tekst. Ali moja ideja, kao što rekoh, uopšte nije bila da, jednom za svagda, potvrdim opštu parolu – učlani se u stranku, dobićeš posao.

- Od dugogodišnjih zaposlenih tu je sekretarica koja je veoma dugo sa Radulovićem. Ona je zaposlena u udruženju, a ne u pokretu. Imamo i dva pravnika i jednog koordinatora društvenih mreža. Evo moj kolega pravnik je zaposlen po ugovoru o zastupanju - objašnjava mi sagovornica iz DJB.

I dok mi se autboks punio, a inboks po pravilu ostajao uskraćen za još odgovora, iz Demokratske stranke sam dobio zvaničan odgovor iz službe za medije:

- U Demokratskoj stranci već duži niz godina rade zaposleni od kojih neki jesu, a neki nisu članovi stranke. Članstvo u stranci nikada nije bilo uslov za zapošljavanje. Ljudi su zapošljavani kroz preporuke, na osnovu njihove stručnosti u nekoj oblasti ili su kao volonteri ulazili u radni odnos - navodi se u odgovoru DS-a.

U ovoj partiji ima ljudi zaposlenih duže od deset godina, a oni pokrivaju različite tehničke poslove u sekretarijatu stranke, službi opštinskih odbora, službi finansija, servisu za kontakte sa članstvom, informativnoj službi, komunikaciji sa opštinskim odborima, i rade na finansijskim, pravnim i drugim poslovima neophodnim za funkcionisanje organizacije.

- Ono što je oduvek karakterisalo Demokratsku stranku je da su najveći oslonac predstavljali naši aktivisti iz cele Srbije. Takođe, veliki doprinos u samoj centrali stranke daju volonteri koju obavljaju različite poslove - navodi se u nastavku mejla.

U pokretu Dveri, pak, kažu da "stranka nije javno preduzeće ni državna uprava, već politička organizacija kojoj ljudi dobrovoljno pristupaju". Naglašavaju da su pravila onakva kakvim ih propisuje rukovodstvo stranke.

- Dveri nemaju veliki broj zaposlenih. To su: direktor pokreta, šef računovodstva i poslovni sekretar - napisali su mi u odgovoru iz Dveri.

Kapiram koncept malog broja zaposlenih i velikog broja volontera i aktivista, ali sam siguran da u delovanju stranke moraju da učestvuju i ljudi koji zvanično nisu zaposleni, a nisu dobrovoljci. Zato sam sa I.M., nekada zaposlenim u LDP-u na radnom mestu dizajnera, porazgovarao o njegovom iskustvu zarađivanja plate u političkoj partiji.

- Zvao me je drugar koji je znao da smo moja familija i ja glasači, ali to više nije slučaj, jer postalo besmisleno. On je takođe bio dizajner u LDP-u, ali je bio i aktivan u partiji. Rekao mi je da imaju dve lokalne kampanje na kojima bih mogao da radim i dodao da ne moram da budem član partije. Tako je bilo i u samoj stranci. Pola zaposlenih su bili članovi, pola nisu - priča mi on.

Uverava me da u LDP-u nikada nije postojao pritisak da moraš da biti član. Više je bilo bitno da ideološki budeš blizak.

- Nisam išao na stranačke događaje i nisam bio aktivista. To je bio slučaj i sa kolegama iz iz finansija i dvojice iz IT-ja, i oni su bili potpuno apolitični - priseća se moj sagovornik.

Sa druge strane, u kol centru stranke isključivo su radili aktivisti jer moraju da komuniciraju sa glasačima, prikupljaju sigurne glasove i organizuju, recimo, "Šetnju za Zorana", na dan ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. marta.

- Nikada nisam imao nikakav ugovor, ni autorski. Platu sam dobijao u evrima. Ne znam tačno za ostale, ali određeni ljudi jesu bili zvanično zaposleni i to na višim funkcijama. Recimo, šef stranke, on je bio kao neki producent cele stvari, držao nas je sve na okupu. Stranka je tada imala tri sekretarice, u finansijama je radilo šestoro ljudi, dva IT tipa, jedan iz produkcije, jedan u pres službi, tri vozača i, naravno, sekretar i šef stranke - tvrdi moj izvor.

Još mi priča da je radio kampanje, "peglao" plakate za lokalne izbore i takve stvari.

- Nije bila neka posebna kinta, ispod proseka u odnosu na ostale tezge koje sam radio. Generalno su u celoj stranci bile plate ispod proseka. Vozači su možda imali 300 evra maksimum, finansije u najboljem slučaju 400 - kaže on.

Naravno, najviše funkcije sa sobom povlače i više plate, lične vozače i ostale oblike oruđa za kvalitetan rad. Na kraju smo se dotakli i partokratije, tog malignog tumora sprske politike. Moj sagovornik mi je ispričao da "zna lika koji se zaposlio u opštini Stari Grad i imao platu 40.000 dinara, od kojih je svakog meseca partiji morao da vraća 6.000."

Time mi je zapravo otkrio i poslednje radno mesto "dočekivača" koje te, kao i u Kini, čeka čim potpišeš pristupnicu za bilo koju stranku u Srbiji. Radno mesto "dočekivača posla", naravno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu