U trenutku kada se predsednik Srbije Aleksandar Vučić obraćao naciji u petak u 21 čas uveče, kafićima u pešačkoj zoni Severne Mitrovice gledao se, uglavnom, fudbal – pobeda Srbije nad Litvanijom nije donela neko preveliko uzbuđenje, a još manje Vučićevo saopštenje da stiže na Kosovo.
Pešačkom zonom, koja se završava kod mosta koji deli severnu – srpsku – od južne – albanske – strane trčala su deca, zajedno sa lutalicama. Na istom mestu Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju saopštavao je okupljenim novinarima da “srpski narod na KiM sa nestrpljenjem očekuje dolazak svog predsednika koji se hrabro i dostojanstveno (u Briselu) borio za srpske interese i pokazao da srpski narod, gde god da je, nije roblje”.
Videos by VICE
Međutim realno stanje stvari ne govori u prilog tome. Od ljudi u autobusu kojim sam doputovala, preko taksiste koji me je dovezao do smeštaja, pa do slučajnih prolaznika na ulici i konobara u kafićima čujem jedno te isto – “iskreno, me baš briga”.
U vreme kada je Vučić saopštavao da će ići na Kosovo ovog vikenda, kao što je to ranije najavljeno, – i da će dijalog u Briselu biti nastavljen, ali “ne u ono vreme kada su najavili iz EU”, jer će, kako je rekao, tada biti u poseti Kini – u Kosovskoj Mitrovici, koju će posetiti, samo troje-četvoro ljudi u kafiću je obraćalo pažnju na njegov govor. Ako, naravno, izuzmemo horde novinara koje su se slile na sever Kosova. Oni su, za razliku od stanovnika, pomno pratili.
I niko od građana nije bio spreman da stane pred novinarski diktafon i govori o poseti i budućnosti Kosova. O svojim očekivanjima. Jer “sve se čuje, sve se zna”, reći će mi jedan od njih.
Od Gazimestana, pa na ovamo jasno je jedno – Kosovari, ostavljeni na milost i nemilost prištinske vlasti, imaju samo jednu opciju, da javno budu uz srpsku vlast. Šta privatno misle nije mnogo važno. Svejedno im je ko je na čelu – Đinđić, Koštunica, Tadić ili Vučić. I, kao i u vreme Gazimestana, i danas, imaju radnu obavezu da se pojave na mitingu.
U polupraznom autobusu kojim sam doputovala, pričam sa Jelenom, starijom gospođom, koja se vraća iz posete deci u Beogradu.
– Bila sam i na Gazimestanu, i na barikadama, i gde god su rekli da idem – ja sam išla. Ma išla sam i kad mi nisu govorili, da pravimo gužvu. Da izgleda kao da nas ima više. I šta mi je to značilo? Šta smo postigli? Sva sreća pa sam danas u penziji, pa ne moram nikoga da slušam – kaže mi.
S druge strane, jedan od vozača, primarno zaposlen u državnoj firmi, ima nadređenog. Ukratko mu prepričavam dramu iz Brisela.
– Novinarka, slušaj. Ja se nadam da neće doći. Da imam slobodnu nedelju – on mi odgovara.
Njega su, tako tvrdi, u petak ujutru pozvali sa posla i rekli mu da u nedelju mora da bude na mitingu.
Takođe, samo pola sata nakon što je Vučić u obraćanju naciji rekao da ga “strašno pogađa da ljudi ne znaju kakvo je raspoloženje u Srbiji” i “da kao neko primorava ljude da dođu na taj skup” i dodao da “ne mora niko da dođe, a dobrodošao je svako”, student iz Kosovske Mitrovice rekao nam je da će u nedelju ići na miting jer je njemu i kolegama naznačeno da bi trebalo da odu.
U ćevabdžinici čujemo isto – ako radiš u državnoj firmi moraš da ideš. Ali, čini se, oni su na to navikli. Poseta mitingu ide uz radni staž.
Ipak, u petak veče, velika većina, bavila se svakodnevim problemima, dolazak Vučića u Severnu Mitrovicu i najava njegovog istorijskog govora nisu bili u centru pažnje. Ali zato sve što je urađen uoči njegovog dolaska jeste.
“Vidi kako peru ulice. I put su nam napravili. Do juče na ovom potezu (Zvečan-Kosovska Mitrovica) je bila rupa do rupe. Rekao sam nekoj babi što sam je vozio, nek dolazi svake nedelje ako će ovako da sređuju”, kaže mi taksista. O razgraničenju nije hteo da govori.
Drugi nam je, pak, kratko rekao: “Uskoro ćemo svi mi, umesto dobar dan govoriti miredita, umesto dobro veče mire mbremje. Učio sam ja to do četvrtog (osnovne). I bio sam u ratu, i ići ću opet ako treba.” Ipak, čini se, da se Mitrovčanima baš i ne ratuje.
Na glavnom trgu u Severnoj Mitrovici bina za predsednika postavljala se i pre nego što je objavio da stiže.
Zastave se viore na banderama. Bilbordi sa Vučićevim licem zauzimaju centralni deo tek opranih ulica.
A građani? Oni su su izašli u u šetnju i na piće. Jer kraj je nedelje, i valja se opustiti. I – kako će mi jedan od njih reći – ama, baš ih zabole da li stiže ili ne.
