VICE intervju: Helena Vuković o Paradi ponosa i životu posle operacije

Ako ste prisutni na društevnim mrežama, sigurno ste ispratili halabuku oko toga da li i koji je prajd “pravi”, ko je koji prajd “priznao” i da li i na koji treba otići, za one koje žele da idu. Uoči ovog, prvog ove godine, koji se održava sutra, razgovarali smo sa Helenom Vuković, jednom od najpoznatijih aktivistkinja za prava trans* osoba.

VICE: Sutra se održava Parada ponosa, zašto je važno da budemo tog dana na ulicama Beograda?

Videos by VICE

U maju mesecu imali smo tri napada na trans* osobe, zamislite da je Lela, Leona, Nataša naša sestra, prijateljica, rođaka, kao što nečija već jeste, da li bi nam onda bilo svejedno da ih neko pretuče. I to zbog toga što su rođene takve kakve jesu, dakle, zbog nekog ličnog svojstva. To bi izgledalo kao kad bi neko tukao redom sve one koji imaju plave oči. A to je realnost za sve marginalizovane ljude, da se plaše takvog nasilja. To možemo da vidimo i u skorašnjem primeru kad je pretučen romski dečak, gde su neki drugi dečaci smatrali da on nema pravo da nosi srpsku zastavu. To znači da mi kao građani ove zemlje imamo dužnost da edukujemo decu, još u školi, a i u porodici.

Zato je važno da svi naši prijatelji i rođaci izađu sutra i pruže podršku nama i svima onima koji su marginalizovani, skrajnuti, i samo zbog toga ne uživaju ista prava kao ostali građani ove zemlje. Nama je Trans* Prajd 2015. godine otvorio predstavnik romske zajednice, taj Prajd je prerastao u LGBT prajd Ponos Srbije i nama je taj prajd otvorila žena koja je preživela nasilje. Ove godine prajd će da otvori žena sa invaliditetom. Nama je bitna ta inkluzija, jer sve te osobe nisu LGBT osobe, ali su tu da iskažu solidarnost sa nama, jer svi smo na margini i kad većina neće da nas pogleda mi među sobom moramo da se podržimo. Zato je bitno da svi koji saosećaju sa nama dođu sutra i pokažu da treba staviti tačku na bilo kakvo nasilje i govor mržnje.

Šta radi zajednica i nevladine organizacije kad je u pitanju sprečavanje nasilja nad trans* osobama?

– Jedino što možemo je da dižemo medijsku buku, jer nemamo druge instrumente. U državi kakvoj smo, gde je sistem takav kakav je, nefleksibilan, ono što mi možemo je da poslužimo kao neki monitoring i da ukazujemo na propuste u radu institucija. Time možemo da pokušamo da neke stvari poboljšamo.

Radimo na tome da se proces dobijanja dokumenata za trans* osobe se olakša, da se izmeni zakon o matičnim knjigama, da osobe mogu već na početku tranzicije, po dobijanju dijagnoze „rodne disforije” da mogu da zamene dokumenta u željeni rod, pre svega da bi lakše našli posao, jer tranzicija traje dve do četiri godine, a za taj period imate taj „real life test” gde imate period od godinu dana da živite u željenom rodu, a to je takozvana „socijalna tranzicija”, inkluzija u redovne tokove društva. Mnogo je lakše kada imate jasnu situaciju u ličnoj karti kad tražite posao. Za to se borimo i ima nekih pomaka, videćemo kako će da se to odvija. Ono što je olakšano je to što je ubrzan proces dobijanja dokumenata nakon operacije, ja sam za mesec dana završila sva dokumenta.

Kakav je bio osećaj kada si prvi put u ruci držala nova dokumenta gde piše „Helena Vuković” i „ženski pol”?

– Uh, to je bilo preemotivno! Prvi dokument je bilo rešenje o izmeni oznake pola u matičnoj knjizi. Ja odlazim u poštu da to uzmem, završila sam sve i samo idem po taj jedan papir, a meni se tresu ruke. Otvaram taj papir, i vidim da me država prepoznaje, izlazim iz pošte na ulicu i počinjem da plačem, ne vidim gde idem. To je neverovatan osećaj!

Za ličnu kartu nisam bila toliko uzbuđena, ali najviše sam bila uzbuđena kad mi je poštar doneo na vrata izvod iz matične knjige rođenih. Više puta sam krenula da otvorim kovertu, pa sam se vraćala. I konačno otvaram i vidim „Helena Vuković, žensko dete rođeno tad i tad”, evo vidiš, i sad se naježim kad to pričam i tad sam počela da plačem i da ljubim taj papir i okačila sam na Fejsbuk, preko 700 lajkova sam dobila na tu fotografiju, više na bilo koju na kojoj sam ja, hahah. Taj moj post je stigao i do medija, sećam se da su se vraćali sportisti sa Olimpijade i ja gledam Beogradsku hroniku, prva vest „Major Helena dobila izvod iz matične knjige rođenih”. Ja gledam i ne verujem, zar je ova država rešila sve probleme kad je ta vest završila u Beogradskoj hronici.

Zahtevi Parade Ponosa organizacionog odbora Ponos Srbije:

1. nulta tolerancija države prema nasilju, profesionalan odnos pripadnica i pripadnika policije prema žrtvama i dosledna primena odredbi o zločinu iz mržnje od strane tužilaštva

2. omogućavanje, pojednostavljenje i ubrzanje procedura za izdavanje svih ličnih dokumenata trans* osobama

3. dosledna primenu Zakona o zabrani diskriminacije, sprovođenje u delo Akcionog plana za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije za period 2014-2018. Vlade Republike Srbije, kao i pravno regulisanje istopolnih zajednica.

U međuvremenu je izašla knjiga o tvom životu, koliko je na tebe uticalo to što si postala toliko poznata i što se toliko zna o tvom životu, šta se promenilo?

Nisam ja nikakva umišljena zvezda, ja se i dalje osećam kao „jedna od nas” i dalje idem prevozom, radim isto što sam i pre radila. Jedino nekad neko od prijatelja što podeli neki tekst koji je izašao o meni, u jednom trenutku samo što nisam izlazila iz frižidera, ja i jedan čovek koji je isto bio non-stop na ekranima, haha.

Ja sam u startu žrtvovala privatnost, bila sam spremna na to. Kada se desio taj slučaj pritužbe Poverinici protiv tadašnjeg ministra odbrane Gašića, ja sam bila spremna da izađem u javnost i da idem do kraja. Čak sam svojoj prijateljici Vesni iz Egala rekla „u rovu smo, nema nazad, idemo do kraja.” Kad ti uložiš sebe, privatni život, onda ideš na sve, a to je ono u čemu smo uspeli – povećanje vidljivosti. Kada trans* osobe postanu vidljive, onda će početi rad na tome da se problem reši, nikome onda ne odgovara da problem egzistira tako dugo, kad imaš nešto opipljivo, onda znaš na čemu da radiš. To jedan od naših većih uspeha, mnoge osobe smo ohrabrili.

Kad smo kod toga, nedavno si imala proslavu 25 godina mature, kako su ljudi reagovali kad su te videli?

Iznad očekivanja, moram da priznam. Super sam se sredila, kod frizera, kod šminkera, imala sam neku haljinu crvenu sa vezom. Bilo je nekih koji su sa otklonom reagovali, u smislu „šta će ti to u životu”, ali minimalan je to broj. Svi ostali su hteli sa mnom da se slikaju, čak je jedan klasić napisao „Helena Vuković zvezda večeri, samo još posluga se nije slikala sa njom (valjda).”

Kada smo imali prozivku, ono kad svako govori šta je u životu uspeo, ja sam ustala i rekla samo „Eto ja sam sada vojna penzionerka, radim nešto privatno i imam četvoro dece.” Posle toga sam dobila ogroman aplauz, jer sam to rekla kao da je to najnormalnija stvar, a svi su očekivali da ispričam ceo svoj život, promena pola i ostalo. Profesorka sociologije me je zagrlila i rekla da joj je drago svaki put kad me vidi na televiziji. Iznenadio mi je i jedan stariji zastavnik u penziji, koji je, videvši da se u nekom momentu svi guraju, a svi su muškarci, jedina ja žena, rekao „Stanite, sram vas bilo, dama prolazi, kakve ste vi to kolege.” Meni je to bio prelep osećaj, ljudi su me toliko prijatno iznenadili. Interesovalo ih je da pričaju sa mnom da vide da li sam to ista ja, i onda su skontali da sam to ja, samo srećnija. I naravno, lepša, hahah.

Sada je prošlo više od godinu dana od operacije, kako se sada osećaš, šta ti je bilo najvažnije?

Ja sam smarala sve sa tim telesnim promenama koje su mi se dešavale, od rasta grudi, opadanja malja, mekšanja kože, dosađivala sam ljudima pitajući ih stalno da li primećuju. Prvi put kad sam mogla da pustim toliko kosu da mi izraste da mogu da vežem rep, stalno sam je vezivala, iako mi to ne stoji. To je ta faza u kojoj bi sve, možda ne prenaglašeno, ali sve bi odmah, sve bi sad. Želiš sve ono što čitavog života nisi mogla, ili smela. I tako sada uživam u stvarima kao što su depilacija, odlazak kod frizera, manikira. Nekim ženama su to sitnice, nekima čak i smaranje, a ja u tome uživam. Kada sam posle operacije morala da nosim uložak, niko nije bio srećniji od mene, a žene celog života se muče sa tim stvarima. Kad su mi izvadili kateter, ja sam popila dva litra vode samo da bih išla u wc. To neko ko nije prošao ovo, ne može da razume, da konačno uživaš u svom telu, jer je u skladu sa onim kako se osećaš.


Pogledajte film: Šifra F64


Porodici je u početku bio šok kad si im rekla, a bivša žena sada ti je najbolja prijateljica i velika podrška?

Da, stalno se čujemo, super funkcionišemo. Niko nju ne poznaje bolje od mene, niti mene neko bolje ne poznaje od nje. Mnogo toga smo prošle zajedno, za 25 godina koliko se znamo, glupo bi bilo da nismo u dobrim odnosima. A sada smo kao i sestre i delimo i to neko „žensko iskustvo”. Sad kada sam kupovala stvari za maturu, ona mi je našla butik gde ću da kupim sandale i haljinu. To je bila velika ljubav, imamo četvoro dece, ali i mimo toga, znam da uvek na nju mogu da se oslonim, kao i ona na mene.

Jednom si rekla da ti je osim identiteta žene važno i to što si feministkinja.

O da. Koliko ja znam, svaka žena je feministkinja. Jer mi je to kao kad muškarac kaže za sebe da je čovek. Verujem da nijedna žena ne želi da bude potlačena i zato je verovatno feministkinja, samo to ne zna. Ne volim radikalni feminizam, jer on ne priznaje trans žene za žene.

Da li se ljudi iznenade kad saznaju o tebi da si trans, da si lezbejka i da si feministkinja?

Da, dešava se, ali mene nerviraju te podele i ta očekivanja. To je nekome možda interesantno u smislu što sam videla seks sa obe strane kako izgleda i kao muškarac i sad kao žena. Proces doživljavanja orgazma je drugačiji.

U čemu je razlika?

Kod muškaraca je to nekako lokalizovano, kod žena je na celom telu i nekako je intezivnije. Kad sam ga prvi put doživela, prvo što sam pomislila, bilo je – kud pre ovo nisam uradila, haha.

Da li si, kao klinka, mogla da zamisliš da ćeš sve ovo da prođeš?

Prvo, kad sam bila mala, nisam odmah znala šta mi se dešava. Kad sam saznala šta mi je, tek kad sam bila tinejdžerka saznala sam za prvu operaciju promene pola kod nas. Sećam se da je izašao tekst o tome ’89. u Ilustrovanoj politici ili TV Reviji i slike te osobe koja je operisana, donjeg dela tela. Ja sam se tresla kad sam to videla, to je bila ogromna senzacija, a ja sam razmišljala da li ču ja ikada ovako. Nisam mogla ni da pretpostavim. I eto, snovi se ostvaruju.

Da li je ta odluka da upišeš vojnu školu i da se rano oženiš bila tvoja potvrda za muškim identitetom?

Vojna škola da, ali rana svadba ne. Vojnom školom sam mislila da ću da ubijem ženu u sebi, ali to mi se samo obilo o glavu. To što sam se rano venčala, nije imalo veze sa tim, nego je to bila velika ljubav i veliki izazov, sa devetnaest godina uraditi to. Često sam govorila u intervjuima da je svako moje dete došlo planski i to je tako, nema veze sa nekim mojim „lečenjem”. Bivša supruga i ja mnogo volimo decu i uživamo u odrastanju svakog od njih.

Kako su se deca navikla na tebe, posle promene, kako je reagovalo najmlađe dete koje ima sedam godina?

On mene ne percipira kao ženu. Ja sam za njega tata. Zna da sam mu tata i da ga volim i to je ono što je njemu bitno. Ja kad idem da ga vidim, stavim minimum šminke da ga ne zbunim. Imalo smo zanimljivu situaciju, jednom sam mu kupila nove patike, bili smo u gradu i neka žena je rekla „Jao što su ti lepe patike, ko ti je kupio”, on je rekao „tata”, a ona je rekla „ma ne znaju tate da kupe, je l’ tako gospođo” i okrenula se prema meni, ja sam rekla „ja sam tata”, žena se šokirala i otišla. Eto, ja razbijam predrasude o tome da tate na umeju da kupe patike za decu, haha.

Šta bi ti poručila mladim trans* osobama u Srbiji?

Ja znam šta sam prošla i moja misija je da niko više ne čeka 40 godina da bude ono što jeste. Moj savet je, kad god mogu, da prvo razgovaraju sa roditeljima, jer oni primete mnoge stvari za koje mi mislimo da nemaju pojma. Koliko god bila burna reakcija, na kraju su oni uvek ti koji će decu da zaštite.

Nakon nekih mojih javnih nastupa, meni su se osim trans osoba, često javljali i njihovi roditelji koji mi pišu u inboks. Ja ne mogu da ih savetujem šta da rade, ali mogu da podelim neka svoja iskustva. Najčešće ih uputim na neke stručne ljude, na psihologe, na institucije gde se pruža podrška i informacije za trans osobe, uvek sam oprezna kad pričam sa njima, jer je osetljiva tema.

Ono što je važno, mislim da je bolje da se što ranije krene sa tranzicijom, kada obavite sve neophodne preglede i kad se utvrdi da je to to. Iz prostog razloga što ćete onda duže provesti život onako kako zapravo želite da živite.

Parada Ponosa pod sloganom „Neka svi naši glasovi ore se” dešava se sutra u subotu, 24. juna 2017. godine, sa početkom u 11 časova, šetnja je od Pionirskog parka do Trga Republike.

Još na VICE.com

Pitali smo organizatore Prajda i Trans Prajda zašto dva Prajda

Prajd u Beogradu: Došli smo mi, jer mnogi naši prijatelji nisu smeli

Mlade lezbejke u Beogradu o izboru Ane Brnabić za mandatarku