Sećam se kako me je deda kao klinca ispravljao da je Bulevar Lenjina promenio ime u Bulevar Nemanjića i da ne postoji više Park Ujedinjenih nacija, već Park Svetog Save. To mi baš i nije bilo najjasnije, deda je projektovao neke od solitera , pa sam mislio da je, u tom smislu, bio pravi hardkor lenjinovac. A ja sam nekako gotivio stare nazive i jako teško pristao da ih zamenim imenima srpskih velikana.
Ne znam zašto je bilo tako. Tada uopšte nisam poznavao instituciju i ličnost čija su imena ovi objekti nosili, ali kao da sam unapred osetio odbojnost prema nadolazećem trendu da svaki pločnikbude osvešćen i da se sve završava na “IĆ”. Da sam znao šta sledi kada Nišlije izvale Konstantina i Milanski edikt, terao bih moje da se preselimo na Rtanj. Uprkos mom mentalnom buntu (javno nisam iskazivao svoje stavove, s obzirom na to da je većina bila naprosto oduševljena preimenovanjima), vremenom sam prisvojio nove nazive i, doduše u retkim prilikama, kažem kako idem do Parka Svetog Save.
Videos by VICE
Foto: Ivan Dinić
Fora je što sam ja zapravo rođen na Bulevaru, ali, kako se nisam zadržao tu dovoljno dugo, nikada nisam postao Bulevarac. Kada sam imao pet godina, moji su uzeli stan u centru grada i ja sam postao bezlični klinac iz centra. Nikada nisam blejao u kraju, išao sam u park u koji su dolazila deca iz svih delova grada. Nikada nisam imao neku ekipu iz kraja, već samo komšije i danas se družim samo sa jednim od njih. Nemam svoju klupicu, štek za cigare i nikada sprejem nisam išvrljao neku od okolnih zgrada. Nikada nisam bio zaljubljen u komšiku, a sa ostalim komšijama sam krenuo da se svađam tek kada sam počeo da vozim kola.
Pročitajte i: VICE u kraju: Zvuk ozloglašene Karaburme
Možda sam razmažen, ali ne u materijalnom ili nekom statusnom smislu, već samo saobraćajno-prostornom. Niš je mali grad i ako je sve “na pet minuta”, meni je na dva. Gradskim sam se vozio jedino dok sam trenirao basket i imao treninge u Panteleju, ali kako sam loptu zamenio skejtom, pustio Čed Kruger kosu i dobio bubuljice, tako sam se oprostio od Niš-ekspresa. U međuvremenu sam prestao i aktivno skejt da vozim, pa svuda idem peške.
Ne idem do grada, samo idem napolje, a to nekad tako bezveze zvuči. Zato sam hteo da saznam šta sam u životu propustio, od čega su me roditelji otrgli, da vidim kakva bi mi bila ekipa i gde bih blejao među socijalističkim soliterima. Rešio sam da provedem dan u svom starom kraju i otkrijem da li duboko u meni čuči ponosni Bulevarac. Iscimao sam ekipu iz benda Tevarbulebra, koji su mi iz nekog nepoznatog razloga zaličili na adekvatne vodiče kroz štekove, terene i dvorišta Bulevara Nemanjića.
U normalnim uslovima bismo se našli kod sata u parku, ali kako su ovog puta tu bili human size botovi sa štandom vladajuće stranke , nalazili smo se u centru parka, blizu crkve. Park je okružen soliterima sagrađenim zlatnih sedamdesetih. Zlatnih jedino za Bulevar, jer je pre toga ovde bila samo prazna poljana obrasla travurinama. Čak je i naziv bio prikladan – Krive livade.
Ako od Parka Svetog Save očekujete nekakvu oazu zelenila, sa jezercetom i švercovanim labudovima, odmah to otpišite. Tonbe tebra i kafići, to je Svetosavski park. Ali to mu daje poseban šmek.
Više desetina penzionera okupilo se nad šahovskim tablama kod drvenih pečurki. Ovde u parku šah je grupni sport – i dalje se igra jedan na jedan, samo sa po nekoliko suflera iznad glava. Jedan deda je jedva pomerao figure, kao da su teške čitavu tonu, dok ste drugome mogli da čitate misli samo preko tikova na licu, ali osećala se ta Fišer – Vronski napetost među njima.
Dok mi se majica i farmerke lepe zahvaljujući kombinaciji prijatnog aprilskog sunca i užarenog asfalta, stojim u parku sa Ivanom, Vladom i Bagijem iz Tevarbulebra i čekamo bubnjara Stefana. On je najviši čovek na svetu, a i dobar je za bubnjevima. Dok ga čekamo, ostatak benda mi objašnjava kako je Bulevar Nemanjića jedini pravi bulevar. Vizantijski i Zorana Đinđića su sokaci u poređenju sa njim.
Stefan konačno dolazi i mi krećemo ka prvom šteku za blejanje, tzv. Slipnotu. Provlačimo se između zgrada i nepokošene trave u pratnji lokalnog kera koji je samo rešio da pođe sa nama.
Slipnot je njihov štek, pa ne mogu da otkrivam njegovu lokaciju. Tako ga zovu zbog Slipnot grafita na išvrljanom zidu. Pokazali su mi gde je tačno ispisano, ali nisam uspeo da vidim. Deluje kao kul mesto na kojem bih ja blejao s drugarima i štekao se za cirku i cigare da mi u osnovnoj školi Guarana nije bila vrhunac poroka.
– Ovde bi se nekad nas dvadeset skupilo – priča mi Ivan, frontmen benda ili kako ga ostali opisuju – onaj za mikrofonom koji ne peva.
– Ranije skoro ništa što sada vidite nije bilo izgrađeno, tako da smo kao klinci više blejali ovako. Sada ima šta hoćeš. Tereni, kafići, kladionice… Najveća je bleja po kladionicama. To je sport, kafica u kafiću i kladionica. Da, i teretane, naravno.
– Znaš da sam ja imao prostor u teretani da sviram bubnjeve. U 2M-u sam se prvo skontao sa instruktorima, pa sa gazdom i puštali su me da vežbam tako od 9 do 12. To je moj jedini susret sa teretanom – kaže Stefan.
Pričamo o starom i novom Bulevaru, o Lenjinu i Nemanjićima. Ivan priča kako se promena imena poklopila sa progresom samog naselja.
– Barem ja to tako pamtim, taj Bulevar Lenjina i Park Ujedinjenih nacija. Stari lampioni koji jedva svetle, prazne prodavnice i ogroman neiskorišćen prostor. Kraj je bio prazan, a onda je krenulo masovno da se gradi.
Video sam ogromnog komarca i setio se da još uvek nisu prskali protiv krpelja, pa smo krenuli ka Nišavi koja razdvaja Bulevar od Durlana. Malo niže je i ušće Gabrovačke reke (koja tako random teče samo ako su jače padavine u toku godine) u Nišavu, gde su se članovi benda kupali kao klinci. Nišava je tada bila jednako zagađena kao i sad, ali boli te dupe za to kada si klinac.
Pokazuju mi kocku pored reke na kojoj su takođe blejali i slavili rođendane, ali mene interesuje rivalstvo između Bulevaraca i Durlanaca (ovih od prekoputa) koje je ranije, barem u gradskim pričama, bilo dosta izraženo.
– Ma jok, to je bilo pre 20 godina. Ti sada da uzmeš da opisuješ nekog stereotipnog Durlanca ili Bulevarca, nema razlike. Znam jedino da su ranije svi Durlanci imali skutere iz nekog razloga – priča mi Bagi, gitarista sa sumnjivom metalnom aktovkom s kojom podseća na trgovca organima .
Čak i normalno posećuju jedni druge. Nema pretresa, legitimacija, izvanja patika i sličnih pizdarija. Ovo nije Niš, ovo je Finska, pomislio sam.
– Oni su ovde počeli da dolaze kada su se otvorili kafići, a i mi odemo ponekad tamo, prošetamo se. Samo je bezveze što nigde nema klupica, nemaš gde da sedneš – dodaje Vlada, drugi gitarista.Kako je sunce pičilo sve jače, a niko od nas nije imao nameru da se pridruži gospođi koja je radila na svom tenu ili verovala u lekovitost nedovršenog keja, otišli smo u kafić gde bend inače sedi. Small je alternativni lokal nabudžen suvenirima iz celog sveta, zastavama i znakom za opasnost od mina. Malo je zavučeniji u odnosu na ostale kafiće na Bulevaru, ali je zato opušteniji i sedeći u njemu dobijaš taj burazerski filing. Kao jedini gosti spajamo stolove kako bismo svi bili u hladovini i poručujemo po Nikšićko, jer je Jagodinsko misteriozno nestalo. Konobar donosi ledene krigle dok mi pričamo o malo zajebanijem Bulevaru.
U poslednjih nekoliko godina se ovde dogodilo ubistvo, eksplodirao je automobil i još par manjih pizdarija. Ipak, muzičari smatraju da su to retki slučajevi koji ovaj kraj ne čine nebezbednim.
– I ako se desi neko sranje, nije prvo koje se desilo u ovom gradu. Nema to veze sa Bulevarom kao krajem, to su neke individualne stvari. Za sve ove godine se nije desilo da smo imali nekih problema – priča Ivan.
– Čak i devedesetih, kad smo bili klinci, mi se nismo cimali kao da živimo u nekom zajebanom kraju – ubacuje se Vlada. – Nama je tad bilo strašno ako neko hoće loptu da nam izbuši i kad su nas gađali teglama, jurili lopatama, ali realno to nisu strašne stvari.
Ono što nekako izdvaja Bulevar od ostalih krajeva grada je ta njegova autonomnost. Ako živiš u nekoj pripizdini, moraš da odeš do centra kako bi izblejao ili kupio nešto, a Bulevarci imaju sve što im je potrebno. Nisu zatucane dileje sa averzijom prema centru, ali šta će u gužvu bez preke potrebe.
– Jedino ako treba nešto sa papirima da se završava, onda baš moraš da ideš do grada – dodaje Stefan.
– Kad smo krenuli u srednju, počeli smo da idemo na svirke u gradu. Prvo smo išli na kej, pa u klubove, ali vremenom smo počeli da se vraćamo ovde. Dešavalo se da prođe mesec dana da ne izađemo iz Bulevara.
Završavamo pivo i krećemo u prostor za probu. Na putu do tamo nailazimo na najluđi i istovremeno najbesmisleniji objekat koji sam ikada video u životu. U dvorištu Vladine zgrade nalaze se tribine gde je ekipa iz benda odavno blejala. Samo tribine, bez pozornice, bez terena, bez ičega, i što je najbolje – niko ne zna čemu one zapravo služe. Možda za LDP-ov miting, mada nije toliko mali prostor.
– Skupe se ljudi, pa piju i pevaju noću. Ali navikao sam se. Leti ne mogu da se uspavam ako mi ne zapevaju.
Kako prolazimo između zgrada, terena i malih tržnih centara, vidim kako je Bulevar dosta drugačiji od ostatka Niša. Ne izgleda kao da ga je projektovao neko na apsintu, već je planski građen, pa nema nebuloznih slepih ulica, kaldrme i ostataka turskih kupatila koji vire iz zemlje. Prostor za probe im nije na Bulevaru, ali je skoro na granici, na Trošarini. Buka se ipak ne pravi u svom dvorištu.
Nakon što su ispržili nekoliko traka u osrednje zvučno izolovanim prostorijama, pričamo o počecima benda. Naziv Tevarbulebra je nastao iz duplog šatrovačkog oblika sintagme “Bulevar brate” i, iako im je teško da svoju muziku svrstaju pod određeni žanr, na kraju se nerado opredeljuju za instrumental fusion rock. Bend je nastao kao i svaki drugi – spontano.
– Oni su svirali zajedno već godinama i trebao im je bubnjar, pa sam ja uleteo. A onda sam slomio ruku. Ili nogu, ne sećam se – priča Stefan.
Bend sastavljen od pravih Bulevaraca, ali muzika ipak nije bulevarska, što je i nekako logično za ovakav bend. Šta se pa ja glupiram da pitam.
PREPORUČUJEMO: Naučnici rade na tome da postanemo srećni
– Odrasli smo ovde i najviše vremena provodimo ovde. Bend ima veze sa Bulevarom, ali Bulevar nema veze sa muzikom, da sad kažemo ‘E, ova zgrade me inspiriše’, ma jok – objašnjava Vlada.
– Drugari iz kraja ni ne slušaju našu muziku. Ona fora, kad pustim drugaru pesmu on pita kad će pevanje – priča Ivan.
Njemu, kao nemuštom frontmenu, dozvoljavam da zaokruži čitavu priču o kraju.
– Pazi, ja trenutno živim u centru sa devojkom i okej mi je, ali bih se ove sekunde vratio na Bulevar. Da mogu, odmah bih se vratio i tačno znam koju bih kuću kupio. Pa Bulevar je najbolji kraj u gradu. Naravno, ima veze i to što sam 26 godina živeo ovde, ali i objektivno gledano. Super je kraj, imaš sve, miran je, ali opet nije dosadan, nije banja.
I u pravu je. Bulevar je kul. Planski je projektovan, pa je dovoljno urban i na momente podseća na Istočni Berlin, ali sa onom nekom dozom južnjačkog šmeka koja ne zalazi u čobanizam. Dok se fotograf Ivan i ja vraćamo svojim gajbama u centru, razmišljam da mi verovatno ništa ne bi falilo da sam odrastao ovde. Ne bi mi smetalo da visim kod Slipnota i da blejim sa momcima iz benda. Pošto sam antitalenat za muziku, a ne treba im ksilofonista s kojim bi obradili “Granu jorgovana”, verovatno bih im donosio pivo ili vraćao sunđer koji se odlepljuje pod silom bas bubnja. Bilo bi mi kul na Bulevaru. Mada, daleko je bre, pa gradski prevoz, kasnio bih non-stop u bioskop. Zajebite.
Usput na jednoj od zgrada vidimo staru tablu na kojoj piše Bulevar Lenjina. Da sam ostao ovde, verujem da bih se za nju borio i na svojoj zgradi. U inat dedi.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu