VICE u Obrenovcu: Od “otimanja bebe” do vojne discipline za migrante

Iako je slučaj sa migrantima i bebom bio nelogičan od prve vesti, tabloidi su iz sve snage duvali u opasan balon odnosa domaćeg stanovništva i azilanata/migranata/izbeglica. Taj balon je, nakon sličnih slučajeva, već pucao u Obrenovcu 2013. godine, a ranije i u Banji Koviljači, Mladenovcu, Bogovađi… Tiražni tabloidni tekstovi u kojima se migranti neopravdano nazivaju „silovateljima”, „teroristima”, „kriminalcima” stvaraju situacije u kojima se sigurno ne osećaju ni migranti ni stanovništvo mesta u kojima se kampovi nalaze.

Što se tiče samog slučaja – istraga je zvanično u toku. Tabloidi, nezvanično, pominju „obrt”: sigurnosna kamera sa menjačnice je snimila incident pa se lepo vidi da su u stvari napadnuti migranti. A u Obrenovcu…

Videos by VICE

Sve fotografije: Milovan Milenković

BELI LUK JE DOBAR ZA KURJE OKO

„Šta ima da ih se bojim? Ljudi k’o ljudi. Ne diraju oni nas, ne diramo mi njih”, odgovara mirno momak u trenerci na pitanje da li se plaši toga što je sve više migranata iz Avganistana, Pakistana i Iraka u njegovom mestu. On radi u Nemanjinoj ulici, dvadesetak metara od kasarne „Bora Marković”, gde je pre koju nedelju oformljen najnoviji kamp za smeštaj migranata koji su pre toga živeli u užasnim uslovima napuštenih hangara kod Glavne železničke stanice u Beogradu.

Baka koja živi pored je bila rečitija: „Pa, viđala sam ih. Nema ih zadnjih dan, dva. Prolaze ulicom, idu valjda tamo u prodavnicu.” Priča dalje kako su se prošle nedelje potukli među sobom pa je jedan izboden nožem, ne zna ništa o najnovijem incidentu  sa bebom. „Među nama ima svakakvih, a kamo li među njima… Jadni ljudi. Šta ih je snašlo da moraju ovde da budu. A na nas sirotinju niko ne misli. Dali su im tamo svašta, a o sirotinji niko ne brine. Ne znam. Ma samo da smo mi živi i zdravi…”, širi baka ruke. Ona je iz obližnjeg sela. U Nemanjinu ulicu se preselila posle 2014. godine, posle poplava. 

Iako na vratima piše „NE RADI”, starija gazdarica kafane udaljene stotinak metara od kasarne, to jest, migrantskog kampa, domahuje iznutra: „Izvol’te! Izvol’te!”. Unutra šank, stari televizor na čijoj je katodnoj cevi riknula crvena boja, desetak stolova. Za jednim, dvojica kamiondžija na ijekavici završavaju neke poslove pa uz osmehivanje pominju neku Slađu. Piju tursku kafu, mlađi nije pojeo ratluk. Za drugim stolom, uz isto posluženje, gazdarica razgovara sa dvojicom vršnjaka. „Ma povećavaju granicu stalno”, kaže jedan. „Meni je ostalo tri godine do penzije, pa ko živ ko mrtav”, odgovara ona.

Na zidu kafane je ikona svetog Jovana Krstitelja i kalendar za 2017. godinu na kome piše „Udruženje veterana – ratnih invalida ratova od 1990. godine opština Obrenovac”. Na šanku je prazna flaša Rubinovog vinjaka; kroz prozore se vidi kako s vremena na vreme prođe neki automobil, a u daljini, termoelektrana „Nikola Tesla”.

„Čitala sam u novinama, beli luk ti je odličan i za kurje oči!”, priča gazdarica. „Oguli se jedan češanj, pa se malo zapeče na plotni i onda ga zaviješ na kurje oko i tako par puta. Nema boljeg leka!” „Najbitnije ti je da izvadiš koren”, dopunjava je jedan od sagovornika.

“POLITIČKE PROFUKNJAČE”

Na našem stolu, takođe kafa, pojeden ratluk i „novine” iz kafane: Informer, Srpski telegraf i Regionalno informativno glasilo Palež u kome je januarska reportaža baš iz kasarne koja nosi ime po narodnom heroju Bori Markoviću, sada novog Privremenog prihvatnog centra za migrante. Naslov: „Migranti ponovo useljeni u Obrenovac: U demoliranoj kasarni udomljeni azilanti”. 

Nakon hvalospeva predsedniku opštine Obrenovac Miroslavu Čučkoviću koji se „maksimalno potrudio da za azilante, istina ‘na brzu ruku’, sanira i opremi smeštajne prostore”, reporter Paleža (potpisan sa R. P.) opisuje sinergiju zahvaljujući kojoj je počeo da funkcioniše novi kamp: direktor JKP „Toplovod” obezbedio da majstori danonoćno popravljaju grejanje, sređeni su toaleti, kupatila, hleb će stizati iz „najbolje obrenovačke pekare ‘Pire’”, ulaz u kasarnu/kamp je „maksimalno obezbeđen”, policija dežura da „niko nepoželjan ne može da uđe”, a „sloboda kretanja azilantima je maksimalno dozvoljena.”

 Nakon toga zanimljiva dva pasusa: 

„Nažalost, pred sam ulazak stručnih ekipa (…) reporter Paleža je imao priliku da se uveri kakav jad i čemer su iza sebe ostavili Obrenovčani, da dobro ste pročitali – Obrenovčani. I to oni koji su u kasarni bili smešteni dok im se kuće od posledica poplava ne saniraju.
Pokradeni bojleri, izvaljene instalacije, pokradene slavine, nestali radijatori, izvaljene i odnesene cevi vodovoda, kako bi ih verovatno prodavali pod staro železo, nigde kreveta, posteljine, ćebadi… Jad, beda, bruka i sramota ‘poplavljenih’ Obrenovčana?! Nevoljnike iz arapskih zemalja, za sada, Obrenovčani su prihvatili uz dužno poštovanje.” 


Na kraju – obrt! 

Reporter ističe da „nevoljnike” ne vole baš svi, pa nabraja neka imena sve sa živopisnim nadimcima kao što su, na primer, „Majmun”, koji su navodno članovi „klike okupljena oko ‘političke profuknjače’” pa onda stoji ime poznatog obrenovačkog socijaliste. Ovaj pasus nas je malo sramota da citiramo. 

U ozbiljnom gradu bi to sve bilo predmet za nekakve nadležne organe.

„Nisam ja interesantna izbeglicama”, vraća nas na priču gazdarica kafane naplaćujući jeftinu kafu. „I ovaj kraj im nije zanimljiv. Ovo je industrijska zona, radničko naselje. Oni hoće u grad.” I ona zaključuje sa onim poznatim – „jadni ljudi”.

DELEGACIJE, DELEGACIJE

Te subote, Privremeni prihvatni centar za migrante, osim nas, posetili su i predstavnici Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja na čelu sa u crno obučenim Aleksandrom Vulinom, Delegacije Evropske unije u Srbiji predvođene Majklom Devenportom, osam ambasada članica EU, kao i predstavnici međunarodnih organizacija uključujući i UNHCR.
Davenport je pohvalio odnos srpskih vlasti prema migrantima, istakao da je za samo dve nedelje mnogo urađeno na adaptacije kasarne, da je od početka krize EU Srbiji dala 50 miliona, da će dati još…

Vulin je rekao da će se u sve centre za smeštaj migranata uvesti zajednički kućni red: „Dakle, ko ulazi, ko izlazi, izdavanje odgovarajućih dozvola, registracija, dužine boravka, načina izlaska, vremena povratka. To je normalan kućni red, gde se zna ko je za šta odgovoran i to je najbolji način da se migranti zaštite, kao i da se zaštiti naše lokalno stanovništvo”, rekao je ministar. 

Ministar je pričao i o incidentu sa početka ove hronike: “U ovoj zemlji vlada red, postoje nadležni organi, osumnjičeni su odmah pronađeni i stavljeni u zakonsku proceduru i kao i svaki drugi slučaj. Čekamo da tužilaštvo da odluku i kada ono bude izašlo sa stavom, moći ćemo više da komentarišemo.”

Dok su zvaničnici veselo ćaskali, od uva do uva prenela se nezvanična potvrda da snimak sa menjačnice zaista postoji i da će uskoro biti objavljen. Veoma dobro obavešten i ja-ti-ništa-nisam-rekao izvor nam je zabrinuto šapnuo i da iza Vulinovog plana o novom kućnom redu stoji ideja da se svi kampovi u Srbiji pretvori u kampove zatvorenog tipa – nema svojevoljnog izlaska. Ministar je ranije izgovorio da tu „nema prisile prema bilo kome.”

KOORDINATOR SAVA 

U razgovoru sa Savom Rakićem, koordinatorom prihvatnog centra, saznajemo da je sadašnji kapacitet centra 752 ležaja, da je oko 600 popunjeno, da osim ručka, imaju još dva suva obroka ujutro i uveče, da se svako veče u 22 radi prebrojavanje, a onda se gase svetla, da bi on voleo da je disciplina još malo preciznija pa da svi ustaju u sedam, „ali dobro.” 

Sava je ranije radio u kampovima u Preševu, Šidu, Subotici. Kažu da će ga verovatno i odavde poslati negde drugde čim postavi stvari na svoje mesto. Ima bradu, kosu zavezanu u konjski rep, na glavi šapka vojske Republike Srpske Krajine.

Za svoje štićenike kažu da su uglavnom klinci, da slušaju, da su dobri, ne prave probleme. 

„Svaka nova grupa malo vrda u početku, pokušava da nađe rupe u sistemu. Ovi koju su tu duže, navikli su se i nema! Vojna disciplina!”, priča Sava uz osmeh. Kažu da kad su čuli za slučaj sa bebom, svi su ga „osudili, rekli da treba da se uhapse i proteraju” ovi koji su učestvovali u tome, „ako su učestvovali.” 

„Znate, njima najmanje od svega trebaju problemi. Oni samo ‘oće da odu u Nemačku. Sumnjam da će ih neko pustiti, ali šta da radimo”, objašnjava Sava. Dok se stvari malo ne slegnu, zabranio im je da izlaze u Obrenovac.

Mohamed iz Avganistana bi voleo bi da se otvore granice kao nekad i da samo prođu kao što su mnogi prošli. Čekaće ovde, šta mu drugo preostaje. 

Kako su se delegacije polako kupile iz kampa, život se vraćao u normalu. Taman će ručak, a stigao je i autobus koji svakog dana vozi od kasarne do centra Beograda. Ljudi u sobama odmaraju, igraju karte, telefoniraju. Jedan dovikuje: „Belgrade super! We stay here!”

Mladi Mohamed iz Avganistana se žali na mađarske policajce koji su brutalni kad uhvate nekog ko je ilegalno prešao granicu. Žali se i na suvu večeru i doručak u kampu, ali OK, kaže, bolje je nego u barakama kod Železničke. Voleo bi da se otvore granice kao nekad i da samo prođu kao što su mnogi prošli. Čekaće ovde, šta mu drugo preostaje. Ne zna ništa o slučaju sa bebom i kaže da je to loše. 

Odmahujemo mu izlazeći iz kampa. Pitamo momka koji radi u poljoprivrednoj apoteci tik pored kampa kako ide posao. Sleže ramenima, uz kiselu grimasu. Poneko kupi kuvala za kafu ili čaše. 

Dovikuje za nama: „I samo da znaš, nisu to izbeglice! To su Talibani!”

Još na VICE.com

Zaboravljeni na minusu, snegu i ledu: Izbeglice u Beogradu

Izbeglice niko ne želi: odiseja do policijske stanice u Beogradu

Izbeglice u Beogradu: pakao povratka sa mađarske granice

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu