FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

Časovi nemačkog, origamija i crtanja za izbeglice u beogradskom parku

Trenutno mi se istorija dešava ispred nosa, moram da ustanem i pomognem kaže Suzane Simon-Paunović.
15 Oktobar 2015, 10:06am

Sve je počelo kada je vozila bicikl blizu parka kod autobuske stanice u maju ove godine.

- Posmatrala sam kako se park puni ljudima. Toga dana sam videla devojčicu, nije imala više od 12 godina, kako tužna i umorna sedi na travi. Kupila sam joj konzervu koka-kole i prišla joj. Uzela je konzervu, a ja sam dobila ogroman osmeh. Tada sam shvatila koliko je malo potrebno da bi im se pomoglo - priča mi Suzane.

Suzane Simon-Paunović se iz Nemačke doselila u Srbiju pre petnaest godina. Od maja do danas, zajedno sa suprugom i prijateljima, organizovala je donošenje potrebnih stvari u parkove kod autobuske stanice i Ekonomskog fakulteta u Beogradu, časove crtanja, pravljenje origamija, narukvica i nemačkog jezika. Počela je sama, a onda su joj se pridružili ljudi koji su o druženjima su parku saznali preko_Fejsbuka_.

Sve fotografije: Susanne Simon-Paunovic

Veruje da je održala više od stotinu "časova nemačkog" na travi kod autobuske stanice. Odbijala je da razgovara sa medijima o volontiranju sa izbeglicama iako je dnevno provodila po pet sati u parkovima i upoznala na stotine ljudi koji su prošli kroz Beograd. Sa Suzane smo uspeli da razgovaramo nakon dodele nagrada počasnim građanima Vračara za doprinos društvu koju je podelila sa suprugom Gordanom.

Časovi pravljenja origamija

VICE Srbija: Kako ste počeli sa aktivnostima u parku i šta ste sve organizovali?

Suzane Simon-Paunović: Videla sam da mnogo ljudi u parku ima potrebu za pričom koja bi im vratila dostojanstvo. Bilo je lako uspostaviti kontakt, obično sam im delila crteže ili origami, a oni su me pozivali da im se pridružim ispred šatora. Zajedno smo pravili origami, narukvice, crtali. Shvatila sam da je najvažniije opustiti ove ljude kako bi zaboravili na sav stres koji su proživeli. Najviše smo razgovarali, i to je ono što im je najpotrebnije. Razgovarali smo o budućnosti, nikada ih nisam pitala o prošlosti. Sve je to jako bolno.

Kako ste počeli da im držite časove nemačkog?

Uvek bih ih pitala kuda žele da idu i odgovor je uvek bio isti - Nemačka. Kako sam Nemica, jezik se prirodno nametnuo. Počeli smo da razgovaramo i učimo osnovne reči i izraze. Bili su vrlo ambiciozni i želeli da nauče što više. Naravno, većina je ostajala samo jednu noć u Beogradu, tako da nismo imali previše vremena.

Nemački za decu

Sa koliko ljudi ste vežbali nemački?

Nemoguće je reći. Uvek su bile grupe i to obično grupe koje su zajedno putovale. To nisu bile uvek porodice, već i ljudi koji su se upoznali na brodovima od Turske do Grčke. Pretpostavljam da sam naučila nekih stotinak ljudi najosnovnijim rečima i izrazima koji će im biti najpotrebniji.

Ostali ste u vezi sa nekima od njih?

Ostala sam u kontaktu sa ljudima čiji je engleski bio dobar tako da smo mogli da razmenjujemo više informacija. Ostala sam u bliskoj vezi sa tri porodice: onog momenta kada su stigli u Nemačku, javili su mi se na Fejsbuku. Deo njih je ipak napustio Nemačku zbog situacije za dobijanjem azila i nastavio ka Skandinaviji. Ali većina je ostala. Uskoro putujem za Berlin i videću se sa dve porodice. Već smo dogovorili odlazak u zoološki vrt.

Koliko ste vremena provodili u parku u toku dana?

Sve zavisi, ali uglavnom oko pet sati dnevno. Poenta svega što radim je bilo izmamiti ovim ljudima osmehe. Bilo je lako upoznati nove ljude. Na primer, u jednoj grupi sam srela ljude koji su me upoznali sa poznatim kurdskim slikarem. Kansije smo sa njim organizovali časove crtanja.

Crtež umetnika iz Kurdistana - WC u beogradskom parku

Odakle motivacija za sve što se radili?

Pretpostavljam da je delom moja nemačka krivica. Razmišljala sam, trenutno mi se istorija dešava ispred nosa, moram da ustanem i pomognem koliko mogu.

Na Fejsbuku ste objavili da su vas deca iz Sirije zauzvrat učila arapskom. Šta ste još naučili od ljudi iz parka?

Dali su mi mnogo snage. Ljudi koji dolaze u Beograd su, bez obzira na to što beže iz ratnih zona i što su prošli užasna putovanja do ovde, ostali pozitivni. Upoznala sam mnogo ljudi koji su tamo živeli dobre živote, a sada su ostali bez ičega. Mislim da Evropa može da nauči mnogo od ovih ljudi, naročito što se porodičnih vrednosti tiče.

"Narukvice prijateljstva"

Sećate se da je neko pre mesec dana nacrtao mapu sa detaljnim uputstvima kako preći mađarsku granicu. Neko od vaših prijatelja?

Ne. To je bio jedan Sirijac. Mapu i informacije je dobio od krijumčara. Ali važno je da je mapa bila tačna i precizna i u tom trenutku je značila mnogima koji su kretali iz Beograda ka Mađarskoj.

Zašto ste odbijali da razgovarate sa medijima o svemu što ste radili?

To je posao većih organizacija koje u razgovoru sa medijima pozivaju i građane da pomognu. Ja ovo nikada nisam planirala, počela sam da družim sa izbeglicama, a onda je moj suprug o tome postovao na društvenim mrežama i pridružio nam se veliki broj ljudi.

Hvala, Suzane.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu