Svaštara

​Kako zaraditi na ulici u Srbiji

Nekima ide bolje, nekima lošije i tvrdimo da zarađivanje na ulici nije nimalo lako.
01 Decembar 2015, 7:04am
Foto: Autori

Tekst pisali: Uroš Dimitrijević i Stefan Marković

To su ljudi koje viđamo svakog dana, ili barem svaki put kada pođemo do grada. Isti su kao svi ostali šljakeri u Srbiji – imaju radno vreme, organizovanu nabavku robe i ne izdaju fiskalne račune, a često su i talentovaniji od većine prodavaca i umeju da nas zabave. Jedino se razlikuju po tome što nemaju svoj lokal, binu ili perionicu, već lovu zarađuju na ulici. Nekima je to samo hobi, način da zarade još "koji dinar preko", dok pojedinima glavni izvor prihoda dolazi upravo sa niških ulica.

Kako se obojica bavimo bukvalno najneperspektivnijim poslom na svetu, u strahu da bismo mogli da se nađemo u sličnoj situaciji, odlučili smo da saznamo malo više o ovim načinima zarađivanja. Izabrali smo, prema prognozi, poslednji nerealno topao dan u mesecu i krenuli u potragu za najsnalažljivijim niškim preduzetnicima.

Foto: autori

Nalazimo se na Paliluli i krećemo ka centru Niša. Već na Margeru nailazimo na prvog uličnog prodavca, starijeg gospodina koji sedeći na improvizovanoj stolici od stiropora prodaje polovne knjige. Pre nego što uopšte kažemo ko smo i šta radimo, on nam se obrati tihim, promuklim glasom:"Pedeset dinara je svaka knjiga."

Gledamo u ne tako skromnu ponudu na pločniku ispred naših stopala. Može se naći sve od zbirke pesama i lektira za osnovnu školu, pa do socijalističkih priručnika za vaspitanje dece. I šteta je što sve knjige koštaju isto. Kako delo Danijela Defoa može imati istu cenu kao knjižica koja vam nudi deset načina da kaznite dete ako prekrši časnu pionirsku?

Pričamo prodavcu kako radimo na tekstu o zarađivanju na niškim ulicama, dok nas on posmatra nepoverljivim očima ispod naboranog čela. Kako ga nekoliko puta pitamo isto, provaljujemo da čovek zapravo slabo čuje. Interesuje nas šta se najbolje i da li se uopšte nešto prodaje.

"Nema pravila", jedva izgovara naš sagovornik, očito imajući sve manje poverenja u nas. "Sve se prodaje, zavisi od dana."

Obojica se hvatamo za neke od knjiga, čisto da ga malo odobrovoljimo. Za obe kaže kako su to jako lepe knjige, ali to izgovara na vrlo neuobičajen način, sa gotovo neprimetnom tugom u glasu. Ovaj čovek nije ekspert iz oblasti prodaje, već izgleda da stavrno voli ove knjige. Priča nam kako dnevno proda otprilike pet-šest knjiga, što dođe maksimum nekih 300 dinara. Pitamo ga da li je pročitao sve ove knjige.

"Ma gde je pročitao", umesto njega odgovara žena koja polu-zainteresovao prelistava neku knjigu.

Prostreljujemo je pogledom koji kaže "A šta si mu ti, majka pa se sećaš?". Na naše oduševljenje, prodavac nam govori kako je pročitao skoro svaku knjigu i da je bio profesor srpskog jezika i književnosti u Brčkom, u Republici Srpskoj, usput pohvalivši knjigu koju sveznajuća žena drži u rukama – ponovo na isti način. Iako nema nikakvih problema sa komunalnom policijom, ne pristaje na fotografisanje. Svejedno se zahvaljujemo na razgovoru i nastavljamo prema glavnoj ulici, svesni da bismo nas dvojica propali kao ulični prodavci knjiga. Ne zbog nesposobnosti, već zato što ne bismo mogli da se odreknemo biblioteke. Ne možemo da zamislimo kako se tek bivši profesor oseća dok gazi sedamdesetu na stiroporu, prodavajući svoju privatnu kolekciju, deo po deo.

Već je odavno prošlo podne, a u Obrenovićevoj ulici nismo videli nijednu mlađu osobu željnu sticanja, pa smo odlučili da nastavimo sa veteranima ulične trgovine. Nailazimo na čoveka koji je već legenda na niškim ulicama. Mi ga se kao klinci sećamo kao ćudljivog lika koji je prodavao kasete u samom centru grada i pamtimo njegov žuti kombi za koji nismo mogli da utvrdimo da li je ujedno i njegov dom. Kada mu priđemo, iz nekog razloga je nepoverljiv prema nama. Što je čudno, nemoguće je da misli da smo komunalci jer kada saberemo naše godine i kilaže, jedva skupimo i za jednog komunalca.

"Nemojte da me slikate.", kaže on dok njegova ćudljivost i nervoza sve više dolaze do izražaja. "Imam unutrašnji nemir, pa ne bih da se provlačim po medijima. Imam te neke... probleme." Na pitanje, koliko dugo se bavi uličnom trgovinom, on nam odgovara kako to radi već 20 godina, te da je sve počelo prodajom knjiga. "Moj otac je u štampariji slagao slova, a ja sam te knjige prodavao. Kasnije sam prešao na neku konfekcijsku robu, pa na audio kasete i evo me sada sa naočarima. Celog života radim na ulici." Pitamo ga šta je sledeće što će prodavati. "Jebemliga.", kaže on, "Imam sad ovu zalihu naočara, pa kad to prodam, ne znam šta ću.", i dodaje, kao da očekuje našu pomoć: "Ne znam šta bi mi bilo pametno da radim. Ne znam šta sad dobro ide." Možda da prodaje uputstva 'Kako postati starleta'? To bi sigurno išlo kao alva. Izbegavajući direktan pogled, govori i to da od ulične prodaje ima tek toliko da preživi. Pomišljamo kako je dobro što ima i toliko, s obzirom na to da retko ko zastane pred njegovom skromnom ponudom kineskih naočara, sumnjivog kvaliteta.

Samo par metara naniže, čovek u ranim tridesetim godinama, koji se predstavio kao Siniša, prodaje svoja pomalo neobična umetnička dela. Sa platna štrče pozorišne maske, svetionik, zaljubljeni parovi, pa i takozvani Džoni Voker, u koga je ugrađen mehanizam za sat, i svuda preovladava kontrast crne i bele boje. Pošto nismo vrli poznavaoci slikarstva, ovaj čovek nam objašnjava kako se radi o tehnici koja se naziva reljefni air-brush.

"Brate", kaže nam Siniša, dok pripaljuje pljugu, "ja sam na ulici već 8 godina. Moram nekako da zaradim, da prehranim decu." Kaže još i to da je rodom iz jednog sela pored Leskovca i da u Leskovcu ima strašne probleme sa komunalnom policijom. "Brate, oni me fotografišu tamo, da imaju dokaz da ja nešto ilegalno radim. A ja ne radim ništa tako. Stvaram reljefe za neku crkavicu. Evo, u Nišu su mi izdali licencu za umetničkog zabavljača, pa me niko ne dira." Kaže da mu je prodaja najbolje išla u Budvi, mada je tamo često radio za flašu rakije, što mu nije teško padalo.

Odmah pored Siniše, vrlo prijatna, starija gospođa stoji ispred ovalne peći sa koje se širi miris pečenog kestena, miris na koji ni nas dvojica nismo imuni. Prilazimo i kupujemo sto grama ove jesenje poslastice. Nema potrebe da je pitamo kako ide posao, jer svako malo pa neko zastane da pazari tek ispečeno kestenje. "Moj suprug i ja već dvadeset godina radimo ovaj posao. Ne bi moglo da se kaže da smo bogati, ali svakako imamo dovoljno.", kaže ona, dok već uslužuje narednu mušteriju.

Odlučujemo da kesicu sa kestenjem otvorimo kasnije, kada budemo pravili pauzu i odlazimo do čoveka koji godinama prodaje ploče u Obrenovićevoj ulici. Iz dve kartonske kutije, šarene se ploče najrlazičitijih žanrova. Kod njega ima svega: od Dorsa, preko Bilija Ajdola, pa do Bila Evansa i Čarlija Parkera; jedino fale duge noge Lepe Brene i Šaban Šaulić iz perioda dok je nosio urnebesno smešni tupe na glavi.

Nije želeo da razgovara sa nama, jer komunalci prave frku, zahtevajući od njega da promeni lokaciju. Ipak, otkrio nam je da i pored toga što živimo u instant dobu, kada se muzika sluša sa Jutjuba i skida sa torenta, prodaja ploča ide fenomenalno. "Cene ploča su od 400 dinara, pa naviše, što nije mnogo", kaže ovaj prosedi prodavac. Izgleda da mu ni prodavnica ploča, otvorena pre koju godinu, ne predstavlja konkurenciju. Na pitanje, ko više kupuje ploče, mladi ili stari nostalgičari, on odgovara, kako podjednko pazare i jedni i drugi. Zaključujemo kako nas nije potpuno proždralo ovo neromantičarsko doba i drago nam je što još uvek postoje oni koji cene toplinu pucketavog zvuka sa vinila.

Taman da krenemo, kada nam prilazi čovek, koji prodaje odštampane printove poznatih slika. Obraća nam se pomalo rezignirano: "Čuo sam o čemu razgovarate, pa sam hteo da vam kažem da živimo u gradu koji vode takvi seljaci, koji ganjaju nas, koji prodajemo umetnost. Da prodajemo paprike, verovatno nas niko ne bi dirao, ali šta zna zamenik gradonačelnika ko je, recimo, Goja." Slažemo se da ima istine u tome što govori i nastavljamo dalje, tragom ulične trgovine.

Prva mlada osoba koju smo videli da pokušava da zaradi na ulici bila je devojka koja stoji ispred stare robne kuće Beograd i skuplja dobrovoljni prilog za bolesnu decu; tako barem ona kaže. Kako smo došli do nje, pitala nas je da li imamo minut slobodnog vremena, na šta smo mi potpuno oduševljeno odgovorili da imamo, što ju je zbunilo. Čitava situacija zaličila je na onaj vic kada konačno pustite Jehovinog svedoka u kuću – ljudi ne očekuju takvu reakciju od vas i maltene ne znaju šta da rade.

"Pomoći ćemo ti, ako ti pomogneš nama", kažemo joj, na šta nas ona pogleda kao da smo joj ponudili da nam prošvercuje osam paketića kokaina u stomaku. Čim kažemo da radimo tekst na temu zarađivanja i snalaženja na ulici, odmah nam prebaci da je ovo što ona radi značajnije i ekspresno nam uzima sto dinara za dete koje boluje od cerebralne paralize. Naša donacija je mizerna, ali ipak ne dobijamo nikakve uobičajene reči zahvalnosti, već samo gomilu izgovora zašto ne može da nam odgovori na pitanje koje glasi "Hej, kako ide posao?". Na kraju nam predlaže da dođemo sutra, ali na bulevarsku pijacu. Da, mogla si da nam kažeš i na Čegar da dođemo, pomislili smo.

"Samo par minuta nam treba, pitanja su kratka, oduzećemo ti manje vremena nego ti nama", ljubazno kažemo.

"Ali nisam spremila odgovore, stvarno ne mogu."

U redu, na trenutak smo se zapitali s kim imamo posla. Je l' ovo neka humanitarna organizacija ili multinacionalna kompanija za koju je potrebna specijalna dozvola kancelarije za odnose sa javnošću kako bi zaposleni dali običnu izjavu za medije? Objašnjavamo sve sumnjivijoj aktivistkinji kako su pitanja prosta i da nije potrebna nikakva posebna priprema kako bi se na njih odgovorilo.

"Ne mogu sada, nemam vremena, moram da odnesem ovo hitno da se uplati. Razumite, jako je bitno"

"U redu", odgovaramo i gledamo kako odlazi. Zapravo, pomera se svega dva metra od nas i nastavlja sa poslom. Nakon dvadeset minuta, još uvek je na istom mestu. Sada već sumnjamo da 100 dinara nije otišlo u dobrotvorne svrhe, osim ako donaciju za kupovinu nove kosilice nekog privatnog lica ne smatrate humanitarnim gestom. Razočarani u ljudski rod, barem u onaj deo populacije koji prihvata ovakve poslove, nastavljamo potragu za nekim poštenijim sugrađanima.

I baš tu, blizu Beogradske robne kuće, nalećemo na sredovečnog čoveka koji sedi pored crvenih kolica, ispunjenih već ohlađenim đevrecima. Odbija da se fotografiše, jer, kako kaže, ima još jedan posao, pa ne bi voleo da ga ugrozi time što radi ovo.

"Radim ovde po osam sati. Pravo pravcato radno vreme." Kaže još i to kako dolazi na tu lokaciju oko pola 6 ujutru, sa svežim đevrecima, doteranih iz Niške banje, pa jedino ko rano rani, može vruć đevrek da zgrabi. Ne bi se moglo reći da je nezadovoljan ovim poslom, iako zarađuje tek oko 500 dinara dnevno.

"Kako ubijaš vreme između dva prodata đevreka?", pitamo ga.

On nam kroz smešak odgovara, kako ga ubija posmatranjem 'predivnog prizora' i pokazuje pogledom ka grupi devojaka, koja je tuda prolazila. Šaljivi đevregdžija kaže da nema problem sa tim da prodaje đevreke, već da mu je najveći problem to što nigde u okolini nema javnog toaleta. "Gde ja da idem u ve-ce? Eto, to bih pitao komunalnu policiju, koja me tera odavde."

"A šta radite kada je hladno?", pitamo ga.

"Eh, šta ću. Uđem u banku da se ugrejem."

Okrećemo se sa namerom da se vratimo u Obrenovićevu ulicu, zauzmemo neku klupicu i konačno smažemo ono kestenje. Međutim, na sredini ulice, začujemo zvuk električne gitare koji nas vodi nas do našeg narednog sagovornika. Ivan je dvadesettrogodišnji samouki gitarista. Skoro svakodnevno na ulicu iznosi zvučnik sa akumulatorom, procesor i četrdeset godina staru gitaru. Priča nam kako studira i da mu je mnogo lepše da na ovaj način zaradi neki džeparac i upozna nove ljude, nego da se bavi nekim fizičkim radom. Ali Niš mu nije jedino "radno mesto".

"Svirao sam po celoj Srbiji, a sad prvog decembra idem za Beč", priča nam.

Iako mu komunalci ne prave nikakav problem, naši sugrađani iz okolnih zgrada često imaju običaj da ga prijave, pa mu pri skupljanju sviračke opreme ponekad pomogne i interventna jedinica.

"Prijavljuju me samo u Nišu, nigde drugde. Svirao sam u Beogradu, Novom Sadu, Vrnjačkoj banji, ne znam gde ne, ali samo ovde prave ljudi frku", priča nam Ivan kroz smeh.

Iz njegove perspektive, Nišlije i nemaju previše interesovanja za njegovu muziku, dok je severnije situacija drugačija. U Beogradu i Novom Sadu mu se dešavalo da publika bukvalno zakrči pešačku zonu. Naravno, to sve utiče i na visinu zarade.

"U Novom Sadu bi moglo solidno da se živi od ulične svirke, ako svirate svakog dana. U Nišu ne. Ovde skupim za mesečnu kiriju i ne znam, za paštetu i hleb", kaže gitarista, ponovo smejući se.

Slušamo još koji rif, a onda nastavljamo dalje niz jer nam neke druge melodije u pozadini poručuju da ćemo danas sresti još baskera.

Sedamo na klupicu prekoputa tržnog centra ispred čijeg ulaza devojka svira violinu u ljubazno se zahvaljuje svakome ko ubaci nešto novca u kutiju. Iako smo čitav dan skoro proveli u maltene jednoj ulici, ne smara nas da se zadržimo još par minuta, pa sedamo na klupicu kako bismo pojeli kestenje i uživali u izvedbi ove mlade umetnice.

Natalija je studentkinja pravnog fakulteta, ima 23, a vilonu, i to baš na ulici, svira od svoje devete godine. Dugo je svirala u rodnom Somboru, a kada se zbog studija preselila, Niš je postao bogatiji za još jednog uličnog svirača. Ovakvo sviranje joj više predstavlja zadovoljstvo, nego način za sticanje dodatnog džeparca.

"Izađem tako kada je lep dana i kada nemam obaveza", kaže Natalija.

Ostavljamo i mi neku kintu i krećemo gajbama, usput pričajući kako je ovo zapravo super fora da se zaradi neka lova. Samo što u našem slučaju, jedan od nas dvojice ume da repuje, a drugi da pusti pesmu preko virtual dj-a, a ne znamo koliko bi to publike privuklo, a samim tim bilo i finansijski isplativo.

Taman da se rastanemo, kad se pred našim očima ukazuje prava pravcata klovnica. Našminkano lice i crven nos. Zove se Smeška i ima lep, ali nimalo lak posao: da izmami osmeh na lica nadrkanih i apatičnih sugrađana. Čini se da ni sa decom nije danas lako, jer i ona, ruku pod ruku sa roditeljima, nekud žure.

"Moj posao je, pre svega, animiranje dece na rođendanskim zabavama. Međutim, dogovorila sam se sa prijateljem koji drži kokičarnicu, da izađem i na ulicu." Sada zabavlja prolaznike i prodaje balone. Čini se da su ljudi zbog klovnova u skupštini prestali da se smeju i klovnovima na ulici.

Posle samo par sati provedenih na ulici, upoznali smo sijaset ljudi koji su uspeli na ovaj ili onaj način, da dođu do neke zarade. Nekima ide bolje, nekima lošije i možemo tvrditi da zarađivanje na ulici nije nimalo lako. Nepredvidivo je i često nezahvalno. Ali bez obzira na takvo stanje, oni kojima je baš ulica radno mesto, često pokazuju mnogo više entuzijazma, životnog zadovoljstva, zahvalnosti i volje, od onih koji su uljuljkani u dobroopremljenim kancelarijama kojekakvih državnih firmi. Čak i na vetropičini ili tropskoj vrućini, barem ćete od njih izmamiti iskren osmeh. Ali tako je uvek bilo kod nas – više ljubaznosti na pločniku, nego za šalterom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu