Šta sam naučila o seksu od svojih pacijenata

Nekoliko godina sam radila kao klinički psiholog. Kod mojih pacijenata postojao je širok raspon poremećaja, ali iznenadilo me je koliko je njih malo nekakve veze sa seksualnošću pacijenta.

Neki od njih nisu se usudili da pričaju o tome, ali za mnoge je tema seksa bila toliko blisko povezana sa problemom da nisu mogli da je izbegnu. Često budem zatečena samim obimom raznih seksualnih problema sa kojima se ljudi danas nose, i psihološkim efektom koji ti problemi povlače. Mladi ljudi su okruženi pornografijom, hiperseksualizacijom tela, pritiskom da se dokažu, a sve ih to ostavlja izgubljene unutar sopstvenog libida.

Na primer G., moja dvadesetšestogodišnja pacijentkinja. „Seksualni život mi je bio relativno dosadan sve dok nisam srela M. Imala sam 23 godine, a on 35. Ludo sam se zaljubila, i u početku nam je bilo neviđeno dobro u krevetu. Ali vremenom, počeo je sve više i više da zahteva. Na primer, insistirao je na analnom seksu, i tražio da oblačim veš kakav sama nikad ne bih izabrala. Pristajala sam na sve jer sam ga toliko volela, nisam htela da me ostavi, tako da je on sagradio i definisao naš seksualni odnos isključivo osnovu sopstvenih želja."

Šest meseci pošto se rastala sa ovim čovekom, G. je prošla kroz krizu identiteta. Dok pokušavate samo da zadovoljite želje partnera, ne postavljate sopstvene granice i ostajete nesigurni šta tačno sami želite, a šta ne. Nekoliko puta smo razgovarale o njenom seksualnom životu pre nego što je zaključila: „U početku mi je bilo OK, mislila sam da sve treba jednom probati. Ali što je duže trajalo, to sam više shvatala da mi sve to ne prija. Odustala sam kad sam najzad shvatila da je jedini razlog zbog kog pristajem na sve samo da on ne bi našao drugu devojku koja je na neke stvari prijemčivija od mene."

Pritisak da se u krevetu ostvari performans određenog nivoa pretvara seks u posao. Kad je jedna strana posvećena zadovoljenju partnera po svaku cenu, u nadi da će tako postati nezamenljiva, lako je izgubiti osećaj sopstvenog identiteta.

Naravno, ni mojim muškim pacijentima nije bilo lakše. Dvadesetčetvorogodišnji F. mi se poverio da mu je seksualni život katastrofalan. „Imao sam par iskustava, i svaki put je bilo očajno. Prolazi mi kroz glavu da ona neće svršiti, da sam joj dosadan, da je ne dodirujem kako treba ili gde treba." Taj nekontrolisani tok misli mu se javljao tokom odnosa još od prvog puta, pre pet godina.

Upravo tu je suština fenomena treme. Trema se javlja prilikom nastupa, obično kod mladih ljudi koji pokušavaju da se dokažu na poslu ili u društvenom životu, ali takođe i u krevetu. Pacijentima G. i F. savetovala sam staru dobru terapiju okretanja sebi. Iako je lepo biti posvećen partneru, ne treba ići u ekstreme. Našu seksualnost ne možemo podariti nekome. Više je u pitanju zajednički projekat, vrt koji ljudi zajedno održavaju. Ako biste hteli nekome nešto da podarite da bi vas više voleli, umesite im kolače.

Još jedan čest problem na koji sam nailazila nije vezan za kvalitet koliko za kvantitet nastupa. Dvadesetdevetogodišnji H. i njegov dečko su četiri godine zajedno, a od toga seksa nije bilo poslednjih nekoliko meseci. To ga je motivisalo da dođe na prvi razgovor. „Ja ga volim," rekao je. „Živimo zajedno, podržavamo se međusobno, uživamo u vremenu koje zajedno provodimo. U suštini mislim da smo srećni. Nemam želju da ga prevarim sa nekim."

Imala sam utisak da je problem pretežno spoljne prirode. „Sramota me je da priznam prijateljima da tako dugo nije bilo seksa, da nas to više praktično ne zanima. Par puta sam im pomenuo, i uvek su mi nudili savete: probajte utroje, probajte rekvizite, probajte uloge – kao da je nejebica bolest koju moramo da izlečimo."

H. nije otuđen od partnera, ali jeste od društva. Kaže mi da dečko ima razumevanja za njegov manjak želje, da smatra da je u pitanju samo faza kroz koju prolaze. U tom kontekstu, njegov problem nije previše ozbiljan – učestalost seksa nije osnovni temelj na kom veza počiva. Ali H. ima osećaj krivice i trudi se da sakrije stanje stvari od svojih prijatelja. Ova osećanja uspeo je da nadvlada koncentrišući se na kvalitet svoje veze.

Manjak želja je jedna stvar, a manjak prilike sasvim druga. Bar trećini moje klijentele seks nedostaje. Na primer R., koja sa 26 godina živi u dosta uskom privatnom i profesionalnom okruženju, sa ograničenim brojem poznanika, i kojoj se posle nekoliko razočaranja u svetu onlajn romansi sve smučilo. „Kad se desi da izađem u grad, svaki tip koji mi se svidi ili je gej ili je u vezi." Još gori je osećaj da je niko ne primećuje, što doživljava kao neuspeh. Ne računajući povremene kres-šeme na fakultetu, već četiri godine nije spavala ni sa kim.

„Nikad me nije brinulo stanje mog ljubavnog života," kaže ona, „ali kad god sam raspoložena za seks shvatim da prosto nemam više s kim i osećam se bezvredno." Romantična izolacija je uvek problematična, ali i seksualna izolacija odnosno usamljenost koja iz nje proističe ume duboko da nas pogodi. Ta vrsta izolacije šalje nam nasilnu psihološku poruku – „Tvoje telo ne zaslužuje razmnožavanje."

Da je u pitanju univerzalni problem može da potvrdi moj pacijent A. (28), koji je odrastao u muškom okruženju i smatra da je tragično nesposoban sa ženama. „Moje kolege imaju devojke, nekad i samo na po jednu noć, ali i to je nešto. Dok ja imam osećaj da, svaki put kad me neka odbije, sledeći put ću biti još nesigurniji." Seksualna samoća ne frustrira samo pojedinca, već i menja odnose sa prijateljima, porodicom, i okolinom što dalje uvećava postojeći osećaj sramote.

Šta se tu može reći? Ne baš mnogo. Seksualni pritisak i kompetitivnost su deo mladosti. Ja obično posavetujem pacijenta koga muče ove vrste sramote i straha da se posvete sebi i svom razvoju ličnosti. Na mišljenje spoljnog sveta nemoguće je direktno uticati, znači moramo učiniti nešto da promenimo lični doživljaj same osobe u problemu. Moramo osposobiti ljude da se bore sa osudama javnosti. U terapiji, pokušavam da zalečim rane i pomognem pacijentu da sagradi novu dinamiku, da nađe neki mir u samom sebi.

Od ovih mladih ljudi koji kod mene traže pomoć, naučila sam koliko jak uticaj na njihove generacije imaju neki društveno-kulturni fenomeni, što me je rastužilo. Seksualnost je jedna divna prirodna stvar, a društvo je lišava sve spontanosti i primorava je da se podredi kontradiktornim pravilima. Paradoksalno, nalaže nam se da budemo opušteni i iskreni i da „slušamo sami sebe", dok nam se u isto vreme propisuje kvota od bar tri partnera mesečno i/ili četiri poze svake večeri.

Ljudi sa kojima razgovaram izgubili su tačku oslonca u sopstvenom seksualnom životu ili vezi. Kad se to desi, mogu da im ponudim samo onaj savet koji nudim u raznim drugim životnim situacijama: Moraš da staneš i da se zapitaš šta u stvari hoćeš, ka čemu težiš. To je osnova svakog funkcionalnog libida – a i života generalno.Ništa nije više seksi nego kad osoba zna tačno šta želi a šta ne.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu