FYI.

This story is over 5 years old.

Kultura

Pročitajte novu kratku priču "Situacije" Džojs Kerol Outs

Tata je sedeo u kolima i pušio. Vozačeva vrata su bila poluotvorena, ali kola su se svejedno punila plavičastim dimom nalik na maglu.
13.6.16

Sve fotografije Alana Celii

Ova priča je objavljena u majskom broju magazina VICE. Pretplatite se ovde.

MAČIĆI

Tata nas je vozio kući. Nas troje na zadnjem sedištu i Lulu, njegovu miljenicu, na suvozačevom sedištu.

Lula je uzviknula, O, Tata! – pogledaj.

U ugaženoj travi uz ivicu puta ležalo je nešto malo, belo i krzneno, i kao da je bilo živo.

O Tata, molim te.

Tata se nasmejao. Tata je ukočio i kola su stala. Lula je izletela iz kola. Potrčali smo za njom i u ugaženoj travi pronašli tri mala mačeta – bela, sa crnim i narandžastim flekama.

Reklame

Uzeli smo mačiće! Bili su tako maleni, ništa veći od naših dlanova, teški samo nekoliko grama. Sva tri su mijaukala, jedva otvorenih očiju. Oh, oh! – u životu nismo videle nešto tako predivno! Otrčale smo natrag do kola u kojima nas je Tata čekao i zamolile ga da ih ponesemo kući.

Tata je isprva rekao ne. Tata je rekao da bi se mačići uneredili u kolima.

Lula je rekla, o Tata, molim te. Svi smo obećali da ćemo počistiti nered za mačićima.

Tako da je Tata pristao. Tata je najviše voleo Lulu, ali i mi smo bili srećno što smo Tatina deca.

Kod nas, na zadnjem sedištu, bila su dva mala mačeta. Lula je napred držala ono najbelje.

Bili smo tako uzbuđeni! Tako srećni s mačićima! Lula je rekla da će najbelje mače zvati Pahuljica, a mi smo rekli da ćemo naše mačiće zvati Bundeva i Gara, pošto je Bundeva imala narandžaste fleke na belom krznu, a Gara crne fleke na belom krznu.

Nekoliko minuta, Tata je ćutao i vozio. Mi smo čavrljali i za njega! Onaj ko je pažljivo slušao, čuo bi i mačje cijukanje.

A onda je Tata rekao, osećam li ja to nered?

Ne, ne, povikali smo!

Ja bih rekao da osećam nered.

Ne, Tata!

Tri nereda. Mirišem ih.

Ne, Tata!

(Zaista je bilo tako: nijedno mače se nije uneredilo.)

Ali tata je pritisnuo kočnicu i zaustavio kola. Na najvišem luku mosta koji je prelazio reku, izvan našeg grada i oko tri kilometra od naše kuće, Tata je parkirao kola i rekao Luli, Daj mi Pahuljicu, i Tata je začkiljio u retrovizor ka nama i rekao, Dajte mi Bundevu i dajte mi Garu.

Reklame

Zaplakali smo. Lula je plakala najglasnije. Ali Tata joj je oteo mače, a onda je, zajapuren i namršten, posegnuo ka zadnjem sedištu da uzme Bundevu i Garu od nas. Nismo bili dovoljno snažni ni dovoljno hrabri da sprečimo Tatu da nam otme mačiće svojim velikim Tatinim rukama. Mačići su sada glasno zamjaukali, drhteći od straha.

Tata je izašao iz kola i velikim Tatinim koracima se popeo uz strminu mosta, pa bacio mačiće preko ograde. Tri majušna stvora prvo su poskočila ka maglovitom nebu, a onda brzo pala i nestala.

Kada se Tata vratio u kola, Lula je vrisnula, Tata, zašto?

Tata je rekao, Zato što sam ja Tata i ja odlučujem kako se sve završava.

DIVLJI POLJUBAC

U tajnosti, pešice je stigao na Kopno. Živeo je na ostrvu velikom dvadesetak kvadratnih kilometara i oblikovanom kao čizma, nalik na Italiju. Između Ostrva i Kopna nalazio se pontonski most dug tri kilometra. Roditelji su mu branili da odlazi na Kopno; na Kopnu se živelo „lako i lenjo"; Ostrvo je značilo disciplinovan život, strogoću, Božju volju. Njegovi roditelji su raskinuli veze sa rodbinom koja je živela na Kopnu, a rodbina je, zauzvrat, sažaljevala Ostrvljane kao neobrazovane, sujeverne i siromašne.

Na ostrvu su živele kolonije divljih mačaka koje su se međusobno razmnožavale, bile su besne kada biste ih saterali u ćošak ili uhvatili, ali i izuzetno lepe – jednu koloniju su sačinjavale uglavnom vatreno narandžaste tigraste mačke sa šest prstiju, u drugoj je bilo najviše mačaka crnih kao noć, sa zlatnim očima, treću su činile uglavnom bele, dugodlake mačke sa prodornim zelenim očima, dok su u najvećoj koloniji uglavnom živele kornjačaste mačke sa zanimljivim flekama, srebrnim, crnim i boje kamena. Imale su zlatne oči i izgleda da su preživljavale na nepristupačnom, kamenitom terenu blizu pontonskog mosta. Deci s ostrva je načelno bilo zabranjeno da diraju divlje mačke i da ih hrane; bilo je opasno za svakoga da se približi mačkama u nameri da ih pomazi ili nahrani, a kamoli uhvati i donese kući; čak su i mačići bili poznati po tome da žestoko grebu i ujedaju. Ali na putu ka Kopnu, dok se primicao pontonskom mostu, nije mogao da ne baci komadiće hrane kornjačastim mačkama koje su ga s izvesne udaljenosti posmatrale ravnim, neprijateljskim pogledom. Mac? Mac? Kakva divna stvorenja! Jednog dana je drsko uspeo da ščepa jednu mladu kornjačastu mačku, jedva veću od mačeta, veoma mršavu, isturenih rebara i visoko podignutih, naćuljenih ušiju, i za trenutak je držao njen drhtavi život među prstima kao da je sopstveno srce izvadio iz grudi – a onda se mačka divlje zakoprcala, zašištala, izgrebala ga i zarila majušne zube u koren njegovog palca, tako da ju je pustio uz kratak povik Dođavola! Posle toga je obrisao krv o nogavicu i nastavio put preko pontonskog mosta.

Reklame

Na Kopnu ju je video: devojčicu koja mu se činila njegovih godina, ili malo mlađa, kako šeta sa drugom decom. Priobalni vetar je bio ispunjen maglom, vlažan, hladan i uporan. Kapljice vlage su mu se skupile na trepavicama, nalik na suze. Njena duga kosa se kovitlala na vetru. Okrenula je svoje savršeno lice od njega, stideći se ili afektirajući. Postao je smeo, osilio se; iskustvo sa kornjačastom mačkom ga nije obeshrabrilo, naprotiv, kao da mu je ulilo samopouzdanje. Bio je dečak koji se pravi da je odrastao čovek, ovde, na Kopnu, gde se i osećao starije, sigurnije u sebe. I ovde niko nije znao njegovo ime, kao ni ime njegove porodice. Prišao je devojci i odveo je dalje od ostale dece. Pitao ju je kako se zove – Marijana. Uzeo ju je za sićušnu ruku, koja se isprva protivila njegovoj kada ju je stisnuo. Spustio je poljubac na njene usne, lagano ali veoma uzbuđeno. Pošto se nije povukla, poljubio ju je još jednom, snažnije. Okrenula se u stranu, kao da će pobeći od njega. Ali držao ju je za ruku; čvrsto ju je stisnuo i poljubio tako snažno da je osetio njene zube na svojima. Činilo se da mu onda uzvraća poljubac, mada s manje siline. Odmakla se. Zgrabila ga je za ruku i, smejući se, ugrizla ga za unutrašnji deo palca, mekano meso u korenu palca. Zapanjen, zagledao se u krv koja je obilno potekla. Rana je bila tako mala, a ipak – toliko krvi! Nogavice pantalona su bile skroz umrljane. Čizme isprskane. Povukao se i devojčica je otrčala da sustigne ostalu decu – potrčali su svi zajedno, sada je video, duž široke, grube plaže ispunjene ostacima posle oluje, cičali su i podsmehivali se, i niko se nijednom nije osvrnuo.

Reklame

Iznenada obuzet strahom da je pontonski most otplovio, vratio se do njega. Most se nalazio na svom mestu, išamaran priobalnim vetrovima, i delovao je manji i trošniji. Bila je pozna jesen. Nije mogao da se seti u koje je doba godine pošao na put – je li bilo leto? Proleće? More se dizalo u ljutitim, penušavim talasima. Ostrvo se jedva videlo kroz veo magle. U talasima je opazio lica svojih ostrvskih rođaka. Muškarce sivih brada, namrštene žene. Ostao je bez daha vraćajući se na Ostrvo preko zaljuljanog plutajućeg mosta. Na obali nije obratio pažnju na koloniju kornjačastih mačaka koje kao da su ga, sa svojim sitnim mjaucima i prepredenim mačjim licima, iščekivale među stenama. Rana u korenu palca ga je bolela; stideo se svoje povrede, vidljivih tragova sićušnih, oštrih zuba u mesu. Posle nekoliko dana rana je pomodrila i on ju je, oprljivši ribarski nož vatrom, otvorio, kako bi vruća krv opet potekla. Zavio je koren palca. Objasnio je da se nesmotreno ozledio na zarđali ekser ili kuku. Vratio se svom životu koji ga je ubrzo preplavio poput talasa koji se obrušava na plažu i peni između stena. Doći će dan kada će skinuti zavoj i ugledati malecni krzavi ožiljak na mesu koji uopšte ne zarasta. U tajnosti će ljubiti taj ožiljak, preplavljen emocijama, ali će s vremenom zaboraviti zašto to radi.

NADA

Tata nas je vozio kući. Samo nas dvoje na zadnjem sedištu i Ester, Tatinu miljenicu, na suvozačevom sedištu.

Reklame

Ester je viknula, O Tata! – pazi!

Tamno krzneno stvorenje je prelazilo put ispred Tatinih kola žustro mrdajući nogama. Bila je to možda velika mačka ili mlada lisica. Tata ni za tren nije usporio – nije okrenuo volan niti prikočio kako bi izbegao da udari stvorenje, ali čini se da nije ni pritisnuo papučicu za gas kako bi ga namerno udario.

Prednji desni točak ga je dokačio uz mukli udar.

Začuo se kratak oštri krik, a onda tišina.

O Tata, molim te. Molim te, stani.

Esterin glas je bio tanak i plačan, i iako ga je tim glasom molila, u njemu nije bilo nikakve nade.

Tata se nasmejao. Tata nije pritisnuo kočnicu i zaustavio kola.

Mi smo pozadi klekli na sedište kako bismo pogledali kroz zadnje staklo – videli smo da se u ugaženoj travi pokraj puta krzneno stvorenje koprca u agoniji.

Tata – stani! Tata, molim te da staneš, životinje je povređena.

Ali naši glasovi su bili tanušni i plačni i u njima nije bilo nikakve nade, tako da Tata nije obraćao pažnju na nas, već je nastavio da vozi i pevuši nešto sebi u bradu, dok je na suvozačevom sedištu Ester plakala, tiho i bespomoćno, a mi smo, na zadnjem sedištu, sasvim utihnuli.

Jedno od nas je šapnulo drugom, To je bilo mače!

Drugo je šapnulo, Bila je to lisica!

Most preko reke ima strmi luk i tata je tu zaustavio kola. Tata se mrštio, bio je nervozan i rekao je Ester, Izađi iz auta. Tata se, gunđajući, okrenuo ka nama na zadnjem sedištu, Tatine oči su sevale od besa dok nam je govorio da izađemo iz kola.

Reklame

Mnogo smo se uplašili. Ali nismo se imali kuda sakriti na zadnjem sedištu Tatinog auta.

Napolju, Ester je drhtala. Ledeni vetar je duvao sa maglovite reke. Zbili smo se uz Ester dok nam je Tata prilazio.

Na Tatinom licu se videlo da se kaje i da mu je žao. Ali on je žalio zbog onoga što se još nije desilo, onog što se nije moglo izbeći. Tata je mirno udario Ester šakom po leđima, tako da je pala kao pokošena metkom. Ostavši bez daha, nije uspela ni da vrisne ili zaplače, već je u početku samo ležala na tlu i drhtala. Hteli smo da pobegnemo, ali nismo se usuđivali, jer smo znali da bi nas Tatine duge noge sustigle.

Tata nas je udario, jedno pa drugo. Jedno u leđa, baš kao Ester, a drugo usputnim, nehajnim udarcem u slepoočnicu, kao da je slučaj tog deteta (mene) toliko beznadežan da ga ne vredi ni kažnjavati. Uh, uh, uh! – naučili smo kako da prigušimo jecaje.

Dugim Tatinim koracima, Tata se vratio do kola da popuši cigaretu. Dešavalo se to i ranije, ali nikad baš ovako, i mnogo je strašnije kad se nešto desi onako kako se već desilo, nego kad se nikad pre nije desilo, ni na koji način. Na grbavoj zemlji, na izlomljenoj i sparušenoj travi, ležali smo i jecali, pokušavajući da dođemo do daha. Ester, koja je bila najstarija, prva je došla sebi i dopuzala do Kevina i mene da nam pomogne da se uspravimo i podignemo na drhtave noge. Bili smo ošamućeni od bola i groznog osećanja koje te preplavi kad ne očekuješ da će se nešto desiti onako kako se već desilo, ali onda, kad počne da se dešava, ti se setiš da si nešto slično već iskusila. Tada kao da se niz reza spušta na niz vrata i ti znaš da će se to desiti opet.

Reklame

Tata je sedeo u kolima i pušio. Vozačeva vrata su bila poluotvorena, ali kola su se svejedno punila plavičastim dimom nalik na maglu.

Ester i Tata su imali odnos specifičan za Ester i Tatu, baš kao što je ranije bio specifičan odnos između Lule i Tate. Kada bi Ester izneverila Tatu i bila kažnjena zato što je izneverila Tatu, njoj je bilo dopušteno, možda se čak od nje očekivalo, da pomene tu kaznu, pod uslovom da ne provocira Tatu ili da ga opet ne izneveri. Jasno, jednostavno Esterino pitanje Tati bi, na naše iznenađenje, često lepo dočekao.

Ester je pitala, s knedlom u grlu, O Tata, zašto?

Tata je rekao, Zato što sam ja Tata, čija deca nikad ne smeju da izgube nadu.

Ova priča je objavljena u majskom broju magazina VICE. Pretplatite se ovde. Prevod: Darko Tuševljaković

© 2016 by the Ontario Review Inc.