​Trogodišnja zajebancija sa ortakom oko poklona donela mi je posao u „Saut Parku“

U vreme kad se moj agent Miki oženio, upravo sam počeo da pišem za jedan sitkom, pa sam bio prinuđen da mu poklonim nešto „šaljivo". Kupio sam mu kozu. Tačnije, uplatio sam 40 dolara da bi Oxfam International poklonio kozu jednom selu iz trećeg sveta u njegovo ime. Ako se pitate šta je tu smešno – nije ništa.

Miki se potrudio da mi se učtivo zahvali, ali znao sam kako stoje stvari: niko ne voli donaciju umesto poklona. Očekivali su da im pokloniš seckalicu za picu koju su stavili na spisak poklona u svadbenom registru. Pitao sam Mikija kako se gospođi svideo poklon. Ćutao je jedno vreme, a onda priznao: „Pa nisam joj još rekao, ali svideće joj se sigurno."

Koza mu je bila baš bezveze, što je bilo savršeno jer to u stvari i nije bio pravi poklon.

Mesec dana kasnije, Mikiju je stiglo pismo iz Južne Afrike od lika kome je stigla koza. Objasnio je Mikiju da mu je Oxfam dao njegovu adresu da bi mogao lično da mu se zahvali zbog donacije: „Hvala vam mnogo! Već dugo nismo imali kozu! Nazvali smo je po vama, deca upravo piju Mikijevo mleko!"

Pošto je primio pismo, agent me je pozvao sav presrećan. „Stvarno sam učinio nešto da ovim ljudima unapredim život!" Zahvalio mi se, a ja sam bio zadovoljan jer nije imao pojma da mu je pismo stiglo od mene. Tekst sam mejlom poslao prijatelju koji je radio u Južnoj Africi, on ga je ručno prepisao i poslao poštom. Bilo je vrlo ubedljivo.

Ovako sam Mikiju pisao sledeće tri godine.

Pismo broj dva stiglo je šest meseci kasnije. Vlasnik koze rekao je da je samo hteo da mu „se javi", i da ga izvesti o kozinom zdravlju. „Sve je u redu. Koza nam je malo pobegla, ali ne brinite! Našao sam je i previo k'o mačku, da više ne beži. Vaša investicija je na sigurnom!"

Miki me je pozvao i samo rekao: „Stiglo mi je još jedno pismo iz Afrike, malo je čudno."

Treće pismo stiglo je još par meseci kasnije – ovog puta od susetke vlasnika koze. Tvrdila je da su Oxfam greškom isporučili kozu komšiji umesto njoj. „Molim vas da intervenišete," pisala je.

Miki me je odmah pozvao. „Jel' to ti radiš?", pitao je. Pravio sam se lud, tvrdio da se više ni ne sećam nikakve koze, davno je bilo. A realno ja i nisam tako duhovit. Složio se, što me je u momentu razljutilo. Rekao je da ne zna da li je pismo stvarno, ali u slučaju da jeste, nepravda se dešava u njegovo ime. Rekao je da će morati to da reši i prekinuo vezu.

Još par meseci kasnije, stiglo je četvrto pismo. Ovde mi je pomogao prijatelj koji se bavi grafičkim dizajnom: bio mi je potreban žig na čvrstom plastificiranom papiru, jer je pismo navodno poslala vlada Južne Afrike.

Formalno mu se obraćao lokalni političar u čiji je okrug spadalo naselje kom je Miki poslao kozu. Želeo je da ga obavesti da je nažalost oko vlasništva nad kozom izbio sukob, a zatim eskalirao u nerede koji su se proširili čitavim gradićem. „Koza je previše problematična za nas, pa smo odlučili da vam je vratimo."

Nedelju dana kasnije, poslao sam živu kozu u kavezu na adresu Mikijeve kancelarije.

Iz skrovišta, video sam Mikija kako dolazi da preuzme pošiljku. Dugo ju je ćutke gledao. Čuo sam kako sebi u bradu mrmlja „Ne seri…"

Iskočili smo i otkrili mu o čemu se radi. On je odmah počeo da se ponaša kao agent: „Hej, što ne napišeš ovako nešto za uzorak?" Sve je prepričao izvesnim producentima, na kraju su za šalu čuli i ljudi iz „Saut Parka" i ponudili mi da pišem za njih.

Voleo bih da mogu da kažem da sam sve ovo lukavo isplanirao kako bih se zaposlio, ali samo sam želeo da zajebavam svog agenta režiranjem lažnog međunarodnog incidenta. Ako vas brine sudbina koze, nema potrebe: pustili smo je na Piko bulevar gde ju je odmah pregazio autobus*.

Sandžej Šah piše za Fresh Off The Boat.

*Kozi nije ništa, u pitanju je profesionalna holivudska koza koju ste već imali prilike da vidite na velikom ekranu. Plaćena je u skladu sa standardima profesije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu