​Kako je spasavati živote u hitnoj pomoći kad imaš 25 godina

Nedugo pre nego što sam razgovarao sa Nejtom Bojsom, on je dao sve od sebe da spase čoveka koji je pao sa visine od dvadeset metara dok se penjao uz liticu. Za žrtvu je rečeno da je "školski primer potpuno izlomljenog čoveka". Lik se nalazio usred nedođije u Koloradu, gde Bojs radi kao bolničar hitne pomoći, a njegov i posao njegovog tima bio je da preko infuzije daju pacijentu lekove protiv bolova, umotaju ga u ćebe, prenesu ga do njihovog vozila osposobljenog za kretanje po svim terenima i odvezu ga negde gde će ga pokupiti helikopter.

To je mnogo dramatičnije nego što ovaj 25-godišnjak provodi većinu dana, ali Bojsov posao uvek sa sobom nosi mogućnost pitanja života ili smrti koje većina nas vidi samo na televiziji. Od 2013. godine radio je kao medicinski tehničar za hitne slučajeve — polazna pozicija koja zahteva završetak kursa sa sertifikatom — a vatreno krštenje je prošao vozeći kola hitne pomoći u Bostonu, odakle je poreklom. Prošlog meseca zvanično je postao bolničar hitne pomoći, što je viši položaj koji sa sobom nosi odgovornost tumačenja pacijentovog stanja, merenja njegovog EKG-a, postavljanja cevčica za disanje i davanja jakih lekova.

Nedavno sam razgovarao sa Bojsom, koji sada radi u ruralnom kraju u okolini Kolorado Springsa, o tome kako izlazi na kraj sa neprijatnijim vidovima svog posla i uobičajenim pogrešnim mišljenjem koje ljudi imaju o bolničarima hitne pomoći.

VICE: Da li se uplašiš kad vidiš nekoga ko je tako teško povređen kao taj lik što je pao sa litice? Kako emotivno reaguješ na tako nešto?

Nejt Bojs: Proučim situaciju i pokušam da sastavim neki plan. Čim sklopim plan kako želim da ukažem pomoć pacijentu, samo se trudim da ga sledim. Imali smo sreće sa tim likom što sam imao priliku da neko vreme pričam s njim jer je potrajalo dok ga nismo izvukli. Vodio sam s njim mnogo duži razgovor nego što to radim sa većinom pacijenata. Bio je student koledža u Koloradu koji se upravo preselio ovamo iz Njujorka, što je pomalo ironično, pošto sam ja tamo išao u školu.

Iskreno, bio je to do sada najbliskiji kontakt koji sam ostvario sa nekim svojim pacijentom. Definitivno mi se već u prošlosti dešavalo da pređem iz empatije u simpatiju. Ali naš cilj je očigledno da ne dozvolimo da emocije utiču na to kako obavljamo svoj posao. To vam je glavno pravilo medicine: ukazujete svima pomoć isto bez obzira na to koliko ste bliski sa njima. Stalno razgovaramo o tome i trudimo se da istaknemo važnost toga, ali očigledno ne možemo to uvek da garantujemo.

Kada si počinjao da radiš kao medicinski tehničar hitne pomoći, koja je bila prva ozbiljna situacija u kojoj si se našao?

Kad sam počinjao da radim, sećam se da nisam primio dobar poziv možda šest meseci. Znate, to je poziv gde smo mogli nešto da pomognemo. Prvi pravi ozbiljan poziv na koji sam izašao bio je tip koji je pucao sebi u glavu. Bio je tako mrtav da nismo čak ni ušli. Policajci su već bili na licu mesta. Oni su bili u fazonu: "Možete da se pokupite i idete." Bio sam prilično prestravljen u ono vreme, jer nisam znao šta sledeće treba da uradim. Bila je prisutna totalno histerična porodica žrtve, a ja sam bio skroz nepripremljen da se nosim sa njima. Samo sam stajao tamo kao neki nesposobnjaković i gledao ih, nisam znao šta da im kažem. Potrebne su vam godine i godine da naučite kako da saopštite nekom da je njihov najmiliji mrtav. To vam je jedna velika istina.

Morate da odradite 140 sati da biste dobili dozvolu medicinskog tehničara hitne pomoći. To vam je minimalno, a za to vreme na naučite tako mnogo. Mislim da je za mene to bilo najveće iznenađenje — koliko sam nespreman da izađem na kraj sa svim, a opet svi sa kojima sam radio nisu imali nikakav problem sa tim. Ako radite sa finansijama i imate diplomu nekakve poslovne škole, verovatno se prvog dana pojavite na poslu sa određenom količinom znanja o tome kako će vaš posao izgledati. To prosto nije slučaj ovde.

Jesi li se često plašio na početku karijere?

Kad si nov, zuriš uplašeno u pacijenta i nisi siguran šta tačno treba da radiš ili čak čega se to bojiš. Uglavnom se plašiš da ne ispadneš nespretan, plašiš se da će odmah provaliti da si novajlija. Kad si stvarno novajlija, plašiš se da će svi u bolničkim kolima umreti ili da će im se stanje pogoršati. A to se prosto neće desiti. Znate, to ne funkcioniše tako. Većina ljudi uopšte nije toliko bolesno. Ali kad prvi put počinjete da radite, svesni ste da ste u kolima hitne pomoći i automatski ste u fazonu: Sve je ovde pitanje života i smrti. Ova osoba koja me je zvala zato što je boli noga mogla bi svakog časa da odapne! Vremenom vas to prođe zato što se to prosto ne dešava tako često i shvatite da se pukom slučajnošću pozadi u bolničkim kolima nalaze dvoje ljudi. Zašto to onda ne iskoristiti i ne popričati?

Osećaš li lično zadovoljstvo što daješ nešto zauzvrat ljudima na ovaj način?

Da, ali nikad ovaj posao ne bih radio besplatno. To je u najvećoj meri pravi posao. To je moj posao i sasvim slučajno je to posao u kom mnogo uživam. Ali kad bi mi sutradan rekli: "Ovo će od sada biti na dobrovoljnoj bazi", prestao bih to da radim. Ne mogu dovoljno da vam istaknem činjenicu koliko nas slabo plaćaju. Mislim, živim udobnim životom zato što nisam oženjen, u srednjim sam dvadesetim i muškarac. Ali isto tako radim prosečno 70 sati nedeljno kako bih to postigao. U tome je problem i to nije održivo. Moje rešenje da radim prekovremeno ili da istovremeno obavljam poslove za razne druge službe hitne pomoći bi se potpuno raspalo kad bih poželeo da zasnujem porodicu. Ali prosto nismo uspeli da prokljuvimo kako da promenimo taj sistem plaćanja. A to je još i problem zato što imamo velik broj ljudi koji odlaze sa ovog posla a dobri su u tome što rade. U stalnom su kontaktu sa drugim zdravstvenim radnicima koji su dobro plaćeni i oni su u fazonu: "Sranje. Zašto prosto ne bih otišao u školu za obične bolničare i zarađivao dvostruko više uz značajno manje odgovornosti?"

Dakle, mnogo ljudi daje otkaz na tvom poslu?

Prema podacima federalne vlade, prosečno trajanje karijere bolničara hitne pomoći je između tri i po i pet godina . Ne za medicinskog tehničara hitne pomoći — već za bolničara hitne pomoći koji se doškolovao da bi tamo dospeo. Čak i nakon tolikog investiranja u sebe, prosečni bolničar hitne pomoći radi manje od četiri godine pre nego što pređe na nešto drugo.

Mogu da nabrojim na prste jedne ruke bolničare hitne pomoći koje poznajem a da imaju više od 50 godina. To se prosto ne dešava. Ljudi moraju da idu dalje zato što mnogo i teško rade. Za 12 sati izađu na 12 poziva; čitav dan provedu u kolima hitne pomoći. Posle nekog vremena svi se slome, a ja imam sreću da sam zaposlen puno radno vreme na poslu koji ne prima toliko mnogo poziva, ima svoju stanicu i ima šefa koji vodi računa o svojim ljudima. Izuzetno je retko, međutim, videti ljude da odlaze u penziju sa ove pozicije.

Doživljavaju li ljudi pogrešno tvoj posao i struku? Da li bi želeo da ukažeš na najčešće greške?

Ljudi koji rade kao bolničari hitne pomoći su pravi pravcati zdravstveni radnici i mislim da se to najčešće potpuno zanemaruje. Siguran način da iznervirate nekoga u mom poslu je da ga nazovete vozačem bolničkih kola. Da, ja vozim kola hitne pomoći, ali radim i mnogo više od toga. Mi ukazujemo iznenađujuće složenu pomoć. Ne samo da smo osposobljeni da lečimo bolesti koje ugrožavaju život, već i možemo da učinimo da se ljudi osećaju bolje. Ublažiti nečiji bol je strava osećaj, znate? Takođe, velike su šanse da mi nećete umreti na rukama. Osećate se grozno. A ja sam tu, zato mi dopustite da vam pomognem. Najčešće smo u prilici da okrenemo stvari nabolje i iz toga izvlačim najveće zadovoljstvo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu