Šta sanjaju slepi ljudi
Ilustracije: Lidija Delić
Svaštara

Šta sanjaju slepi ljudi

"Najpatetičnija osoba na svetu je ona koja ima vid, ali ne i viziju." – Helen Keler.
05 April 2016, 5:16am

sve ilustracije: Lidija Delić

Koliko ima mesta za slepe u Srbiji odlično pokazuje ono što se pojavi u Gugl pretraživaču kada ukucate "slepi u Srbiji". Prvi rezultat pretrage nas vodi na sajt koji se bavi slepim miševima, dok se tek na drugoj stranici (da, postoji druga stranica pretrage na Guglu) može naći pokoji tekst o životu slepih i slabovidih osoba u našoj zemlji.

"San je oslobođenje duha od pritiska spoljašnje stvarnosti, odvajanje duše od veriga materije", zaključio je Sigmund Frojd i podstakao me da se zapitam kako zapravo izgledaju ti preko potrebni oslobodilački snovi slepih osoba.

Pre nego što sam se sastao sa svojim sagovornicima, Ivana Živković iz osnovne škole za zaštitu vida "Dragan Kovačević" u Beogradu mi je objasnila da slepe osobe sanjaju upravo onako kako i žive:

- Snovi se različito doživljavaju, neke slepe osobe navode da nemaju snove, dok drugi kažu da im u snovima preovlađuju druga čula. Kongenitalno (od rođenja) slepe osobe nemaju vizuelne impresije u snovima, dok je drugačije kod kasnije oslepelih kod kojih vizuelne impresije postoje, ali vremenom slabe. Mnoga istraživanja ukazuju na to da je u snovima slepih osoba najprisutnija auditivna senzacija, zatim sledi taktilna, a potom senzacije mirisa i ukusa, kaže Ivana.

Prva dva sagovornika sa kojima sam stupio u kontakt preko Savez slepih su bili Ana Jovčić i Dragiša Drobnjak, osobe koje su naknadno izgubile vid i čiji snovi i dalje imaju vizuelne elemente.

Ana Jovčić je prevremeno rođena, a tokom boravka u inkubatoru je primala preveliku dozu kiseonika koja je uništila očne nerve i očno dno. Vid joj je od rođenja bio znatno oštećen, da bi ga u devetoj godini života u potpunosti izgubila. Trenutno studira Filološki fakultet u Beogradu na grupi za srpsku književnost.

_Pročitajte i: "_**_On je prvi srpski slepi stendap komičar. I dobar je."_**

Dragiša Drobnjak je sa 11 godina izgubio vid od eksplozije zaostale bombe iz Drugog svetskog rata. Prava je završio '73. godine i sledećih 35 godina je radio u Savezu slepih kao pravnik. Sada penzioner, Dragiša je i dalje aktivan kako u Savezu slepih tako i u Gradskoj organizaciji civilnih invalida rata.

VICE: Na koji način se vizuelne impresije javljaju u vašim snovima?

Ana Jovčić: Nisam nikada imala veliku moć opažanja. Ne sećam se baš određenih predmeta, sećam se boja, lica roditelja, sestre. Ne sećam se kako izgleda recimo tirkizna boja, više pamtim one osnovne boje, crvenu, plavu...

Osobe koje sam imala prilike da vidim sanjam onakve kakve su mi ostale u sećanju. Moguće da su se one promenile, ali ja njih sanjam onako kako sam ih upamtila. Osobe koje sam upoznala u delu života nakon gubitka vida, njih prvo zamislim. Kada se upoznam sa nekim ja imam neku mentalnu sliku kako ta osoba izgleda. Možda ona zaista ne izgleda tako kako sam ja nju zamislila, ali ja je tako zamišljam i ona je upravo takva i u snu.

Dragiša Drobnjak: Ja klasifikujem tri faze kada je reč o sanjanju. U prvoj fazi do 11. godine sam praktično sanjao u svim čulima, vidu, sluhu, dodiru i tako to. Kada sam izgubio vid imao sam dve vrste snova. Prva vrsta su tzv. snovi u boji, a to su osobe, predmeti, krajevi koje sam ranije video i njih sam sanjao onakve kakve sam ih i video, dakle vizuelno. A u međuvremenu, nešto što sam upoznao što ranije nisam video, to sam onda sanjao kao nešto što čujem ili osećam, npr. nečiji glas ili neko da me tapše po ramenu, rukovanje. U takvim situacijama ne sanjam da li ta osoba ima sivi ili teget sako ili tako nešto. To mešovito sanjanje je trajalo nekoliko godina i polako su se oni prvi snovi u boji gubili, gubili i izgubili.

Ja sam tih prvih meseci ili godinu, dve dana nakon nesreće dosta često sanjao tako da se na kraju svakog sna pojavi eksplozija ili strah da će se ona pojaviti. Dakle nisam uvek sanjao samu nesreću koja mi se dogodila već razne događaje , ali na kraju uvek dolazi do eksplozije. I obično nakon nje dolazi do buđenja, priča Dragiša.

Kako sanjate osobe koje ste upoznali nakon gubitka vida?

Ana: Kada sanjam nove osobe koje upoznam, ja im u snovima pridodajem lik, ali onakav kakav sam zamislila prilikom upoznavanja. Ja sam čak i u stanju da sanjam koje je boje odeća koju taj neko nosi. Ja tačno zamislim crte lica, boju kose. Boju očiju baš i ne jer dok sam videla nisam baš mogla da uočim koje su boje oči. Ako stvorim pogrešnu sliku o toj osobi i neko mi kaže da je slika pogrešna, ja ću onda drugačije zamisliti i nekako će tako ostati u mom sećanju i tako ću je sanjati.

Dragiša: Sanjam onako kao i kada sam budan. Mi evo sad pričamo, ali ja nemam predstavu o vama, ne, to uopšte nemam. Ja sam pravnik, eto tako da kažem, nisam baš sklon mašti, ali kažem ne razmišljam puno šta je Ana obukla, šta ste vi obukli. I u snu mi je više šta ko govori, šta ko radi, u tom smislu. Ta vizuelna strana je zapostavljena.

Jedan vaš san iz detinjstva:

Dragiša: Tamo u mom kraju, ja sam iz sela kod Prijepolja, tamo sam bio u brdima i znam da je šuma zelena, mi smo nabrali jagode crvene i onda je počela kiša i zagrmelo kao da je udario grom. Ja se probudim i bio sam ubeđen da je to stvarno bilo. Međutim ja izađem u hodnik niko se ne čuje. Izađem napolje, a ono uveliko sunce, moji izašli za stokom.

Ana: Ja kada sanjam, osećam se kao da ja to sve oko mene i kao da vidim. Jednom sam sanjala Pariz. Svi pričaju o Parizu kao da je Grad svetlosti i da ima puno svetala. Uvek ga sanjam kao da je noć i da su svuda oko mene svetla i da je sve nekako... da su okolo zgrade, imaju veliki trgovi, prolazi puno ljudi, čuje se fontana. Ja tačno znam da je to Pariz, tako ga sanjam.

Ja nikada nisam videla Trijumfalnu kapiju, ali sam čitala knjige u kojima se ona pominje. I ovaj, pošto sam ja u dvorištu porodične kuće imala jednu kapiju i ja sam nju naravno videla, ja sada tu Trijumfalnu kapiju zamišljam isto kao tu kapiju.

I zamišljam tako iste te boje, nešto tamno braon, iste takve rešetkice, zato što stvarno ne znam kako ta Trijumfalna kapija izgleda.

Košmar koji ste imali:

Ana: Ja sam jednom sanjala da su neki kriminalci došli da sakriju paket droge u našu kuću. Ja uopšte ne znam kako izlgeda paket droge, ali sam ga sanjala kao neki novogodišnji poklon, kao kutiju, pošto sam se sa takvim paketićima susretala hahaha. I onda sam ja to sanjala kao veliku kutiju koju su ti kriminalci sakrili ispod moje fotelje u sobi i ja sam se onda plašila. I onda kad sam ustala ja sam krenula da proverim da li stvarno ima nešto tu.

Dragiša: Ponekad sanjam da sam u kupatilu ili u kući u pidžami i onda se odjednom nađem na nekom javnom mestu pa se nađem u čudu i sramota me je.

****

Nikola Zekić je student etnomuzikologije na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Iako je trebalo da se rodi u novembru, rođen je 22. avgusta 1995. godine u beranskom porodilištu. U inkubatoru mu je takođe nepravilno doziran kiseonik, što je prouzrokovalo totalno slepilo od samog rođenja.

Nikola: Od rođenja sam slep, eto jedino vidim promene u svetlu. Išao sam u Moskvu dvaput na operaciju i toliko su uspeli da mi pomognu.

U mojim snovima preovlađuje zvuk. Imao sam običaj da sanjam kako čitam knjigu, čitavi opisi scena se odvijaju preda mnom, a sutra kad se probudim slabo čega mogu da se setim. Obično je neka epska fantastika u pitanju jer mi je to omiljeni žanr.

Da li si kao mali imao neki san koji ti se ponavljao?

Kada sam imao pet godina, umro mi je deda, u julu. Nakon toga, svake pete godine u julu sam imao isti san. Ja sanjam nešto je hladno, hladno da se smrzne čovek. Ja sam na nekoji livadi, znam jer sam na travi i zima je, onaj oštri vazduh i nekako sve... odjekuje. Otvoren je neki veliki prostor i ja zovem mog dedu, deda Milovan, Mića se zvao. Ja ga zovem 'deda Mićo', a odgovara neko zvono, kao crkveno zvono. I taj san mi se ponavljao svake pete godine. To je više bio setan san jer sam mnogo voleo tog dedu, on me je učio da sviram frulu. Još sviram klavir, harmoniku, malo usnu harmoniku i gusle.

Kao dete bih imao običaj da sanjam kako padam. Padaj, padaj, padaj. I celu noć padam. Bio sam jako čudno dete, voleo sam da imam temperaturu al' onu od preko 38, 39. To sam mnogo voleo, hahahah! Jer tad sam leteo. Tad mi se činilo da letim kroz vazduh, plovim na oblacima i tako dalje. Lepote! Imam nešto određeno, da se namestim u neki određeni položaj da bih poleteo. Obično ako se namestim nekako kad legnem, pa se skupim da mi glava dođe niže od vrata, pa valjda kako krv ode u mozak onda mogu da letim u snovima.

Da li ponekad sanjaš predmete ili ljude koje nisi imao priliku da upoznaš dodirom, sluhom i kako oni izgledaju u snovima?

Sanjao sam jednom knjige neke na Brajevom pismu ali ne ovakve koje se sada koriste. Kod nas su postojale dve adaptacije Brajevog pisma. Prvu je izvršio Vinko Bek na hrvatski, a drugu Veljko Ramadanović na srpski jezik i ta njegova je kvalitetnija i danas se samo ona koristi. Ja inače volim da skupljam knjige i često idem po podrumima i magacinima i nalazim puno toga što nikome ne treba.

Tako sam u jednom snu u nekom podrumu naišao na te Vinkove knjige, mada ih nikada nisam držao u rukama i mogu samo da zamislim kakva je bila ta njegova adaptacija Brajevog pisma. Nekako sam sanjao po dodiru kako ih ja zamišljam. Kako da ti objasnim... Nema to nikakve veze sa stvarnošću nego onako iz mojih nekih zamisli je bila proizvedena ta dodirna slika. U snu sam imao poteškoća da pročitam to pismo, ali kada sam se snašao, uspeo sam. Mogu da se setim da je u pitanju bila neka odgojna metoda, neki pedagoški tekst koji verovatno ne postoji već sam ga ja izmislio.

Sanjam ponekad glasove koje ne znam. Recimo sanjao sam Njegoša. Ja iz opisa znam da je on bio visok čovek. To može da se čuje, odakle govori. Čuo sam i da je imao duge prste i onda sam sanjao kako bi izgledalo rukovanje sa njim. Sanjao sam i kako govori iako nema sačuvanih snimaka njegovog glasa.

Najčudniji san koji si imao:

Imao sam par snova toliko glupih, kao iz «Alise u zemlji čuda». Sanjao sam jednom tako, šetam ja sa tatom kroz neku šumu i na drveće rastu trube. Trube fino rastu na drveću, hahaha! Ne znam kako to da ti opišem, jednostavno znam da smo tu da beremo trube. Uberemo trubu, duneš u nju, ona počne da pišti – « E ova nije još zrela», idemo da tražimo drugu trubu. Nezrela truba ima zvuk kao one igračke za decu što stavljaju u usta pa imitiraju životinje pa pišti ciju, ciju. I ništa idemo beremo trube.... A ptice pevaju, znači lepota!

Hvala Ana, Dragiša i Nikola!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu