FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Da li da se vratim u Srbiju i glasam ili ostanem zauvek u Dominikani?

Posle 67 dana provedenih u Dominikani, došlo je vreme da stavim na papir, da l' sam došla il' sam pošla.

Da li verujete da imam ovu dilemu? Ni ja. Kao tipičnu predstavnicu "milenijalsa", u životu me potpuno izbezumljuje izvesnost, ali posle 67 dana provedenih u Dominikani, došlo je vreme da stavim na papir, da l' sam došla il' sam pošla. Sve i da nisam osvedočena patriotkinja, ceo moj život i moja profesija neodvojivi su od Srbije ili srpskog jezika, dok je sa druge strane Dominikana jedno od retkih mesta gde se osećam podjednako domaćom, gde imam prijatelje i gde sam istinski srećna. Nije lako sesti pred prazan papir i sa hladnokrvnošću pokeraša napraviti spisak svih stvari koje mrzim i volim u svojoj trenutnoj situaciji. Posle dosta muke, evo tog papira.

Reklame

Posao

Pat pozicija. Nemam stalni posao ni ovde ni tu. Radim to što radim, živim bedno nadam se planetarnom uspehu. U međuvremenu povremeno operem sudove u kafani ili odradim neki website. Nemojte se džabe ložiti i dolaziti u Dominikanu očekujući čuda lake zarade, došli su mnogi i sada ih je previše, a većina su neki wannabe fotografi i didžejevi. Osim toga za svaki ozbiljan posao potrebno je znanje španskog jezika i sedula (legalna boravišna dozvola). Kapitalizam divlja, i Dominikana je ono kako će izgledati Srbija u budućnosti, minus more.

Industrija turizma, zabave i usluga je pojela proizvodnju, izvozi se najbolji svetski kakao, šećer i vanila da bi se uvozile osrednje čokolade i keksovi (gomile, gomile keksa su svuda). Međutim u doba razvijenog frilenserstva, mogu bar neometano da radim od kuće. Ima samo jedan problem, usled distrakcija tipa plaže i palmi, produktivnost je na oko 30 odsto, a prokrastinacija stalno uzima danak. Ovde je sve "ahorita" ili u prevodu "evo saću", tako da sam s te strane u obećanoj zemlji.

Lajfstajl i zdravlje

Ako zbog nečega vredi živeti ovde to je zdravlje. Klima je savršena za stalnu hidriranost, vazduh je među najčistijim na svetu. Lično, osećam se deset godina mlađe, sise su mi porasle, telo mi je zategnuto, koža mi je savršeno glatka i preplanula, zubi su mi belji, pušim samo malo, ustajem rano, plivam i jedem puno voća i povrća i puno hamburgera od najfinije argentinske govedine (nisam znala da toliko volim hamburger dok nisam došla). Često se zezam da sam ovde postala raw-food veganka, koja pored ananasa, bamije, avokada i chinole (marakuje), smakne po jednu "amburgezu" sa svim mogućim prilozima. Jedino kosa mi se malo fucnula od hlora, sunca i slane vode, ali je prinudno gajim. Imam i misli o tome kako bih ovde došla da imam neku neizlečivu bolest da se oporavim, kako bih se venčala na plaži, kako bih ovde gajila decu i sve bi bilo kao u bajci. Naravno, privatno zdravstvo me čini anksioznom, ali svi oni koji se zalažu za tu ideju, verovatno već znaju kako to funkcioniše u zemljama Zapadne Evrope i Americi, a tako je i ovde. Recimo da su zubar i frizerka razlozi zbog kojih bih se vratila.

Reklame

Nije lako

Ljubav

Teško je živeti bez ljubavi. To me nekad baš skuca. Za Dan zaljubljenih na primer, plakala sam na plaži, među nekim okićenim stolićima za parove. To je baš apsurdna slika, možda deluje da je nemoguće skenjati se ispod palme na obali mora, ali i emotivni bogalji plaču ponekad. Ali i da sam u Srbiji bila bih u vezi na daljinu ili bih bila sama ili nesrećna, tako da je moje stanje beznadežno, bila tu ili ovde. Ako padne neki sajber seks, dobro jeste, ali uglavnom - ljubav, nula bodova.

Prijatelji

Iskreno, najviše bih volela da su svi koje volim neprekidno uz mene, mnogo je gotivnije da blejimo na plaži nego po gajbama. Znam da nedostajem mnogima, nedostaju i oni meni, ali verujem da njihovi životi idu dalje, zauzeti su, nije da baš misle o meni non stop ili da nedostajanje pojede dan. Sve se to ovde utopi u vreme koje se kreće u loopu, kao u Danu mrmota. Mi smo ovde u kafani došli do zaključka da je to zato što leto nikad ne prestaje.

Roditelji

Prva stavka na koju pomislim, kad poželim da se (ne)vratim su roditelji. Moji roditelji nemaju internet, kompjuter, tablet ili smartfone. Baš me kida to što sam daleko od njih i što se sigurno brinu. Sa roditeljima se ni inače ne čujem previše često, a čuli smo se samo jednom u protekla dva meseca i razgovor je tekao otprilike ovako:

Tata: Hoćeš li doći? (obazrivo, da ispita teren, ali odmah u centar)
Ja: Hoću, sigurno, samo ne znam kad tačno.

Reklame

Tata: Kako si, jel plivaš? Nemoj daleko, okean je to. (moj tata je hobi ronilac i instruktor plivanja)

Ja: Plivam tata. Nema ajkula. Ne, nema ih ovde, ima koralni greben. Vidi kako sam pocrnela. (jednom mi je čak rekao kako ovde ima 100 ajkula na jednog kupača!)

Tata: Znaš, nisam razumeo da ćeš tako dugo ostati.

Ja: Pa šta ću tu. Možda sad ako mi uleti neki posao. Čekam nešto, polovinom aprila. Ali ne znam, ne znam stvarno.

(neprijatna tišina)

Ja: Kako je Betmen? (Betmen je pas)

Tata: Dobar je, da vidiš kako skače napolju, sad smo mu stavili ono protiv krpelja.

Ja: Vidi samo da se ne ućeba, pazi molim te. Ko zna koliko je debeo sad…

Tata: Nije on debeo, on je krupan. Ajde tako, pozdravi sve tu. Jedi lepo. (Primetno menja temu kad opomenem nešto za psa)

Ja: Jedem tata, ugojila sam se. Imam 10 kilograma više, pogledaj. (na to je slab)

Tata: Imaš li para da se vratiš?

Ja: Imam… (nemam, ali imaću kada mi neko uplati na račun sve što sam do sada zaradila)

Ja: … E a za koga ćeš glasati? (Primetno menjam temu, kad dođe do priče o parama)

Tata: Glasanje je tajno (smeje se). Ja što sam glasao, glasao sam, sad vi glasajte.

Ja: Jes, ti znaš da nema naše opcije. (budim u njemu neumrlo proleterstvo)

Tata: Ajde, da ne dužimo. Javi se bratu.

Ja: Hoću tata, nema ništa značajno, znaš da me smara da zivkam svaki čas, ionako vidi sve na netu. Baš mi je divno što smo se videli, pozdravi mamu, i deku. I Betmena.

Reklame

Tata: Nemoj dugo…

Nisam cmizdrila ili nešto. Ne sažaljevam ih, niti žalim sebe. Ali mislim da oni mene malo žale i inače. Možda su besni na mene što ih nisam slušala i zaposlila se u državnoj firmi ili su besni na državu što nema više državnih firmi, ili krive sebe što nisu bili snalažljiviji ili štedljiviji da mogu nekako sad da mi pomognu. Mami sam jednom u napadu iskrenosti napisala kako se i ja isto nekad plašim da će oni umreti i kako ću ja i dalje biti životno nesnađena, kako ću prodati sve što imamo i umreti sama i na ulici, ali da bih sigurno poludela da baš stalno mislim o tome. Uglavnom se trudim da preživim i ne mislim o tome da ću umreti od gladi, i u Srbiji i ovde u Dominikani. Sad konkretno, trudim se da ne mislim o njima ili dalekoj budućnosti prečesto, da ne upadam u paniku. Tešim se da bi bilo još gore da sedim s njima u dnevnoj sobi i podsećam ih na to koliko nam je svima zapravo loše. Volim da misle kako sam na letovanju.

Jedno dugo, duuugo, letovanje

Primetila sam i da većina ljudi koje znam misli da sam na letovanju. Donekle mi je to i okej, a malo me i smara. Letovanje na Karibima jeste kao neki suštinski san, san o bekstvu ili izbavljenju, čista egzotika. Zamislite raj, zamislite jedan savršeni dan, koji se neprekidno ponavlja, dok vesti iz drugih delova sveta, kao i vesti iz susednog sela dolaze tek tu i tamo kao eho.

Život ovde najviše liči na plažu - ravna, perfektno ravna beskrajna plaža i talasi u pravilnim vremenskim razmacima, uvek isto i uvek predivno. Vreme ne postoji u smislu u kom postoji u Srbiji ili ostatku sveta. Meni se uglavnom čude što sve znam u godinu kad je bilo - kad je bila Srebrenica, Oluja, peti oktobar, kad su ubili Đinđića, kad je Šešelj otišao u Hag, poplave, a ja se čudim sebi kako vreme merim odvratnim događajima – ratom, genocidom, ubistvima i sudskim presudama. Ljudi se ovde ne opterećuju nebitnostima, a što kaže polušaljivo Ana "znam kad je bio Kosovski boj i kad sam se rodila". Sa godinama sam okej, sa danima mi već ide teže. Stalno je isto, tako da ne mogu da ocenim kad je nešto bilo, znam da sam izašla prvi put u kazino s Urošem, da su Maja ili Zorica bile u gostima, da su Stane i Teks svirali u kafani, ali da me ubiješ ne znam koji je to bio dan, i dal je bilo juče ili ko zna kad pre. Otkad ne idem na plažu svaki dan, ne znam je li prošlo nedelju ili dve, možda pet, šest, boja mi se skoro skinula. Ljudi dolaze ovamo, vraćaju se kućama, ko je tu, tu je. Dominikana je recimo super za čekanje, ako čekaš neki određeni datum, naprimer ako čekaš bebu ili imaš dedlajn, ili čekaš nekoga da dođe - vreme ode i ne osetiš. Ponekad mislim na Ajnštajnov paradoks blizanaca, i to kako smo sad u svemiru i kad se vratim, vratiću se mlađa.

Reklame

Seks, droga i rokenrol

Svi koji su ikad čuli za Dominikanu, pomisle prvo na jeftine kurve i drogu. Odmah da kažem toga nema. Lažem, ima naravno, ali zamislite da nema, sem ako sebe ne vidite kako na ulici kupujete seks ili drogu. Mislim, ja stvarno ne mogu. Po nekim pričama, ovde kokain košta 20 dolara i čist je - prva ruka. Kažu diluju motokonćisti (spanglish. moto-con-cho, moto con chofer, odnosno mototaksi), ali ja zaista ne mogu da se zamisim kako blejim na ilegalnim taksi stanicama i završavam gudru. Diluju neki sigurno i na veliko, ali sa kartelima trenutno ne poslujem, ali me misli o tropskoj šefici podzemlja na vrhu lanca droge koja u kupaćem divlja po plaži često uspavaju. Dakle, ili vrh ili ništa.

Foto: VIK hotels group

Samo seks

Kurvi ima. Ima kurvi, muških, ženskih, mladih, ovakvih onakvih, skupljih i jeftinijih. Povremeno neko kaže "Evo vidiš, ona je kurva", petsto pezosa pušenje, soma jebanje, al nekako ovde se svi oblače u miniće i jebu stalno, pa to nije neka ekskluziva. Ne znam kako kurve i dalje imaju posla. Jednom sam specijalno izašla da se nađem s kurvama, da ih pitam kako život, kako zdravlje, ali onda mi je ortak u duhu jednog Ive Andrića rekao "Ah šta tu ima kurva, kurva, svaka je ista, isto ti je ko u Srbiji: dođe neko, ona kaže pošto i to je to". I istina je. Nema tu neke šokantne i eksluzivne novinske priče. Možda eto samo što ima više kurvi frilenserki.

Nama iz Evrope bude čudno što ovde muškarci vode kurve u kafanu, kurve vode decu u kurvanje, debele žene jebu zgodne muškarce, matore jebu mlade, drže se za ruke po plaži, nešto se balave. Al to je do nas, ovde seks nije nešto bezobrazno, jedino seljačine su u stanju da prepričavaju kako su sinoć jebali devojčice. Patrijarhat i mačizam su u celoj latino Americi deo folklora i to je isto ko kod nas, ali za razliku od Srbije, ovde ima Ministarstvo žena, a stopa femicida je duplo niža, pa ne znam ko tu ispada banana republika.

Reklame

Latinoamerički šovinizam je nešto jako čudno, vrlo dosledno i specifično, sve se uklapa u činjenicu da bog postoji, da je crkva jako bitna, da je seks nešto lepo jer tako nastaju deca, decu svi vole i tako dalje. Tako da se s te strane civilizaciju iz koje ja dolazim, srpsko društvo, a posebno crkvu kojoj pripadam čini krajnje licemernim, ali i to nije neka novost. U Dominikani, niko ne upire prstom u nekoga zato što se jebao, jebu se svi i jebu se često, cilj jebanja su deca, puno dece. Iz nekih razgovora sam shvatila da je ovde drkanje je recimo teški prestup i vrhunski besmisao, tako da se na svakom koraku nalaze muškarci koji kenjkaju i prose seks "Ayudaaaaameee, mamiiii" (Pomozi mi, devojkoooo!), pa ako prođe prođe i to doslovno izgleda kao kad deca bleje ispred crkve i kažu "Daj dinar". Sa druge strane ovde seks, ni držanje za ruke, prevara, nežne reči niti poljupci ne znače ništa posebno, više su kao recimo kod nas trčanje – svi trče svuda i više niko ne obraća pažnju na čudno obučene ljude u helankama i šarenim patikama. Normalno je da na kasi kažeš "Ljubavi, dodaj mi jednu kesu", hoću reći nije tol'ka drama reći "volim te" - prava ljubav se uglavnom dokazuje materijalnim izdržavanjem ili nekim konkretnim stvarima.

I rokenrol…

Što se tiče muzike, Dominikana je opšte mesto, kad kažem opšte mesto, mislim da Dejvid Geta, Bob Sinkler ili didžejevi za koje ste mislili da su umrli (i očigledno završili ovde) pune skupe diskoteke. Dok ovo pišem čujem jednog lokalnog Kanađanina kako urla Welcome to the Hotel Californiaaa na nivou polaznika kursa gitare u JNA, onako kako je to prikazano u Boljem životu. Dominikana je sabirni centar (ne)umrlih hitova VH1 svih generacija. Ovde žive i traju Vaya Con Dios, Gansi, Mark Entoni (koji je ovde doslovno BOG), Eminem (faking Eminem, gde je on sad?), tako da kad čujem Nirvanu ili Rijanu, pomislim kako je na džuboksu došlo moja tri minuta i iskuliram. Overim ako čujem bilo šta što je proizvedeno ove godine, dok sam još računala vreme, iako malo već tiltujem od Work-Work-Work-Work-Work na svaka dva minuta. Jedan moj drug to definiše kao "oni tamo slušaju muziku sa mog usba koji sam zaboravio pre pet godina" samo što je tih pet godina ovde deset i zaista sam sto puta pala u iskušenje da odem do obližnjeg plažnog bara i ponudim im svoj usb, na kome neće biti No es amor es una obsesion. Sve vrste muzike se mešaju, i kolektivno se utapaju u sveprisutnu bachatiku (mashup naše dvojke i crnogorskih balada koje pevaju kršni frajeri u roze košuljama) i zvuče udaljeno kao šabački vašar ili preproducirani južni vetar u najbolje dane, tako da povremeno haluciniram Šemsu. Dominikanske narodnjake koji srceparajuće stihove pevaju dečačkim falsetom sam stidljivo zavolela, a favorit mi je Romeo Santos, čiji se YT pregledi mere stotinama milona, dok sam sebe zove Kralj.

Obično ne slušam ništa niti izlazim, a realno, evo prodala bih se da neki od mojih omiljenih muzičara ili didžejeva dođu ovde, da na plaži slušam neki psihodelični disko, neki deep kosmik tehno, da se talasi uklope sa nekim neumoljivo seksi dronom, da uveče čujem amerikanu uz hamburger i neko lepo pivo, da doživim katarzu. Eto to mi baš baš nedostaje, muzika mi nenormalno fali, kad vidim neke beogradske bukinge dođe mi da dođem smesta. Kad sam čula Brus Springstina neko veče, bože me oprosti, ko da je narodnjak. Nosila sam se čak mišlju da postanem DJ, samo da bih mogla da isperem uši od konstantno istih hitova. Znam stalno leto nosi stalne letnje hitove, ali osećam se kao da sam zarobljena u DVD plejeru neke tinejdžerke koja ima 200 pesama ukupno, a da internet nije izmišljen.

Kad se podvuče crta

U Srbiji su izbori u aprilu, u Dominikani su u maju. Srpske kampanje na kreku je nemoguće izbeći čak i na udaljenosti od 10,000 km. Više puta sam rekla javno da sam na bizaran način oduševljena kastomizovanim neštampanim plakatima Dveri i neprejebivim hashtagom #срећа, bukvalno sam se prekrstila kada je Borko promenio ime u Borko, a transfer blama sam doživela kad je negdašnji ugledni šabački hirurg postao viral po kome "svaki sekund i milimetar života dugujemo". Od svega što sam čula i videla, ostalo mi je maglovito kako se ovi naši tačno zalažu za žene, nezaposlene i za frilensere, odnosno šta ja imam od svega toga. Pre nego što odlučim da se vratim, šaljem poslanicu iz Dominikanske republike, odnosno jedan od motiva kampanje njihovog aktuelnog predsednika pod nazivom #MujeresConDanilo koja sja sa svakog drugog bilborda.

Teško je odlučiti šta dalje. Moja situacija sada, kao i generalno u životu je prolazna. Alex, moja BFF i lifecoach, ume svu kompleksnost ove egzistencijalne dileme da sažme u rečenicu: "Živela sam u Srbiji trideset godina, mislim da je to za jednu zemlju sasvim dovoljno". I sviđa mi se to. Volim da mislim o široj slici, da se ne vezujem previše, da kol'ko mogu putujem i što manje koristim reči nikad i zauvek, jer život je ionako skup ljubavi, letovanja i onog što ostane između. Jasmin miriše pod prozorom, a meni smrdi da ove godine neću glasati ni tamo ni ovde, a za zauvek, to ćemo još videti.

Pratite VICE na Twitter, Facebook,Instagram