FYI.

This story is over 5 years old.

​Moj ćale Džin Simons iz benda Kiss preterano sere, baš kao i vi

Govoriću o svojim iskustvima sa ocem, Džinom Simonsom, bez ulepšavanja.
10.7.15

Paton Osvald je imao skeč o tome kada je prvi put shvatio da jedno od njegovih roditelja mnogo sere. „Kada odrastaš, do određenog trenutka, sve što odrasli kažu za tebe je kao jevanđelje", kaže on, „a onda se dogodi onaj prvi slučaj kada pomisliš, 'Mislim da je to jebena budalaština'". Rekao bih da se to većini nas dogodi prilično rano.

Mene je to pogodilo tek u tinejdžerskim godinama. I bilo mi je mnogo teže da progutam tu spoznaju.

Ovo je poslednji put da ću ovo pomenuti, pa shvatite to kao odricanje od svake odgovornosti: govoriću o svojim iskustvima sa ocem, Džinom Simonsom, bez ulepšavanja. To znači da ne mogu da izbegnem da pričam o tome od čega on živi. Neću izbegavati da to pomenem, ali neću ni beskrajno da se zadržavam na tome. Govoriću o njemu kao ljudskom biću, nezavisno od njegove reputacije, njegove ličnosti i uloge koju igra u svakodnevnom životu. Moje je mišljenje da je pobuna pobune radi jedan vid ropstva, isto kao i konformizam. Magnet koji odbija manipuliše jednako kao magnet koji privlači – u oba slučaja, neka sila sa strane pomera stvari. S toga ću ignorisati moguća očekivanja, i jednostavno ću pričati o svom ćaletu.

Ćale ima snažan bariton. Kada želi da nešto uradim, mi „napravimo dogovor", i čvrsto se rukujemo, kao da sam njegov ravnopravni partner u nekom poslovnom poduhvatu.

Sa svojih metar i devedeset, sada sam viši od ćaleta, koji ima bednih metar i osamdeset. Ali pre nego što sam ušao u pubertet, moj otac mi je delovao monumentalno. Sećam se da sam u kostima osećao njegovu snagu, i to me je i plašilo, i tešilo. Kada bih začuo taj glas kako se valja kao odron kamenja, i kada te ogromne čizme zakorače po parketu, izgledalo bi mi kao da sam ugledao tiranosaurusa u originalnom parku iz doba Jure.

Ćale ima snažan bariton. Kada želi da nešto uradim, mi „napravimo dogovor", i čvrsto se rukujemo, kao da sam njegov ravnopravni partner u nekom poslovnom poduhvatu (a taj poduhvat je obično bio nešto tipa, 'ako ne tučeš sestru, kasnije ćeš dobiti kolačiće od marcipana u duginim bojama'). Nikada mi nije tepao. Svakodnevno nas je čašćavao otrcanim roditeljskim frazama – klišeima tipa, „svaki dan iznad zemlje je dobar dan", i „poštuju te onoliko koliko zahtevaš". Naravno, iz toga se može izvući neka pouka, iako su to klišei koji se ponavljaju u nedogled. To je dobra ploča, iako preskače.

Takođe se sećam kako su se svi ostali odrasli uvek povinovali njegovoj volji. Bio je slavan, uspešan, i svi su slušali kada on govori. Ljudi bi čučnuli ispred mene i iskreno mi govorili, „Ti znaš da je tvoj tata legenda, zar ne"?

Pročitajte: Noisey intervju sa Džinom Simonsom

Sve u svemu, mislio sam da je sve što je moj otac govorio uklesano u kamenu, i proizvod godina iskustva i iskušenja. Ali kako sam ja rastao, on je počeo da se smanjuje, i ja sam počeo da uočavam pukotine. Počeo sam da vidim njegove pore, njegove sede dlake – te male mane koje ga čine ljudskim bićem. Shvatio sam da je muškarac, i da kao i svaki muškarac ima (kao što je dr Stiven Novela to formulisao) „pomerenu i konstruisanu percepciju, koja je potčinjena kojem god narativu po kome funkcioniše njihov mozak".

To prosvetljenje sam doživeo dok sam bio u srednjoj školi, kada sam počeo da saznajem nešto više o drogama. Moj otac se ponosi time (čitaj: hvališe se pred svakim ko pita) što nikada u životu nije pušio, pio ili se drogirao – osim u jednom slučaju, kada su neki „specijalni" čokoladni kolačići bili pomešani sa… pa, normalnim čokoladnim kolačićima.

I dan-danas je žestoki protivnik droge. Možda zbog stresnih situacija sa narkomanima na rokenrol sceni tokom sedamdesetih i osamdesetih, on prezire narkomane kao ljude. Iz njegovog iskustva, oni su njegov život i njegov posao učinili mnogo težima nego što je trebalo da bude.

Često je govorio, pa i iznosio dezinformacije o ovoj temi. Sećam se, kada bih kao tinejdžer gledao televiziju s njim u kuhinji, emisije na VH1 koje govore o tragičnim pričama o narkomaniji i nasilju iza scene, on bi se uvek užasno uznemirio, zapenio i izgovarao stvari kao što su, „Ti idioti. Trebalo bi ih kažnjavati srednjevekovnim metodama, itd". Moja majka, koja je uvek bila glas razuma, bi ga zbog takvih izliva udarila časopisom po glavi ili ga gađala kutijom mentol bombona.

Naravno, preterivao je, ali zaista veruje u to da zakoni o drogama treba da budu strogi, i nema saosećanja za narkomane. Naširoko razgovarajući s njim o tome, sada znam da njegov često pogrešno shvaćen prezir nije reakcija na prave, tragične i medicinske žrtve narkomanije. On više prezire to kakvi su oni bili ljudi kada su napravili taj izbor: kada su odlučili da se prvi put urade, prvi put ubodu, ili prvi put šmrknu. Ne može da oseti saosećanje za tu odluku da se neko kocka sa, po njegovom imigrantskom mišljenju, životom u zemlji mogućnosti. On veruje da je odgovornost na narkomanu koji je prvi put probao drogu, znajući sve što o tome zna, u ovo doba informacija. Onaj ko napravi taj rizik, gubi njegove simpatije. Čovek koji čačka mečku, pa ga ona zbog toga ubije, zaslužio je svoju sudbinu. To je, manje više, čitava njegova filozofija kada su u droge u pitanju – ako smem da govorim u njegovo ime. I priznajem, to mi ima nekog smisla.

_________________________________________________________________________

VICE Meets: Nik Kejv

_________________________________________________________________________

Ali kao i mnoge druge njegove životne filozofije generalno, moj otac dovodi tu premisu do apsolutističkog ekstrema, i preslobodno se služi hiperbolama. To ume da mu napravi problem, i moja porodica i ja smo često lamentirali kada su ga ponekad razvlačili po tabloidima.

Tokom jedne od takvih situacija sam shvatio da se ne slažem sa svojim ocem. Po medijima je kružila jedna njegova izjava, i ljudi su ga napadali zbog njegovog nemuštog načina izražavanja. Shvatio sam da se slažem sa njegovim kritičarima, iako sam kao sin želeo da ga odbranim. To naoko nije bilo preterano duboko osećanje, ali ta spoznaja me je dovela do bitnog trenutka kognitivnog nesklada. Neslaganje nisam razmatrao kao opciju.

Ćale me je slučajno naučio da naši junaci umeju da pogreše.

Poznavao sam ljude koji duvaju. Većina ljudi koje sam poznavao su pili. Ali nisam uspeo da ubedim sebe, kao što je on uspeo, da su negativne posledice tih izbora bile zaslužene. Na kraju krajeva, sam život je rizičan. Shvatio sam da ne verujem da marihuana i alkohol treba da se izjednačuju sa heroinom i cigaretama. Strpati ih u isti koš je štetno. Verovao sam, i još uvek verujem, da bi većinu droga trebalo dekriminalizovati, i tretirati ih (u najvećoj meri) kao medicinski, a ne kriminalni problem. Verujem da smo svi mi gospodari svojih tela, ako ničeg drugog, i da bi trebalo da možemo sa njima da radimo šta god poželimo, dokle god ne ugrožavamo druge. Znam da se moj otac nikada ne bi složio sa mnom, i znam zašto: to se kosilo sa narativom po kom on funkcioniše. To je bio i moj narativ – dok se nisam predomislio i napisao novi.

Nebitno je da li se slažete ili ne slažete sa mojim mišljenjem o upotrebi droga – poenta je u tome da me je on najvažniju lekciju naučio kada se nije složio sa mnom: da nijedno verovanje nije sveto. Slučajno me je naučio da naši junaci umeju da pogreše. Da sam njegovo mišljenje o narkomanima čuo u ranijem uzrastu, jednostavno bih se složio s njim, na emotivnom nivou, i zato što sam mislio da je mudar, i zato što mi je otac. To je bila autoritarna obmana i ja sam živeo s njom, barem do tog trenutka. Čak i ako se ispostavi da nisam u pravu, taj osećaj – da autoritet može da pogreši – je bio bitan trenutak u mom razvoju. Ako ta bogolika autoritarna figura može da pogreši, onda ni niko drugi, koliko god da deluje kompetentno i moćno, nikako ne može da bude na takvom pijedestalu. Bitni su dokazi, a ne autoritet.

Kada sam jednom uočio pukotinu u oklopu, ostatak je lako otpao. On više za mene nije bio supermen.

Sećam se kada je prvi put primetio da sam viši od njega. Podigao je pogled, onda ga je spustio do mojih stopala, onda ponovo podigao, i rekao, „Ovo je smešno. Ne dopada mi se". Rastao sam sve više i više, a naša interakcija je bila sve komičnija. Kada bih u restoranu sedeo preko puta njega, redovno bismo se udarali nogama. On bi onda lupio čelom o sto i rekao nešto tipa, „Neverovatno. Ne mogu da pobegnem". Tiranosaurus, džin, je nestao. On je samo čovek, i samim tim je zanimljiviji.

Slušao sam očeve lekcije kao entuzijastičan učenik, upijao sam ih širom otvorenih očiju. Nikada se nismo raspravljali. Danas se raspravljamo, ponekad i žestoko, kada su u pitanju politika i društveni problemi. Ali shvatio sam da me, iako se nikada ne složimo, sada više poštuje nego onda kada sam se samo pasivno slagao s njim.

Moja neslaganja s ocem su mi takođe pomogla da lakše svarim njegova povremena prepucavanja s medijima. To se događa barem jednom godišnje, i jednostavno me više ne dotiče. Jaka ubeđenja su upravo to – bez obzira šta kažeš, uvek će postojati neko sa spremnim srednjim prstom, bez obzira da li je u pitanju gomila ljudi, ili neki pojedinac.

Važno je ubiti svoje junake. A ponekad moraš da ubiješ svog oca. Da ga ubiješ da bi mogao da ga voliš, sa svim njegovim manama, snažnije nego što bi voleo šuplji arhetip.

Ova lekcija se odnosi i na profesionalno zaveštanje mog oca, jednako kao na njegovo očinstvo. Sada je gotovo neprekidno okružen ljudima koji ga obožavaju i povlađuju mu. Ali za njegova najsjajnija dostignuća se može reći da su nastala u doba trvenja, pre nego što su se pojavile ulizice. Kada je osnovao bend Kis, bio je trapavi, čudni njujorški klinac. Niko mu nikada nije govorio „da". Nije imao uspeha sa ženama. Ljudi su mislili da je glup, zato što nije tečno govorio engleski. Moj otac i Pol su morali da se bore za svaki ugovor i za svaki koncert da bi postigli to što su postigli. Morali su da budu u sukobu sa svima. Morali su da veruju da svi ostali greše, da svaki autoritet greši.

S toga, važno je ne slagati se. Važno je ubiti svoje junake. A ponekad moraš da ubiješ svog oca. Da ga ubiješ da bi mogao da ga voliš, sa svim njegovim manama, snažnije nego što bi voleo šuplji arhetip. Najvažnije što me je naučio je to da i on – baš kao i svi ostali – ponekad preterano sere.

Ćale, srećan ti Dan očeva, sa zakašnjenjem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu