Bahanalije bogatih Kineza

Kažite mladoj osobi iz Šangaja da idete u klabing, teško da će zamisliti da izlazak uključuje pića od dva evra i klubove koji smrde na mokraću. Razlog je što je urbani život mladih Kineza malčice drugačiji od života mladih Evropljanina.

Dok mi u Evropi kroz noći prolazimo tako što igramo, bijemo se i pokušavamo da pojebemo sve što nam se učini mogućim, nove generacije Kineza noći provodi deleći ogromne flaše šampanjca i vozeći se u skupim kolima.

Kina se odlično oporavila od finansijske krize koja je zadesila zemlju 2007. godine i sada je jedna od najbrže rastućih privreda na svetu. Pored Amerike, u Kini se najbrže postaje milioner. Dok na Zapadu za sve te milione možeš da se zabavljaš u javnosti, u Šangaju, kineskom najbogatijem gradu, novac kupuje potpuno drugačiju noć.

Nedavno sam proveo vikend u šangajskim klubovima da vidim kako imućni kineski adolescenti troše juane.

Prva stanica mi je bio Linx, nedavno otvoren klub. Ovaj klub funkcioniše tako što 90 odsto gostiju rezerviše sto pre dolaska. Plaćanjem rezervacije dobijaju i roba koji im donosi pića. "Rob" je obično devojka, obučena kao go-go igračica, sa bradavicama koje vire ispod mrežastog odela. Uvek je tu da dosipa piće, što je vrlo zgodno, naročito ako vas mrzi da ispružite ruku.

Jedna od prvih stvari koju primetite u ovom klubu je da je dizajner očigledno zaboravio na podijum za đusku, obično najvažniji deo u svim klubovima. Tamo gde bi trebalo da se nalazi prostor za đuskanje, ovde je nešto mnogo zanimljivije - VIP deo izgrađen na hidrauličnim pumpama koje bukvalno izdignu izabrane iznad ostalih klabera, gde oni onda nazdravljaju na očigled svih.

Otvaranje flaša skupih pića u klubovima nije fenomen samo u Kini. Ono što je ovde drugačije su igrači unajmljeni da zabavljaju prisutne. Za klijentelu Linxa, gledanje ljudi kako igraju donosi ogromne sume novca.

"Nakon što naruče piće, iznad određene sume novca, počinjeno šou", objašnjava mi generalni menadžer kluba Kajl Sun, čiju fotku možete da vidite ispod, on je lik u crnoj jakni. "Najniža narudžbina je 3,180 juana (400 evra ). Najprestižniji brend je Ace of Spades i on košta 9000 juana (950 evra ). Ko naruči ovo, dobija najlepšu devojku."

Sve u klubu je dizajnirano tako da pokaže raskoš i istakne pozeraj. Većina stolova je u ravni, što ohrabruje ljude da troše više i više novca. Iako je krajnji cilj Suna da od Linxa napravi privatni klub, zapravo je pozeraj nešto u čemu se izveštio do besvesti.

"Bogati iz svih krajeva Kine dolaze u Šangaj da vide kosmopolitski grad", kaže mi. "Dolaze sa ogromnim količinama keša. Svi nose ovaj ili onaj brend. Onda vide da svi imaju 50 flaša šampanjca i požele isto. Ovo možda jesu ljudi koji su na brzinu došli do para, i piju prastar Dom Perignon, a nemaju pojma šta piju! Nama menadžerima to ni najmanje ne smeta."

______________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac Južnokorejska industrija ljubavi

______________________________________________________

Džon Osburg je asistent na Univerzitetu Ročester, na odeljenju za antropologiju. Proveo je nekoliko godina kucajući se šampanjskim čašama sa najbogatijim Kinezima kao deo istražvanja za knjigu "Anksiozni bogataši: Novac i moralnost među kineskim bogatašima."

"Elitna potrošnja je drugačija od one u Americi", kaže. "Logika u Kini je – želim ono što je prepoznatljivo."

"Mnogi novi bogataši dolaze iz ruralnih sredina. Fraza koju čujete je tuhao, što znači klipan, ili bukvalno: neotesan, onaj koji maltetira. Postoji vajb da su novi bogataši šund i da neki od njih svoje bogatsvo pokazuju na najkičastiji način. Tako će lik koji dolazi iz ruralnog kraja prve večeri u klubu videti Dom Perignon i biće impresioniran. Postoji ta šala iz filma Big Shot's Funeral u kome Kinezi ponavljaju: 'Ne želimo najboje, želimo najskuplje'."

Kineski koncept izlazaka se zasniva na reputaciji, da li neko jeste ili nije faca. To je najvažnije. "Jedan od naših najvećih gostiju je skoro naručio 100 flaša šampanjca, a bio je sa samo desetoro ljudi", smeje se Sun. "Ali to je ok, sačuvali smo piće do sledećeg dolaska. Dobio je 100 flaša kojima se hvalio. Faca je."

U subotu, dan nakon moje posete Linxu, Nikol Kidman se našla u Šangaju zbog Međunarodnog filmskog festivala. Bila je pozvana da sedi u najboljoj VIP loži u Linxu. "Da, nekad plaćamo poznatima da dođu i budu naši gosti", priznaje mi Sun, "Minimalna cena za rezervaciju stola pored zvezede je 40, 000 juana ( 39, 000 evra )". To je samo rezervacija.

Pre nego što sam napustio Linx, ćaskao sam sa ovom devojkom, Megi (fotka gore), činilo mi se da uživa. "Nova generacija bogatih samo želi da se dokazuje", kaže mi. "Muškarci se devojkama dokazuju flašama šampanjca. To obično pali. Nije to dobro – realno, postoji toliki jaz između bogatih i siromašnih. Ali opet, evo mene ovde i naravno, ne plaćam za šampanjac koji pijem."

Na izlazu iz kluba, primetio sam povorku super automobila. Pustio sam suzu za sve ove pijane Kineze koji piju u klubu - niko od nih neće voziti ove lepotane nakon nalivanja šamanjcem.

Sledeća stanica mi je Mook, klub koji postoji već dve godine. Rekli su mi da je "prljaviji" od Linxa.

Evo kako izgleda.

Već je prošlo jedan i svi su bili prilično razvaljeni. I ovde je šampanjac njapopularnije piče, ali je bilo i viskija, serviranog u ogromnim flašama, jer, ima se.

Menadžer kluba Hu Hong mi je objasnio ko su ludi koji dolaze ovde. "Većina ovih mladih ljudi su druga generacija bogatih porodica", kaže. "Neki od njih ne rade ništa, ali ima i onih koji rade zajedno sa roditeljima i rade mnogo. Dolaze ovde da bi pokazali koliko su uspešni. Veoma su takmičarski nastrojeni. Roditelji se obično međusobno poznaju. Kad imate pored sebe seksi manekenku i naručite 100 flaša, igra počinje."

Hu gradi jake i bliske veze sa svojim gostima, a za uzvrat dobija 50,000 juana (5 hiljada evra) po stolu. Ima tu i drugih prednosti. "Imamo medalje sa led svetiljkama. Kada neko naruči više od pet flaša dobiju sledeću sa svetiljkom."

"U drugim klubovima obično dobijete prskalice", kaže mi Hu. "Ali to izgleda previše jeftino."

Klubova poput ovih ima svuda u Kini, ali klupska scena nigde nije decentna kao u Šangaju.

Pitanje je još koliko dugo će generacije bogatih Kineza moći da naručuju stotine flaša najboljeg šampanjca uz privredu koja, iako ispred rivalskih, ipak počinje da slabi?

"Sve se svodi na individualnu nesigurnost", kaže Osburg. "Većina ljudi u Kini je treneutno nesigurna oko svog statusa. Ljudima sa novcem trenutno svi zavide i preziru ih, a oni su u stvari u jako nesigurnom položaju. Tako da, većina njih ima stav – uživaću u ovome što imam, dok imam i to ću pokazivati svima."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu