On već dvadeset godina tajno sahranjuje vaše kućne ljubimce po Beogradu

Od ovog leta, u nekoliko gradova u Nemačkoj, vlasnici mogu, ukoliko to žele, da budu sahranjeni zajedno sa svojim kućnim ljubimcima. Okej, nekome će to možda zvučati preterano, ali u zemlji poput Srbije, koja ne može da se podiči i jedva osnovnom brigom za životinje, groblje za kućne ljubimce je već godinama samo pusta priča.

Ljubav i vezanost ljudi i životinja se vrlo malo razlikuje od ljudskih veza. Ono što se drastično razlikuje je kraj te veze. Dok ljude sahranjujemo " kako treba", po grobljima, uz obred, poslednji pozdrav ili pesmu, od naših životinjskih prijatelja se rastajemo na mnogo manje dostojanstven i intiman način. Oni koji imaju kuće sa dvorištem ili vikendice su, ako može tako da se kaže, u prednosti, ali svi ostali, koji su život podelili sa psom ili mačkom, nemaju drugog izbora.

Kada vam ugine pas ili mačka, pozovete kafileriju, a vaš ljubimac odlazi u neku peć u crnoj kesi. Tako zakon nalaže.

Ipak, ima ljudi koji ne žele takav kraj za svoje prijatelje na četiri noge. Zbog njih postoji jedan Beograđanin koji već 20 godina, u mraku noći, sahranjuje životinje, na zahtev vlasnika, na nekoliko mesta u jednoj gradskoj šumi. Zvaćemo ga "Mara", jer je za mnoge ljude dobri Samarićanin.

VICE: Kako si i kada počeo ovo da radiš?

Mara: Počeo sam pre dvadesetak godina, devedesetih. Prvi pas kojeg sam sahranio je bio moj pas, rotvajler. Jako sam ga voleo i prosto mi je bilo muka od pomisli da će ga tamo u kafileriji seći na komade, pa onda spaliti, pa sam odlučio da ga stavim u auto, uzmem lopatu i odem tokom noći da ga propisno sahranim.

Koliko si životinja do sada sahranio?

Pa verovatno više od sto životinja.

Kako te ljudi nalaze?

Prvo su me zvali prijatelji, pošto sam im rekao da sam sahranio svog psa. Počeli su da me cimaju da i njima sahranim ljubimce, i tako se krug ljudi širio. Kako sam tada bio bez posla, a ljudi su plaćali, počeo sam da se bavim tim "poslom".

Koliko i kako naplaćuješ?

U zavisnosti od veličine, zapravo težine psa. Od 30 do nekih 100 evra.

I kako izgleda ceo proces?

Pa, sve radim sam. Zamotam životinju u najlon, peškir ili ćebe, zalepim trakama čvrsto, prenesem u auto, a onda sa lopatom u šumu. Nekada je zaista teško sa većim psima. Sećam da sam jednog psa iz Grocke od 70 kilograma jedva odneo od kola do šume. Gazda je bio jako potresen, pa nije mogao da mi pomogne čak ni do kola. Bilo je baš teško. Zakopam uvek na oko pola metra dubine, da ne bi mogla neka druga životinja da ih iskopa.

Da li vlasnici nekada idu sa tobom?

Ne, ali ponekad dođu posle. Pitaju me da ih odvedem na mesto, pa to i uradim. Nekada ponesu igračke od pasa, ostave na grobu.

Gde ih sahranjuješ?

Sve sam ih sahranio na jednom mestu u ovih dvadeset godina.

Pa to je praktično groblje, da li si vodio računa o nekom redu?

Pa jeste, zapravo. Pored staze u jednoj šumi. U početku sam ih slagao redom, a sada više ne. Kada je kiša i blato, ne zalazim baš duboko u šumu. Ali nekako uvek tražim mesto u podnožju drveta.

Da li te je nekada neko video dok kopaš?

Jeste, ali nije bilo reakcije. Uglavnom to budu baš ljudi koji šetaju pse. Ljudi vide da sahranjujem kera, pa verovatno misle da svoju životinju zakopavam.

Je l' ti frka tada malo?

Pa jeste, moram da priznam. Nije prijatno, jer je ipak ovo što radim zabranjeno. Uplašim se da neko ne pozove policiju. Znam da su visoke kazne, ne znam tačno koliko.

Ali ja sve ovo radim jer ne postoji normalno groblje za kućne ljubimce, za čije sam formiranje zajedno sa prijateljima vise puta lobirao. Grad veličine Beograda bi morao da ima zvanično groblje za kućne ljubimce.

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Zašto ovaj pas vredi 16 miliona dolara

___________________________________________________________________________

Kako se nosiš sa emocijama vlasnika?

Dirljivi su rastanci vlasnika sa ljubimcima, ponekad se i popije za pokoj duše.

Znaš li kako ljudi inače rešavaju ovaj problem kada ne zovu kafileriju ili tebe?

Sahranjuju ljubimce često u dvorištima kuća i zgrada, bacaju u reku, u kontejner…Opet, neki ljudi ne mogu ili ne žele da to rade, pa mene pozovu. Mene zovu ljudi iz muke.

Hvala ti, Maro.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu