Igraj kao da projektuješ fantaziju na nekog drugog

Ilustracije: Joel Benjamin

Ako postoji nešto što budi moj strah od starenja i smrti, to su muzički festivali na koje nisam otišla. Obuzme me osećaj da propuštam večito leto: fotografije lepih mladih ljudi sa venčićima od cveća, šiškama i kratkim topovima prizivaju osećanje prvog puta i začudnosti koja dolazi sa svakim novim muvanjem sa drugim lepim ljudima, uzimanjem novih droga i gledanjem svog omiljenog benda uživo.

Vreme koje sam ja provela kao tinejdžer na muzičkim festivalima nije bilo baš tako idilično. Ili se nisam odvaljivala zato što se to kosilo sa mojim poremećajem u ishrani — plašila sam se da ću se od alkohola ugojiti, a da ću od vutre ogladneti — ili bih se toliko odvalila da sam jela sve, pokušavala da se smuvam sa ne-lepim ljudima i vukli bi me okolo obeznanjenu. Baš ne umem lepo da se provedem.

A opet, uprkos toj retrospektivno jasnoj slici o tome šta se tada stvarno dešavalo, i dalje žudim za tim da se vratim u ta vremena. To je verovatno zato što nikad nisam iskusila fantaziju mladosti onako kao što sam je zamišljala. Kao da osećam nostalgiju za nečim što zapravo nikad nije ni postojalo. Možda ne postoji ni za koga u tom obliku, ne onako kao što mladost predstavljaju na blogovima, instagramu i u reklamama. Uprkos tome, kad vidim fotografije ljudi na muzičkim festivalima, osetim bol u duši. Tako vam je to kad romantizujete stvari.

Ove godine, umorna od straha da propuštam nešto veliko, odlučila sam da odem na FYF Festival u Los Anđelesu i pokušam da ostvarim svoju fantaziju. Ako ništa drugo, pomislila sam, možda ću izbliza videti patnju mladih posetilaca festivala — red za toi-toi, loš trip na pečurkama —nešto što će srušiti grandiozne fantazije koje mi nanose bol.

Za prvi dan festivala isplanirala sam specijalni izgled "mlade gotičarke koja proživljava večito leto muvajući se s drugima". A onda sam dobila, s nedelju dana zakašnjenja, tako da mi se taj izgled nikako nije uklapao. Osećala sam se odvratno, a ne osećati se odvratno bilo je ključno za moju festivalsku fantaziju. Nisam otišla. Pretvarala sam se da je moj krevet festival.

Drugog dana trebalo mi je 90 minuta da stignem do festivalskog ulaza, zato što sam parkirala na pogrešnom mestu i imam problema sa orijentacijom. Bilo mi je drago da nisam zgutala esid ili neke pečurke, jer da sam bila na tripu nikad ne bih uspela da uđem. Verovatno ne bih uspela ni da izađem iz kola.

Kad sam prošla kapiju, bilo mi je drago što moja simpatija nije sa mnom. Od rečnika velikih, organizovanih događaja umete da se postidite kad određene reči— kao što su "vaučer" — morate da izgovorite naglas pred svojom simpatijom. Takođe, dok sam se ubrzano probijala do jedne od bina, postala sam svesna da izgledam kao da "marširam" u ritmu muzike. Osećala sam se kao da me ljudi gledaju (nisu me gledali) i zato sam pokušala da hodam u kontra-ritmu.

Ali drugi ljudi nisu bili tako opterećeni onim što rade. Za vreme nastupa benda Girlpool, pričala sam sa Levom — jednom polovinom prelepog 17-godišnjeg festivalskog para.

"Dobro je biti u sadašnjem trenutku, ne zagledati se u budućnost, samo prihvatiti sve što ti se dešava sada", rekao je on. On i Natali, druga polovina para, rekli su da su "valjda zajedno".

Natali je nosila dugu polovnu haljinu na cvetiće, imala izbeljenu kosu i besprekorno grickala svoj crveni ruž. Ona je smatrala da je "savršeno kad imaš 17 godina, zato što još nisi blizu zrelog doba, a možeš da radiš mnogo više toga nego kad imaš 15". Blago njoj.

Neki moji prijatelji su se muvali po festivalu, ali nisam uložila nikakav trud da ih pronađem. Dopalo mi se da budem sama. U nekom trenutku sam sela na zemlju na području pod vedrim nebom zvanom "Šuma" i gledala klince na ekstaziju kako plešu na di-džej set Leona Vajnhola. Hipnotisali su me zvuci, očarali me njihovi raznoliki stilovi i primetna sreća. Setila sam se kad sam u poznim tinejdžerskim godinama uzimala ekstazi u klubovima. Umesto da plešem, više sam volela da se uvalim u veliku fotelju — naročito kad je ekstazi sadržao i malo heroina — ništa da ne govorim, samo da gledam i osećam. U to vreme uvek me je bilo sramota da idem na događaje sama, ali sada imam osećaj da to ne moram toliko da pravdam. Ono, pomirila sam sa tim da sam introvertna. Jedan nula za starost.

I da li su festivali dobro mesto za introvertne tipove? Razgovarala sam o tome sa Čazom Bandikom, poznatijem pod umetničkim imenom Toro Y Moi. Njemu je svega dosta.

"Kad ste na festivalu to je kao da su vas bacili na neki formalni događaj sa milion ljudi i vi sad zadržavate dah i pokušavate da zapamtite sva imena", rekao je Bandik. "Želim da uradim ono što moram ovde i onda odmah da se zavučem nazad u svoju rupu, sakrijem se tamo odakle sam došao. Nisam baš nešto druželjubiv. Radije bih visio kod prijatelja ili kod kuće nego išao u kafiće."

Ali ima lepe uspomene na svoj prvi festival.

"Prvi muzički festival na kom sam bio održan je u Kolumbiji, u Južnoj Karolini, a zvao se Fallout. Pristajao je Južnoj Karolini koliko samo možete da zamislite. Svirao je Filter, svirao je Incubus, nisu to baš bili najidealniji bendovi, nisam se mnogo ložio na njih, bendovi poput Puddle of Mudd i tome slični. Ali tad sam se prvi put našao u masi ljudi, prvi put sam namirisao vutru, prvi put sam video krast pankere, ljude koje nisam mogao da vidim u srednjoj školi u predgrađu. To je definitivno bilo fantastično iskustvo. I dan danas ga sve vreme prepričavam."

Zbog razlike između Bandikovog iskustva na muzičkim festivalima tada i danas zapitala sam se da li je sposobnost da se u potpunosti prepustite i u uživate u ovim događajima ograničena na period kad ste mladi i sve vam je novo.

U jednom trenutku mi se učinilo da sam videla mrzovoljnu tinejdžerku — sedela je pored kamioneta za brzu hranu, obučena sva u crno, sa agresivno iscrtanim očima (rekla bih da je bila "soft gotičarka"), nije bila starija od 16 i tužno je umakala pomfrit u kečap. Zvala se Emili. Ali kad sam je pitala da li se provodi, njeno bledo lice se ozarilo od sreće.

"Oh, da! Fantastično je! Atmosfera i muzika su sjajni. Ovo vam je najbolje mesto da upoznate nove ljude jer ako slušate istu muziku to je već nešto što imate zajedničko. Živa muzika je nešto posebno. Ono što tu osetiš ne možeš nigde druge. Tako je sirovo!"

Emili je ispričala da je bila na već četiri festivala ovog leta, uključujući i Coachellu. "To je raj", rekla je.

Potom sam je pitala za ljubavni život, da li je nekad bila na festivalu i doživela ljubav.

"O, da", rekla je. "Sinoć. Baš je sladak. Ali ne znam kako se zove, pa sam ga u telefon upisala kao 'plava majica'."

"Misliš li da ćete se čuti još koji put?", pitala sam je.

"Hoćemo", rekla je. "Nalazimo se za deset minuta."

Najbliže raju što sam ja iskusila bilo je kad sam gledala nastup Nikolasa Žara sedeći visoko iznad mase, u mraku, dok sam gledala ljude kako se na smenu pretapaju u nemirne senke, radosne rejvere, u neku vrstu mitinga nacističke omladine koja čeka svoje sledeće muzičko naređenje. Bio je dobar osećaj gledati kako Žar ima moć lutkara nad tolikim ljudima.

Odlučila sam da se spustim na plesni podijum. U vrelini svih tih tela, pronašla sam jednog prelepog momka i otplesala do njega. Bio je u ranim 20-tim, otrcan, u neobičnom džemperu, ali u svakom drugom pogledu savršen. Želela sam da ga zamolim da me poljubi. Želela sam da budem u fazonu: "Ćao, možeš li da me ljubiš totalno anonimno u mraku?" Želela sam da se taj poljubac desi prema strogo određenom scenariju, onako kao što je Žar upravljao masom: da plešem uz njega, možda da se sudarimo zubima ili jezikom o zube. Imala sam utisak da bi se zbog toga što se ne znamo osećala kao da se prvi put ljubim. Takođe, bila bih emotivno bezbedna, jer ne bismo razmenili brojeve i ne bih morala da čekam njegov SMS. To bi mogla da bude savršena fantazija. Zatim sam videla da je s devojkom. Nisam mu dalje prilazila. Osećala sam se glupo što sam uopšte pomislila da mu ne bih delovala jezivo. Rastužila sam se.

Dok sam izlazila iz arene, presreo me je nadrogirani tip — verovatno mojih godina — belac sa dredovima. To nikad nije dobar znak. Pokušao je da me uhvati — prvo za rame, potom za struk. Nastavila sam da hodam zagledana u telefon. On me je sledio.

Govorio je: "Poruke, poruke, poruke, poruke, poruke."

Rekla sam mu: "Odjebi."

Nikad ne izađu za mnom oni koje želim. Čak ni kad onaj koji me sledi nije nadrogirani gnjavator, realnost toga kad vas neko jutri ne slaže se sa mojim fantazijama. To je možda zato što mi je potrebno odstojanje da bi mi stvari bile lepe. Možda zato što od adrenalina požude sve blista malo svetlije. Kao neko ko fantazira, uvek sam ja ta koja žudi za nekim, čak i kad fantazija sadrži elemenat da budem željena. Isto je sa mladošću. Deluje mi toliko privlačno danas da je želim. Ali tada sam samo želela da prođe.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru, Instagramu