Dremnula sam i pobedila: neočekivani povratak u normalu

Kad je o dremkanju reč, dno života sam dotakla u bostonskom hotelu Hauard Džonson. Bilo je jedan popodne. Prethodno veče sam provela sama u krevetu ispijajući Bud Light piva, pa sam potonula u san, blaženo kao beba u majčinoj utrobi. Udobno umotana u predivne slojeve popodnevnog polusna, kapci su mi od ujednačenog disanja postajali sve teži i teži, i taman kad sam počela da tonem, kad:

„Spremačica!"

Niti je pitala. Niti se izvinila. Samo se najavila.

„Spremačica!"

Skočila sam kao oparena, vrisnula i onda razdraženo zašištala kroz zaštitnu gumu u ustima „Jof pef minufa!" Vid je polako počeo da mi se vraća i pred očima se formirala slika ovog uljeza, žene od nekih 60 godina sa kojom očigledno nije bilo zajebancije. Stajala je preda mnom nepokolebljivo, sa rukama na kukovima i gledala me sa visine. Šta će ona uopšte ovde? Želela sam da se izgubi, ali nisam bila u stanju da joj objasnim kako me ona svakog sekunda koji provedem s njom sve više čupa iz sna udobnog kao majčina utroba u kojem sam sve do malopre bila tako zadovoljno ušuškana.

„Jof pef minufa!", ponovila sam i zarila glavu u jastuk da bih naglasila poentu. Za divno čudo, ona je bez reči samo odgurala kolica sa priborom za čišćenje natrag uz hodnik. Preostalo mi je samo da se vratim u bajkoviti sumrak u kojem sam nameravala da protraćim ceo taj dan. Prva tura dremanja je uvek i najbolja jer je to trijumf nad stvarnim životom – izbegavanje neizbežnog mi je oduvek bila jedna od omiljenih aktivnosti.

Ni u ranim dvadesetim nisam propuštala priliku da gasim budilnike da bih prespavala prvi dan privremenog posla koji mi je bio toliko potreban, ali nisam želela da ga radim. Stizali su pozivi od kompanije za studentske zajmove. Odlučila sam da ih ignorišem i sprcala sve te pare na padobranske skokove i letnje haljine. Dremala sam, dok su se kazne za parkiranje toliko nagomilale da sam ih pobacala. Dremala sam i dok mi je najduža veza u životu propadala. I kad sam se preselila u atelje sagrađen od ledenog betona u kojem je bilo kao u pećini. Dremala sam i kad mi se samoća probijala do kostiju i kada sam bila opasno blizu da se suočim sa time, ali sam umesto toga rešila da odgledam svih dvesta epizoda serije Toddlers and Tiaras. I tako sam nastavila da dremam.

Za večeru sam jela puter od kikirikija, a za doručak je mene jeo strah od neuspeha. Od tolike inertnosti preplavilo me je osećanje krivice kog sam mogla da se oslobodim samo dremanjem iz kojeg sam se budila sa spoznajom da je već došao oktobar. Dremala sam sve u šesnaest. Jer dremati znači ostati, makar još par dragocenih minuta, u neopisivo prijatnoj dokolici.

„Spremačica!" čula sam je kako nastavlja da kevće. Ovoga puta je čvrsto stegla dršku od metle da bi mi pokazala da se ne šali.

Moj nervni sistem odgovorio je u ime čitavog bića: „Jof pet minufa!", dreknula sam i pokrila se jastukom preko glave da bih time pokazala do koje mere mi ova žena uništava život samo da bi mogla da ispuni svoj.

„Moram kući."

„Pa idi onda! Za ime boga! 'Ajde!" Obrisala sam baricu pljuvačke ispod obraza. Jel' ona to ne vidi da sam zauzeta?

„Ne želite da vam se raspremi soba?"

„Samo ti idi. Mofim te."

„Ali…"

I tada sam učinila nešto nezamislivo.

Pošto nisam umela da pronađem prave reči kojima bih izrazila koliko želim da mi ova draga žena smesta i zauvek nestane iz života, gađala sam je jastukom.

Ne šalim se.

Promašila sam je, ali to i nije bilo važno. Čim je jastuk meko pao na pod, prostorijom je zavladala mrtva tišina kao znak da smo obe bile svesne da više nema nazad. Ona je konačno bez reči načinila nekoliko odvažnih koraka do mog kreveta i prostrelila pogledom prazan karton piva koji sam stavila preko Biblije.

„Zar ne želite da se probudite?"

Zar ne želim da se probudim? Da li sam bilo čime pokazala da to želim? Besno sam grizla gumeni štitnik i pitala se od kakvih sve mentalnih bolesti pati ova budala preda mnom. Naravno da bih sve dala da mogu da se probudim.

Iz agencije za studentske zajmove su naravno zvali sve češće i ja sam se premišljala da li da im vratim pare, ali sam se onda odlučila za mnogo jednostavnije rešenje, a to je da nikada ne zadržim nijedan posao dovoljno dugo da bih mogla da zaradim potrebnu sumu. Jednu od kazni za parkiranje sam platila u roku i odmah zažažila jer mi je pauk odneo kola zbog preostalih šest koje nisu bile plaćene. Htela sam da se dovedem u red, ali sam izgleda više želela da sve ostane po starom.

I sad me ova budala pita da li želim da se probudim? Kakva je to glupost?

Imenik u telefonu mi se pretvorio u nepregledan niz brojeva koji počinju sa 800. Popodneva sam provodila nalivajući se kafom da bih se probudila iz magli polusna. I tako je bilo svakog dana. A kada mi je zafalilo para za još jednu turu dremeža, rasprodala sam i sav nakit. I sad me ova pita da li želim da se probudim? Jebo te bog! Skoro da sam dovoljno poludela da se iščupam iz ovog brloga lenjosti u kom sam se toliko dugo baškarila.

Uspravila sam se u krevetu. Otišla je, ali ja više ni u njenom odsustvu nisam mogla da uživam. Besno sam oprala zube. Eto ti sad. Pa ja sam ustala.

I na kraju se to i desilo: nelagodnost zbog odbijanja da se suočim sa problemima toliko je narasla da od nje više nisam imala gde da se sakrijem. Počela sam da namirujem dugove zarađenim novcem. Kupila sam zdravstveno osiguranje. I što je najgore od svega, džogiranje mi se baš dopalo. Trudim se da budem informisana. Dobro se hranim. Šta da vam kažem, pretvorila sam se u živi košmar. Razočarana sam što sam ponosna na to kakva sam postala. Sebe ubeđujem da se negde duboko još krije ona stara ja. Očajnički se držim uspomena na trenutke koje sam provela spavajući po kolima i povraćajući po kockarnicama. Štikle sam duboko zarila u pesak vremena jer sam protiv svoje volje primorana da trpim tu klanicu koja se zove „poradi malo na sebi."

Završila sam sa pranjem zuba i hotelskim telefonom pozvala spremačicu.

„Halo?", odgovorio mi je dobro poznat glas.

„Ustala sam. Možete da se vratite."

I vratila se. Bila je niska i mnogo manje strašna sad kad smo oboje stajale, tako da sam morala da se sagnem da bih joj se izvinila. Rekla je da nema problema, ali mogla sam da osetim da je i dalje bila ljuta kad je prošla pored mene odgurnuvši me i počela da sređuje sobu.

Ja joj ovo inače nikad ne bih rekla, ali život mi je beskrajno bolji sada nego što je bio u tom momentu najslađeg beznađa u kojem je ona po prvi put hrupila nepozvana u moje snove. Svoj atelje-tamnicu sam zamenila dobro osvetljenom kućom u kojoj sada živim sa dečkom. Pošto me budi svakog jutro donoseći mi kafu, redovno mi uspeva da ustanem iz kreveta. Mada to i dalje zna da potraje. Još uvek zazirem od svakog novog dana, nemoćna pred zadovoljstvima kojima me dremež mami, kao da mi kaže da mogu da ostanem u horizontali još pet minuta, ušuškana u lažno obećanje da ću u tom zgodnom kutku moći da ostanem zauvek ako samo ostavim oči sklopljene.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu