FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako preboleti bivšeg dečka uz hipnozu

Položila me je na fotelju nalik zubarskoj stolici, sa udobnim naslonima za ruke i noge. Tu je bio i par slušalica i gomila papirnih maramica, u slučaju da se rasplačem kad mi navru slike iz podsvesti.
25.2.15

Ostavila sam dečka. Lažem, ostavio je on mene. Ja sam se iselila iz zajedničkog stana, i raspala se po svim šavovima, a on nastavio s normalnim životom.

Mesec dana - red plača, suspregnutog, punog samosažaljenja, pa onda red nade da ću isplivati iz govana, što bi značilo da ćemo se pomiriti. Upooomoć, zvala sam drugarice, potencijalne ljubavnike, psihologe… Zatrpavala sam se raznim poslovima, smucala se kao gluva kučka. Bila sam prazna, bez smisla života. A onda se setila stare prvo sagovornice, a potom prijateljice, hipnoterapeutkinje Tatjane.

Reklame

Ona me je dvaput, što bi rekli, tretirala za potrebe novinskih tekstova. Jednom radi takozvanog čišćenja, jer sam nadobudno tvrdila da sam prilično OK, te da su mi potrebne samo „kozmetičke" korekcije. I drugi put, da bi mi Tatjana probudila preduzetnički duh u smislu namicanja više love.

Prva seansa je bila bukvalno k'o otkrovenje, mnogo više od očekivanog, iako nisam ni znala šta da očekujem. Položila me je na fotelju nalik zubarskoj stolici, sa udobnim naslonima za ruke i noge. Tu je bio i par slušalica i gomila papirnih maramica, u slučaju da se rasplačem kad mi navru slike iz podsvesti. Pustila je ambijentalnu muziku i krenula sa relaksacijom „kad izbrojim do deset, tvoji kapci će postati prozračni, a ti laka kao pero". Obećala je da ću sve vreme biti svesna i da meditativno stanje mogu da prekinem kad god poželim.

Foto : Flickr/malavoda

Mi, novinari, pored radoznalosti, imamo i ogroman ego koji pruža unutrašnje otpore, pa i prema tom umirujućem glasu koji je delovao kao iz reklama televizijske prodaje. Otpor prema ličnom obraćanju nesvojstvenim mi nadimkom (Gago), koji je povremeno menjala sa „kapetanice". I prema čestim „odlično" i „fino" na račun mojih reakcija. Pa čak i prema njenom seksi izgledu i ultra-fensi uređenju prostora. Zato mi se ruka, umesto da bude „teška kao olovo", zalepila kao žvaka za rukohvat. Onda se nešto u meni prelomilo, i ja se prepustih komandama. Stvarno sam osetila da sam list što leluja na povetarcu, možda i zbog slušalica koje su izolovale sugestije od drugih nadražaja.

Sledeće što je Tatjana tražila je da zamislim malu, okruglu sobu i u njoj ognjište. Da u vatri spalim negativne osobine, kojih bih da se ratosiljam. Pred očima mi se stvorio ogroman balon koji je u najgrubljim crtama odgovarao traženom, a umesto ognjišta – zračeći ekran. U magnovenju, setih se ljubomore, posesivnosti, lenjosti, ali ne i patološkog straha od samoće. Ni neodlučnosti koja mi život pretvara u pakao, ni nestrpljenja (kad se, na kraju rešim), ni povodljivosti i mnogih drugih gadosti koje sam retroaktivno pobacala u žar.

Reklame

Sve je to simbolika, podrazumevalo se, a poenta je bila da zatvorim ta poglavlja biografije, i da od tog trenutka uronim u promene. Označene floskulama, istinitim do srži: kakve su ti misli, takav ti je život. Pazi šta želiš, jer će da se ostvari, ali budi oprezan i čega se plašiš, jer zakon privlačenja, važeći u svemiru, ne prepoznaje negacije. Pa misli da želiš rak, ako upoređuješ svoje žiganje u stomaku sa simptomima obolelih od kancera.

Bilo kako bilo, otud sam izašla preporođena, kao naizgled druga osoba. Imala sam osećaj da idem kroz voćnjak pun stabala trešanja, a da ja rukom (lako) hvatam samo najlepše plodove. Čarolija je, međutim, trajala kratko. A onda su utiske ove reportaže potisnule druge, mračnije teme, i s njima, mic po mic, potonuh u stanja od pre „reparacije" (pogrešnih) uverenja i (trenutnih) slabosti. Večito na granici imanja i nemanja, u filozofskom i praktičnom pogledu.

I tu drugu muku je Tatjana namah razbucala, kad sam opet o njoj pisala, ovaj put sedeći nasuprot nje na fotelji. Konstatovala je kao iz puške da ljudi koji nemaju novca obično za njega vezuju nešto negativno – ili da je prljav, ili da ga poseduju isključivo lopovi i prevaranti, ili da kvari ljude… Prepoznala sam se u opisu, i pokušala da se izmenim igrom koju mi je preporučila: „zamisli da u novčaniku imaš svotu koju smatraš velikom, i da 'kupuješ' sve što ti se svidi u izlogu'. Pogrešan mamac, jer se oblačim na buvljaku, i jedino na šta se, zapravo, ložim je putovanje. A pošto ne mogu da se opredelim gde bih (očito se žar zagasio pre no što je u „ognjište" dospela neodlučnost), zadovoljavam se poslovnim putevima i izletima. Stoga je ova poseta Tatjani bila više zabava, nego inicijacija preporoda.

Reklame

Ali, kad dođe stani-pani, onda se za sve hvataš, a pogotovo za nešto što pamtiš kao pozitivno. Zato, pravac kod Tatjane. Dočekala me sekretarica Ljubica, druga verzija Miloske Venere. Tanja je kasnila, i umesto na kauč, posadila me na tabure u kuhinji. Ova seansa će biti racionalizacija, ili, prevedeno, ćaska uz kaficu i mnoštvo saveta. Sve sam pred nju istresla za tili čas o fatalnoj ljubavi po principu „teško mi je s tobom, a još teže bez tebe".

- Neprirodno je da te ljudi vole više nego što ti voliš samu sebe, a šta ti emituješ, pitanjem je postavila dijagnozu koja mi je legla k'o budali šamar. Ali, u ovoj terapiji se problem ne pominje, već odmah kreće u rešavanje. Ako se već odlučiš da rešavaš, svrsishodno je da imaš pozitivan stav, nastavila je. Moraš da nađeš sebe i odrediš ciljeve, kako želiš da se vidiš, od izgleda i titule, do svega što ljudsko biće može da ostvari, nabrajala je, povremeno prekidajući propoved sa „razumeš li me?". Od toga mi se, inače, ježi koža na glavi, ali sam sad bila tu, u hipno-centru, da se rešim negativnih emocija.

Foto: Autorka

Međutim, negativnost isplivava u vidu auto-sarkazma, pa na lekciju o tome kako treba voleti svoju frizuru, oči, osmeh, zamislim svoje zube, ostarele, žute, prave samo s mene, pa na uštap, a ostalo lažne. Slika me je razveselila, iako neprimerena. „Ali, kako zavoleti sebe", još nisam razumela, a ona nije shvatala kako mi to nije jasno. „A kako razumeš da te voli taj tvoj baja", raspršila je moj tajni oslonac jednostavnom logikom.

Sigurno sam delovala tužno, jer kao da se smilovala i krenula još prostije, u primerima. Predložila je da učim od uspešnih ljudi, onih kojima se divim i na koje se ugledam. Intimno, takve nemam, i uprkos nesigurnosti, ne bih se ni sa kim menjala, toliko sam, u suštini, sebi lepa i pametna. „To je tvoja odbrana, ti u to ne veruješ", jednim potezom je srušila most za koji sam verovala da vodi ka poštovanju svoga lika i dela.

Reklame

Još jedno je važno, naglasila je, a to je trag koji ostavljaš. Evo, njen primer: ostvarena u svakom pogledu, porodično, kao žena, profesionalno, što je znak da po gornjim parolama živi, a ne da ih samo zagovara, bila je izričita. To nije jedini recept, jer – moj život, moja pravila, ali je važan i balans, insistirala je. Svako ko izlazi iz sistema, ulazi u patnju, pa biti genijalan nije ni malo lako, poverila mi je.

Ni ja nisam za bacanje, rodio se u meni revolt koji je zaličio na ljubav prema sebi. Barem meni. Eto, studiram pod stare dane, pravim razne džidža-bidže, nazovi umetničke. Pišem za čitavu lepezu medija, prvi put baš onako kako želim, za Vice.com. Izlistam joj reportaže da pokažem svoje domete, o beskućnicima, bivšim narkomanima, novogodišnjoj poseti groblju. U gomili priča, jedva stigoh do mojih golih fotki i teksta o tome kako sam prihvatila svoje ostarelo telo, onog na koji sam najponosnija.

- I? Kakav ti je trag? iskolačila je oči na mene. „

- Nikad u životu nisam bila tako bliska sa svojim čitaocima, ponosno sam istakla. A koja je to publika, nije mi dala da odahnem. Inteligentna, obrazovana, meni bitna… ali, nesumnjivo, i mračna, zaključila sam posle kraćeg razmišljanja. Slavodobitni osmeh na Tatjaninom licu je govorio da je srećna što sam najzad nešto ukapirala. Stoga mi je dala domaći zadatak, da definišem kakav auditorijum želim. Ne ide svaki novinar na svingerske žurke, niti se u javnosti skida da bi se prihvatio, bio je neopozivi dokaz koliko sam izašla iz vinkla. Da li želim da me pamte baš po ekscentričnosti? To buntovnik u meni nastoji da potceni stvari koje su mi nedostižne, ocenila je. Ko je sad ovde negativan?

Foto : Flickr/cvrcak1

Isteklo mi je vreme, Tatjani je došao pravi klijent koji ne nudi reklamu, već daje keš. Rastale smo se prijateljski kao i uvek, ali obe, verovatno, relativno nezadovoljne. Ona, mojim fidbekom, a ja kurom. A šta ako sam stvarno ekscentrik, pa je to istina o meni koju treba da zavolim? Ili je već volim, pa je to sa dečkom samo jedna od insceniranih drama, nužnih da se osećam živom? Kao let paraglajderom, skok padobranom, čime me je moja nefokusirana karijera već nagradila. Ili, šta ako je pisanje moja terapija?

Po zakonu privlačnosti, bivšeg dečka sam srela par sati kasnije. Nema leptirića u stomaku, nema ni besa koji se razrešava u krevetu. Samo neka vrsta prijateljstva bez ljubavne predistorije. Zar je moguće da se u to pretvori višegodišnje zajedničko ludilo? Prosto mi beše žao onog stanja raspadanja od očaja, koje bi, po mom shvatanju, značilo da sam nešto zaista osećala, a ne tripovala. Ili se tako čovek emotivno ispoljava kad više nije deo problema, već rešenja?