​Noć u životu medicinske sestre na odeljenju za mentalna oboljenja

Radim kao medicinska sestra na odeljenju za akutna mentalna oboljenja. Svakog trećeg meseca sam u „noćnoj", to je dvanaestosatna smena koja traje od 7:30 uveče do 7:45 ujutru. Nekada dolazim kasnije, nekada ranije, u zavisnosti od toga koliko je komplikovana predaja smene.

Počinjem sa radom tako što odlazim u obilazak i radim stvari koje vi zamišljate da medicinske sestre inače rade: razgovaram sa pacijentima, proverim kako su, proverim njihove lekove i onda počnem da radim na dokumentaciji. Ponekad postoji potreba za pažljivom opservacijom, kada nekog pacijenta ne treba ispuštati iz vida, ili u najekstremnijim okolnostima, biti na dohvat ruke, sve vreme. To je u osnovi straža za samoubice, iako mi to tako nikada ne nazivamo.

Papirologija mi oduzima više vremena nego bilo šta drugo. Ovih dana, zbog toga što nas menadžeri kontrolišu individualno, moramo da se postaramo za to da nam planovi nege budu odgovarajuće sastavljeni. Svakoj sestri je dodeljen određeni broj pacijenata, i oni su naša odgovornost, kao što smo odgovorni i za ažuriranje planova nege. Moja nega pacijenata definitivno trpi zbog intenziteta ove obavezne aktivnosti. Ne mogu da se staram o nekome kada sam suviše zauzeta pišući o njemu.

Papirologija na stranu, sve noći se razlikuju. Potpuno su nepredvidljive i često ima hitnih slučajeva. Pre neko veče, jedna pacijentkinja mi je stavila nož pod grlo. To je bio samo nož za mazanje, tako da nije bilo toliko dramatično, ali znate… svejedno je bilo uznemirujuće. Kada se dogodi ovakav incident, moraš da reaguješ veoma brzo. Oduzela sam joj nož, a ona je, srećom, bila otvorena za to da uzme lek. Nije bilo potrebno da je obuzdavam, jer sam imala pomoć. Ne ispada uvek tako.

Situacija u državnim bolnicama trenutno je takva da u noćnim smenama uvek ima premalo osobolja. Ni odeljenja za mentalna oboljenja nisu izuzetak. Imala sam sreće prilikom tog incidenta sa nožem, ali u gluvo doba obično dežura samo troje profesionalaca na odeljenju. Ponekad sam, sa 23 godine i jednogodišnjim iskustvom, ja zaposleni sa najvišim rangom koji je u tom trenutku u zgradi. Ima situacija kada neko pozvoni na dugme za uzbunu, a niko nije dostupan da mu pruži pomoć. Letos se pričalo da će zaposliti ljude posebno za noćne smene i koji će biti tu upravo da bi sprečavali takve incidente, ali to se još nije dogodilo.

Naravno, obučeni smo kako da postupamo u potencijalno rizičnim situacijama u našoj praksi. Postoje propisi. Pravno gledano, možemo da uradimo bilo šta, u granicama zdravog razuma, da bismo zaštitili sebe. Ako neko ubija boga u nekome, ne moramo da postupamo delikatno. Naravno, niko od nas ne želi da učini ništa što bi povredilo nekog od naših pacijenata, upravo suprotno. Ali ponekad situacija zahteva drastične akcije koje su za dobro pacijenta.

Nivo fizičke pretnje od strane pacijenta ponekad može da bude zastrašujuć. Pre nekoliko nedelja, jedan moj stariji kolega je morao da ostane zaključan u prostoriji i nije mogao da ode kući posle svoje smene, jer mu je jedan pacijent pretio ključalom vodom. To je kolega koji me savetuje, i koji je inače veoma miran i opušten. Kada je on zabrinut, onda znam da je situacija loša.

Ali nije u pitanju samo strah od fizičkog zlostavljanja. Verbalno je mnogo češće i često ostavlja veće posledice. Radim u jednoj bolnici u centru Londona, koja pruža negu veoma multi-kulturalnoj zajednici. Kao rezultat toga, ima dosta rasizma, koji je uvek šokantan, naročito kada se manifestuje na tako nehajan način. Iako našim pacijentima stvarno nije dobro i mnogi od njih ne znaju šta govore, izgovorene reči su i dalje brutalne. Šokantne su.

Mada, neke umeju da budu i prilično zabavne. Jedna kineska pacijentkinja je rekla jednom bolničaru da će da mu odseče muda i da sutra napravi čop sui od njih. Ja sam se smejala, a i on je. Ona bi možda i bila u stanju to da uradi, ali moraš da se smeješ. Moraš da ideš dalje.

Tokom moje poslednje ture noćnih smena imali smo hitan prijem jednog pacijenta, koji je morao da spava u čekaonici. To je bila jedina moguća opcija. U takvim situacijama smo kao vatrogasci, radimo najbolje što možemo, i čekamo da ujutru stigne konjica.

Ali bez obzira na brižljivu obuku, a obuka nam je sjajna, sve vreme radimo punom parom. Sektor mentalnog zdravlja i kompleksan nivo nege koji iziskuje i dalje ostaje neshvaćen i sklonjen ustranu. Postigli smo određeni napredak, i ja svim svojim bićem volim Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS). Kada smo u mogućnosti da obavljamo posao koji nam je poveren, mislim da pružamo najbolju negu na svetu. Mi u Britaniji imamo holistički pristup, osmišljavamo negu tako da bude pogodna za individualne potrebe, bez generalizacija kada su određene bolesti u pitanju, i taj pristup je prilično uspešan. Takođe sam izuzetno ponosna na to što se u bolnici u siromašnom delu zemlje staramo o toliko mnogo ljudi koji ne bi imali pomoć bez NHS-a.

Nema sumnje da je NHS trenutno nesigurna struktura. Temelji mu se tresu. Ali vredi se podesetiti da je situacija u bolnicama pre 50 godina bila mnogo sjebanija. Možda su imali više osoblja, ali jedna osoba koju poznajem mi je rekla da ju je obučavao neko ko je samo stajao na odeljenju sa bocom tečnog leka i ravnodušno je delio, bez imalo obzira za individualne slučajeve. Stvari su dramatično uznapredovale. Nije poenta u tome da su svi tihi i pod sedativima. Sada radimo sa pacijentima. Gradimo prijateljske i terapeutske odnose.

Ali situacija je teška. Problemi sa kojima se suočavamo, hijerarhijska tumbanja, smanjenje fondova, reorganizacija zapanjujućeg obima, sve to ostavlja velike posledice na način rada i reakcije na ustanove za mentalno obolele. Ako neke mere ne budu ubrzo sprovedene, kao što je možda onih dodatnih 30 miliona funti za fond za hitne slučajeve, mislim da postoji realna opasnost do počnemo da nazadujemo. Održivost je od vitalnog značaja.

Tokom moje poslednje ture noćnih smena imali smo hitan prijem jednog pacijenta, koji je morao da spava u čekaonici. To je bila jedina moguća opcija. U takvim situacijama smo kao vatrogasci, radimo najbolje što možemo, i čekamo da ujutru strigne konjica. To su veoma bolesni pacijenti. Većina njih su privedeni, i potrebna im je hitna, intenzivna nega, baš kao kod pacijenata koji nekontrolisano krvare. Mentalno oboleli pacijenti mogu spontano da postanu psihotični; sestre i bolničari ne mogu da ih kontrolišu, pored odeljenja prepunog drugih pacijanata.

Tu je, naravno, i neizbežno pitanje zatvorskih ćelija i da li su uvek najbolje okruženje za nekoga ko je mentalno oboleo. Na našem odeljenju, većina pacijenata bude primljeno preko Urgentnog centra, ali dobar deo njih privede i policija. Sigurna sam da policija želi najbolje ljudima, ali i dalje postoji snažan beleg koji okružuje mentalno obolele. Percepcija mnogih nije samo pogrešna, već i opasna. Policajci su obučeni za nešto sasvim drugačije od onoga za šta su obučeni zdravstveni radnici. Ljudi kojima nije dobro nisu kriminalci. Čak iako predstavljaju rizik za sebe i druge.

Provoditi vreme u zatvorskoj ćeliji je iskušenje za svakoga, ali za one koji su zaista ranjivi, to je zastrašujuće. To takođe može i negativno da utiče na mogućnost nečijeg oporavka. Nažalost, sa mentalnim bolesnicima se nekad postupa pogrešno, namerno ili ne. U više navrata sam morala da pomažem pacijentima da napišu žalbu. S druge strane, kako policajci mogu da znaju šta treba da rade? Moji prijatelji i dalje nemaju predstavu šta moj posao sve uključuje. Ljudi se šokiraju kada im kažem da se oblačim „ležerno" za posao, jer želimo da uklonimo bilo kakav utisak autoriteta. Oni misle da hodam unaokolo u belom mantilu.

Nikada ne bi bilo prerano da finansijska injekcija vlade stigne do institucija za mentalno zdravlje. Nivo nege koji smo do sada postigli mogao bi da se nađe u opasnosti bez adekvatnih resursa u prvim borbenim redovima, gde su ljudi na terenu koji se nose sa sirovim, žestokim stvarima, gde medicinsko osoblje sada radi sa policijom na tome da bude opremljenija za postupanje sa nesigurnošću i traumama.

Što više osoblja budemo imali, imaćemo više vremena za negu naših pacijenata. Rečeno mi je da jedna noć mentalno nestabilne osobe u bolnici košta oko 1000 funti, ali ako ne možemo da ponudimo adekvatnu negu kada je potrebna, verujem da bi ponovni prijem pacijenata, kao i slične procedure, koštali više od dve dodatne plate za bolničare. U proseku smo plaćeni malo više od 25 hiljada funti (30,000 evra) godišnje.

Kada je u pitanju mentalno zdravlje, rana intervencija je ključna. Ako budemo u stanju da se ranije uhvatimo u koštac sa problemima, logika sugeriše da će u budućnosti biti manje hitnih slučajeva na koje bismo morali da reagujemo.

Ime autorke je promenjeno.