Šta naučite radeći u poljskoj zalagaonici

Zalagaonice mi nikad nisu zapadale za oko. Uvek sam ih smatrao sastavnim delom urbanog pejzaža – baš kao i frizerske salone ili radnje koje prodaju kopije elektronskih aparata. Ali šetajući se jednog dana jednim od najsiromašnijih krajeva Vroclava, shvatio sam da su jedine građevine koje narušavaju sumorno sivilo stambenih blokova praktično prodavnice pića koje rade 24 sata dnevno i zalagaonice.

Zapanjen tom slikom, ušao sam u jednu od tih zalagaonica i zapodenuo razgovor sa Marekom koji u njoj radi. On mi je predstavio sliku Poljske koju bih najradije da zaboravim.

VICE: Jesi li mogao da zamisliš da ćeš jednog dana raditi u zalagaonici?

Marek: To je samo posao. Ne verujem da iko sanja da radi u zalagaonici. Ali ako uzmete u obzir kakve su vam šanse da danas nađete bilo kakav posao u Poljskoj, mislim da nisam tako loše prošao.

Da li moraš da poseduješ neke posebne veštine da bi radio za pultom zalagaonice?

Kao prvo, moraš da budeš verziran u zlatu – ključno je da si u stanju da potvrdiš autentičnost svakog komada i navedeš odgovarajuću cenu za njega. Obuka traje tri dana, a počinješ da radiš odmah posle. Pored toga, moraš i da znaš da izađeš na kraj sa birokratijom – sve traži mnogo papirologije.

Svakako sam zapazio porast broja zalagaonica u Poljskoj u poslednjih nekoliko godina. Šta misliš da je razlog tome?

Ljudi su siromašni. Neki dobijaju po 2.000 zlota [470 evra] mesečno i jednostavno ne mogu da sastave kraj s krajem između dve plate. Mnogi su pažljivo isplanirali sve svoje troškove tako da za njih problemi nastanu kad nastanu nepredviđeni troškovi – moraju da kupe nove cipele, poprave akumulator, pošalju dete na ekskurziju… Na nesreću, mi zarađujemo uglavnom na onima koji nemaju novca.

Kako sve to u stvari funkcioniše?

Ljudi koji dolaze kod nas su ljudi koji ne žele da pozajme novac od članova porodice ili prijatelja, ili da izvade kredit u banci. Oni znaju koju kamatu moraju da plate i sigurni su da će dobiti svoju robu nazad. Ta kamata je, međutim, ogromna – za samo mesec dana ona može da dostigne otprilike četvrtinu svote od pozajmice.

Još jedna prednost za nas je što ta dodatna kamata ne podleže oporezivanju. Najveći lanci zalagaonica mogu da pokrenu posao sa desetak novih podružnica, čak i u mestima koja nemaju više od nekoliko hiljada stanovnika. Ali to se ne dešava samo u Poljskoj – nedavno sam putovao u Englesku i video da je i ona puna zalagaonica. Govorimo o globalnoj pauperizaciji Zapadne civilizacije. Srednja klasa ubrzano postaje niža srednja klasa.

Koliko ugovora potpišeš dnevno?

Zavisi od lokacije prodavnice. Kao što rekoh, najbolje mesto da se otvori zalagaonica je tamo gde žive siromašni. Najbolje mušterije su ljudi koji primaju zakonski minimalac – u većini slučajeva vraćaju se nakon što prime platu da bi otkupili nazad svoje stvari, pa se ponovo pojave svega nekoliko nedelja kasnije.

Imaš li redovne mušterije?

Većina naših mušterija je redovna. Prepoznajem većinu lica. Nedavno je bila žena koja je založila prsten u decembru 2012. godine. Platila ga je mnogo više nego što on vredi – to je cena koju plaćate za robu od sentimentalne vrednosti. Međutim, trudimo se da takvim slučajevima izađemo u susret.

Kakva je tvoja prosečna mušterija?

Prosečne godine mušterija su između 20 i 35 godina. Ti ljudi se ne plaše zalagaonica – starije generacije doživljavaju zalagaoničare kao kriminalce. Mlađim ljudima gotovina treba brzo – da izađu za vikend, kupe travu ili cigarete. Jedan od mojih klijenata dolazi svakog petka posle posla, otkupljuje nazad narukvicu koju će nositi na izlascima i posle je u ponedeljak ponovo daje u zalog.

Da li vam lopovi ikad donose kradenu robu?

Nekad možeš odmah da proceniš da je nešto ukradeno. Jednom mi je poznanik doneo pokidani zlatni lanac u koji je bila zamršena plava kosa. Ali šta da radite? Nije moj posao da ih krivično gonim. Često me posećuju tipovi koji me otvoreno pitaju da li mi treba nešto konkretno – kradu po narudžbini.

Je li te ikad napao neki klijent?

Zapravo nije, radim u mirnom kraju. Često me vređaju, ali to nikad nije eskaliralo u opasnu situaciju. Pleksiglas na mom izlogu je debeo, a imam i sigurnosne kamere i mikrofone tako da su šanse da mi provale u radnju veoma male.

Da li uopšte sarađuješ s policijom?

Ne mirišemo se baš. Policajci mi svraćaju u zalagaonicu da pronjuškaju. Ponekad mi zaplene nešto, a procedura za povratak artikla traje godinu dana i nikad ga više ne vidimo.

Kakve predmete stavljaš u zalog?

Nema pravila. Ljudi će založiti sve – od mikro memorijskih kartica do čitavih svojih stanova. Međutim, ja nisam ovlašćen da potpisujem velike sporazume, to mora da uradi moj šef. Najvrednija stvar koju sam ikad primio bio je zlatni lanac od 4.000 zlota [950 evra]. Ali čuo sam da je u jednoj drugoj zalagaonici neko pokušao da založi psa.

Koliko često ljudi pokušaju da te prevare?

Veoma često. Opterećen sam finansijskim obavezama tako da moram biti na oprezu. Imamo intranet pa se vest o pametnjakovićima koji žele da nas prevare brzo proširi zalagaonicama. Ali desilo mi se jednom da sam primio prsten koji je navodno bio od belog zlata, ali se ispostavilo da je lažan. Izgubio sam samo 112 zlota [25 evra], tako da to nije bila velika stvar. Uglavnom sam se samo nervirao što me je neko nasankao.

Šta možeš da zaključiš o poljskom društvu stojeći za pultom zalagaonice?

Poslednjih godinaje broj poljskih milionera u porastu, ali je u porastu i broj pripadnika radničke klase. Među poljskom radničkom klasom vlada neimaština, rečnik joj je jeziv, nema zube i njena egzistencija se svela na puko bitisanje.

Niko nikada ne dođe da založi svoju imovinu kako bi kupio knjigu, ali mnogi to rade da bi kupili flašu votke ili cigarete. Tužan je to zaključak, ali ljudima koeficijenat inteligencije opadne još u predvorju moje zalagaonice.