Kako izgleda kada prvi put koristiš internet

Ovaj tekst je preuzet sa sajta Motherboard

Na Kubi je veoma lako prepoznati da li ste naleteli na wifi hotspot, samo zato što su to jedina mesta na kojima iole stičete utisak kao da se krećete kroz bilo koji američki grad. Na ovom mestu se celokupan haotični život Havane — naselja preplavljena komšijama koje razgovaraju ispred svojih domova, starci koji igraju domine, mladi ljubavnici u opčinjenim zagrljajima —pretvori u niz ljudi koji posmatraju ekrane, baš kao što izgleda da radi većina ljudi na svetu po ceo dan, svaki dan. Ovo je, očigledno, mesto na kojem živi internet.

Ovi novi hotspotovi su prepuni navučenih Kubanaca, u svako doba dana. Noću, odsjaj laptopova i smartfonova obasjava lica ljudi, dajući celom trgu potpuni sajberpank vajb. Ukoliko kiša pada, ljudi otvore kišobrane ili se zavuku ispod neke nadstrešnice. Kamere za nadzor su svuda prisutne, bezbednosne poruke te upozoravaju da je tvoja konekcija takođe pod nadzorom, vebsajtovi koji se smatraju anti-komunističkim su blokirani.

Ako vas interesuje, možete da saznate mnogo toga o ovim novim hotspotovima i kako se crna berza razvila u ovim zonama. Mislili smo ipak, da bi trebalo dati glas i ljudima koji su toliko dugo bili izolovani od ostatka sveta, ne znajući za šta koristimo internet. Prezimena nismo spominjali jer se ljudi uglavnom boje da će ih komunistički režim kazniti ako saznaju da su pričali sa stranim novinarima.

Vilson

Morao sam da vozim nećaka i nećaku pola sata da bismo ovde pričali. Znam da je to dosta vremena, ali je razlog zaista bitan. Važno mi je da njih dvoje porazgovaraju sa ocem koji je u Majamiju. Važno je da postanu svesni da postoji svet izvan Kube, naročito jer će se internet proširiti i neće biti toliko teško doći do konekcije kao sad. Poziv za Ameriku je ovde skup i minut košta oko dva dolara. Iako do ovde vozim pola sata, sat vremena razgovora me košta dva dolara. Čak i ako se dopisujemo, to je opet bolja alternativa od direktnog poziva.

Nelson i Dženifer

Čuo sam odavno za internet, ali ga nikada nisam koristio. Bilo je to izuzetno zabavno iskustvo i nadam se da ću ga ponovo koristiti. Doduše, nisam siguran za šta. Ali znam da je jako velik. Želim da koristim internet za još nešto osim za razgovor sa tatom, ali ne znam za šta zapravo. Ne znam šta još ima. Moraću da otkrijem. To mi je veoma uzbudljivo.

Luis

Prijatelji su mi pričali dugo o internetu, pa sam rešio da dođem sa njima i vidim u čemu je fora. Ovo mi je prvi put da ga koristim. Rekli su mi da moram da napravim Fejsbuk, pa da pronađem prijatelje iz drugih država. Izabrali su mi neku fotku i otvorili nalog. Ne znam šta je to tačno, ali kapiram da je vredno mog dolaska ovde. Barem ću nešto naučiti.

Tijan

PreseIio sam se na Kubu pre pet godina da bih studirao medicinu. Ja sam kao i svaki student medicine, učim stalno i nemam previše vremena da provodim po internetu. Ali korišćenje interneta ovde ne razlikuje se mnogo od onog koje pamtim dok sam živeo u Kini. Barem u gradiću u kojem sam ja živeo, nisam ga imao u kući, pa sam morao da idem u biblioteku da bih imao pristup. Mnogo sajtova je blokirano u Kini, tako da mi cenzura ovde nije strana. Došao sam da igram igricu, ali ponekada se samo dopisujem i pričam sa prijateljima preko Weiba. Nekada ne mogu da se povežem ili je blokiran. Pošto živim na kraju ulice, otkad su ovde stavili wi-fi zonu, mnogo mi je lakše da se zakačim. Ali i dalje nije to to.

Deni i David

Upravo sam prvi put obavio video poziv. Prvi put u životu. Zvao sam ćerku koja je u Americi. Neverovatno. Vidiš ovaj telefon? Mogao sam da je vidim, umesto da samo pričam sa njom, i dalje ne verujem da je sve prošlo kako treba. Planiram da češće koristim ovu mogućnost. Nadam se da će sve postati mnogo dostupnije. Mora da bude dostupnije, zar ne?

Anri Konstantin Fereiro, aktivista koji se bori za necenzurisan internet

Uopšteno govoreći, mladi Kubanci su na dnu. Ali kada živite u ovako zatvorenom društvu, vi čak ni ne znate da ste na dnu. Ne znate kako ostatak sveta živi. Kada im date wi-fi zonu, ne znači da ste ih podigli sa dna, već ste im dali oči. Dali ste im priliku da vide da su na dnu i da postoje neslućene visine, dok su oni na dnu. Da li ćemo se podići i zbližiti sa ostatkom sveta? Nadam se, ali treba ga još proširiti. Ako ne živite u gradu, nikada nećete koristiti internet.

Iako je cenzurisan i skup, internet je priuštio Kubancima prvo iskustvo o životu izvan ostrva. Bolje išta nego ništa. Izvan hotela Habana Libre (bivši Hilton hotel koji je Fidel Kastro preuzeo i promenio mu ime 1959. godine nakon revolucije), gledao sam kako tri generacije Kubanaca pričaju sa najbližima preko Skajpa. Gledao sam kako tinejdžeri pomažu jedni drugima da otvore Fejsbuk profile, kako se strani studenti igraju, a većina ljudi se prvi put susreće sa Guglom.

Grupica tinejdžera će se obično okupiti oko jednog smartfona, dok neki neće pomeriti pogled sa displeja ni na sekund. Ako ste se pitali odakle im uređaji, obično su to pokloni od prijatelja i rođaka iz inostranstva. Pristup internetu na jednom od 35 vladinih hotspotova košta dva dolara za sat, što je oko 10 odsto prosečne plate na Kubi. Iskoristiti minut da pomognete strancu ili pomoći nekom da uspostavi vezu može da vas košta puno.

Razgovarao sam sa mnoštvom ljudi, koji su putovali i po nekoliko sati autobusom, samo da bi bili onlajn. Ima ih mnogo u unutrašnjosti koji nikada neće ni moći da iskoriste prednosti hotspota. To je nešto što je zaista potrebno svima.

Ali dobro, i ovo je korak napred. Po prvi put od dolaska Kastra na vlast, Kubanci se priključuju ostatku sveta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu