FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Devojačko prezime moje majke otkriva mračne porodične tajne

Očekivala sam da mi se familija sastoji od pisaca, filozofa, matematičara, možda je neko od njih varao muža ili ženu... Nisam očekivala scenario za film Džejmsa Kegnija, sa arapskim Skarfejsom u glavnoj ulozi.
20.4.15

(fotografija: Montreal Gazette)

Kriva je emisija „Who Do You Think You Are?" Pre nje, bila sam savršeno spokojna u dubokom neznanju o prošlosti moje porodice. Ali kad je Džim Parsons na TV-u otkrio da je njegov predak bio čuveni francuski arhitekta u službi Luja Četrnaestog, a da su njenu čukunbabu osudili kao vešticu u Salemu, odjednom sam pomislila „Jebote, sigurno mi je u familiji Kleopatra ili tako neko!"

Odlučila sam da počnem potragu od pradede, koji je u vreme mog rođenja bio već dvadeset godina pod zemljom. Pod imenom Majkl Zarbatani, emigrirao je iz Damaska 1906. godine. U Siriji je prodavao košulje, ali u Montrealu je postao sasvim novi čovek. Osnovao je Aš-šebab („Blistavu zvezdu"), prve arapske novine u Kanadi, kao i pravoslavnu crkvu Svetog Nikole Antiohijskog, koja postoji i dan danas u Rue de Castelnau u Montrealu. Prošlog meseca posetila sam ovu crkvu, u kojoj nisam bila još od krštenja. Popričala sam sa sveštenikom i sa par članova njegove pastve, ali nisam saznala ništa novo. Da, bio je dobar čovek i ljubazan i iskren i bla bla bla. Kako bi samo dosadno ova epizoda delovala na televiziji.

Reklame

Pokušala sam da ga potražim onlajn, i naravno da nisam našla išta relevantno jer nisam bila spremna da platim visoku cenu za pristup sajtu ancestry.ca.

Mama mi je jednom ispričala da je Zarbatani, prezime njene porodice, reč potekla od vrste puške koju su moji preci prokrijumčarili iz Otomanskog carstva. Promenili su ime iz Zeine u Zarbatani jer su se po tome proslavili. Pravi rokeri, pomislila sam, i umesto da izguglam pradedino puno ime, probala sam samo „zarbatany".

I tada je sve krenulo.

Onlajn arhiv Montreal Gazette bio je najzastupljeniji rezultat moje pretrage. Tu sam naišla na do tada nepoznato ime Emil Zarbatani. U „Gazeti" je objavljena serija članaka o njemu 1941. godine kada mu je suđeno zbog pokušaja ubistva.

Martovsko izdanje te godine izveštava da je 22. Februara 1941. Emil Zarbatani tri puta pucao u svog stanodavca Norberta Valkura, i jednom ga pogodio u glavu. Ovo se desilo dok je Valkur naplaćivao kiriju od stanara.

U junskom broju stoji da je Emil Zarbatani, zavisnik od heroina i morfijuma, bio prethodno osuđivan zbog provale, oružane pljačke, i nelegalnog poseda oružja. Takođe je tvrdio da je bio ranjen radeći kao doušnik njujorške policije.

Šta je koji kurac ovo?

Očekivala sam da mi se familija sastoji od pisaca, filozofa, matematičara, možda je neko od njih varao muža ili ženu… Nisam očekivala scenario za film Džejmsa Kegnija, sa arapskim Skarfejsom u glavnoj ulozi.

„Mi smo pleme, a ne porodica," jednom mi je rekla majka. Imamo nebrojeno osiromašenih rođaka, otuđene braće, tajnih usvojenika, i nepoznatih srodnika. Sasvim je moguće, shvatila sam, da je tamo neki Emil Zarbatani neki dalji rođak bez ikakve direktne veze sa mnom.

Reklame

Eh, ali gugl nikad ne prašta. Našla sam broj Montreal Gazette iz 27. februara 1941.

U pratnji svog oca, velečasnog Majkla Zarbatanija, paroha Sirijske pravoslavne katedrale, Emil Zarbatani, tridesetogodišnji osumnjičeni za ubistvo Norberta Valkura (…) predao se sinoć Armandu Broderu, šefu detektivskog biroa Montreala…

Eto ga, crno na belo: Majkl Zarbatani. Moj pradeda.

Odjurila sam do mame kao da negde gori, i još sa vrata viknula „Ko je Emil Zarbatani?"

Moja mama je sedela sa kuhinjskim stolom. Gledala me je jedno vreme, dovoljno da celu bibliju pročita, i onda odgovorila. „Što pitaš?"

Istog trenutka sam shvatila da po njoj, porodične tajne nisu za moje nežne uši. Krili su od mene priče i laži, ludosti i grehe, ubistva i suđenja. Nisam imala pojma odakle sam potekla, ko su bili moji preci, kakva krv teče kroz moje vene.

Najzad je mama priznala. „Dobro, dobro. On ti je bio deda-stric, o njemu se ne priča."

Da nisam zbog njega nekad nasilna, zapitala sam se. Da nisam zato u detinjstvu krala slatkiše iz radnje? Da li se zato lako razbesnim? Da li me zato toliko plaši moj kratak fitilj? Da li mi je sve to u krvi?

Poslednji članak o Emilu Zarbataniju zahtevao je pretplatu na Ottawa Citizen, ali iz skraćene verzija koju mi je gugl ponudio saznala sam da je bio osuđen na 20 godina zatvora. U Kanadi je 1941. još postojala smrtna kazna, mogao je da izgubi glavu.

Moja sitto (arapska „baka") ima živahne 92. godine; rekla mi je da Emil nije odslužio punu kaznu. Izašao je na uslovnu slobodu, ali onda opet pao zbog nekakve droge. Kaže da je Emil bio u bolnici zbog srca kad je moj đido („deka") čuo da ga policija opet traži. Đido je bio Emilov brat a ipak ga je prijavio, kao i njihov otac Majkl nešto ranije. Ne mogu ni da zamislim kakva drama i muka mora da se odvija u nečijoj glavi da bi se došlo do odluke da se policiji prijavi sin, odnosno brat. Valjda im ga je tada već svima bilo dosta.

Reklame

Poslednja informacija koju je porodica dobila bio je premeštaj u zatvor u Agasizu koji je trebalo da Emila odvoji od montrealskog podzemlja sa kojim je bio usko povezan. Niko ne zna kad je umro.

Od kako sam otkrila ovo mračno poglavlje u porodičnoj istoriji, opsesivno sam kopala sve dublje. Mislila sam da ću otkriti nešto o svom životu, svojim sklonostima i potrebama. Umesto toga, naišla sam samo na još skandala i bede. Izvesni Žan-Pol Zarbatani je, kako javlja „Gazeta" 26. februara 1976., osuđen zbog pokušaja oružane pljačke. Zarbatani nije prezime koje se često sreće ni u Montrealu ni u Kanadi; taj Žan-Pol mora da je u srodstvu sa mnom, ali niko iz familije ne zna da ni kaže ko je u pitanju.

Sedim sa ovim podacima, i postiđeno mislim – Lako je izvući čoveka iz Sirije, ali teško je izvući Siriju iz čoveka.

Pretpostavljam da je stvar u tome što je porodično prezime poteklo iz naziva puške. A ko se puške laća…

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu