​Prvi put sam radio pečurke i polupao sam se

Mogu reći za sebe da imam neki sasvim korektan gudromanski staž. Moje srednjoškolske ekskurzije su bile do kraja u znaku eksperimentisanja sa gudrom. „Ekseri" i „spid" su mahom bili ono čime sam rešavao svoja pubertetska neraspoloženja i nesigurnosti. Jebiga, srednja škola je jedna od interesantnijih faza iz moje prošlosti. Jedino tad, za mene, živeti nije značilo čekati da život počne, u jednom trenutku u budućnosti. Sve kasnije faze mladosti kao da su neka vrsta konstantnog iščekivanja na nešto – da diplomiraš, da se srećno zaljubiš, da imaš ili nemaš porodicu, da se zaposliš, itd.

Naravno, bio sam obazriv sa gudranjem, i ta vrsta obazrivosti za mene je i bila jedna bitna čar u vezi sa korišćenjem droge. To da znam da vršim neki prestup – protiv sebe, svog zdravlja i protiv nekakvih društvenih normi – i da u tom prestupu mogu da uživam, upravo jer je drogiranje nekakav pokušaj izlaska iz zamorne društvenosti, ali i jer sama droga ima, naravno, svoje specifične biohemijske načine da utiče na misao korisnika. Mislim da je to jedan sasvim elegantan način da neko pokuša da ispita granice svoje slobode. Naravno, nisam neki okoreli narkofil, niti neki agitator, ili hipi recidiv, koji poziva na sveopšte oslobađenje pojedinca konzumacijom opijata, ali, jednostavno, kažem samo to da mogu iskreno da razumem lepotu, recimo, amfetaminskog uratka. Taj neki momenat izolacije, fokusiranja, posvećenosti jednoj misli koju možeš da razvijaš i kotrljaš po svom – nije da nema neki svoj gotovo estetski značaj.

Zbog specifičnog sklopa moje ličnosti, imao sam ozbiljan zazor prema halucinogenim drogama. „Pečurke", „eside", raznorazne „salvije" i druga čuda, izbegavao sam u širokom luku. Bio sam ubeđen da nema nazad. Kad te jednom mašina hlaucinacija uzme pod svoje, verovao sam da samo ona odlučuje kad će te pustiti. To što mi je izgledalo da će mi se percepcija sveta i sebe u svetu promeniti do kraja, i da će me samleti ta promena, da ništa od mene neće ostati, to me je istovremeno i mamilo ali i odvraćalo od halucinogenih droga. Sve do jednom.

Relativno skoro sam bio kod drugara na selu. Sve kao u onoj dobro poznatoj priči sa ulice – otišli smo na selo, nekolicina nas koji se znamo dugo već, po dobrim preporukama već iskusnih korisnika, kako bismo radili pečurke. Zatvorili smo se u kuću. Držali smo se one devize: „kako se istripuješ, tako ti je". Taj savet me je dosta paranoisao. Znao sam da mogu jako loše da se istripujem. Uopšte, taj momenat zebnje jeste zeznuta stvar. I odmah sam znao da stvari ne idu po najboljem. Umesto da sam bio relativno relaksiran uoči uzimanja, ja sam bio napet i u blagoj paranoji. Ali nije bilo nazad.

Uzeo sam porciju i čekao. Prošlo je nekih pola sata i već su krenuli blagi tripovi za koje sam još uvek uspevao da znam da su „moji", to jest da nisu posledica „rada". Ortak je počeo da priča o nekom našem, zajedničkom iskustvu. Tad je krenuo i moj prvi trip. Mislio sam da on i ja komuniciramo nešto koja komunikacija je samo naša stvar. Kao da tema o kojoj pričamo se otvara pre nego što počnemo da koristimo reči. Mislio sam u tom trenutku da se razumemo bolje nego ostatak ekipe što se razume. Dok sam ga slušao kako priča priču o tom zajedničkom iskustvu, izgledalo mi je kao da ja biram reči umesto njega, kao da na neki način ja mogu da upravljam koje će on reči da koristi.

Pomislio sam da je to stvarno tako i da je uvek, i kad nismo nagudrani, moguća ta neka vrsta komunikacije koja bi bila, da je tako nazovemo - prejezička. Nešto tipa da on i ja, budući da smo imali zajedničko iskustvo, možemo da to iskustvo sada, u ovom trenutku, komuniciramo zajedničkim snagama. Da ga uzajamno artikulišemo i predočimo. Činilo mi se da mu nabacujem reči, kao da mu pružam asistencije a da on zakucava na koš poenti rečima koje mu ja dobacujem. To je neki najbliži opis. Osećao sam se carski jer mi se činilo da nekako mogu da postojim kroz to što se neko aktivno priseća nekog iskustva u kojem sam i ja učestovao.

To je bio prvi rad i on je bio pozitivan do kraja. Posle sam ga se sećao dosta puta i dosta puta su mi se „fleševi" javljali kasnije u običnim, svakodnevnim komunikacijama. Da nekome ćutke dobacujem „njegove" reči kojima on poentira.

Sledeća vožnja je bila dosta zajebanija. Izašli smo napolje, naravno tripujući da je to onaj ambijent – noć i obližnji šumarak – koji će do kraja da aktivira i podstakne dejstvo pečurkica. Drugar je nešto krenuo da luduje, ja sam mislio da se folira, da glumata. Kako sam to pomislio, tako su krenuli i moji tripovi. Ideja o glumi mi je pokrenula hrpu nekih misli koje nisam mogao da kontrolišem nikako. Znao sam da nam je čitav trip oko odlaska u šumu pao na pamat jer smo verovali da šuma može da prizove one slike iz našeg iskustva koje su do kraja filmične. Da možemo akteulni trenutak u kojem smo se obreli, da pogledamo očima nekog gledaoca filma u kojem smo, u stvari, mi. Odjednom sam krenuo da tripujem da sam deo nekog filma i da nisam ni svestan da igram zapravo neku ulogu. I krenuo je blagi strah. Hteo sam da odaberem koju ću ulogu da odigram a nisam znao žanr u kojem smo zatočeni. Mislio sam kako sam ja jedini shvatio da smo svi zapravo u filmu a da nismo svesni toga. Pokušao sam da pričam o tome. Drugari su, svaki za sebe, pričali svoju priču. Bio sam svestan da ne komuniciraju jedan s drugim iako se njima činilo da im je razgovor prohodan i dvosmeran.

___________________________________________________________________________

Pogledajte i: Kanabis između bola i zakona

___________________________________________________________________________

Svako je bio za sebe u tom svetu. Ja sam počeo još više da se plašim i pozvao sam ih da se vratimo unutra, u kuću, ali mi se tad javila misao zbog koje sam zažalio što sam se pojavio u toj selendri i šumarku, da kušam pečurke i sile svog nesvesnog. Počeo sam da mislim kako smo u filmu i kako samo ja znam da smo u filmu, kako sam ja jedini shvatio da smo u filmu, i da treba sad njima u kojima sam i video komunikaciju kao nemoguću, da objasnim da se zapravo nalazimo u filmu iz kog treba da izađemo i da se vratimo u nekakvu „pravu", „istinsku" relanost. Ja sam im rekao da palim nazad, unutra, u kuću i da ću ih tamo čekati, da imam „loš trip" koji hoću da me prođe. Jedan drugar je krenuo sa mnom jer to je bio neki početni dogovor - da ako nekoge pukne „loš trip", da mu neko drugi uleti i da ga kao tog „lošeg tripa" reši, da ga „izvuče". Krenuo sam ozbiljno da se paranoišem da sam „saznao" nešto što ne mogu ni sa kim da iskomuniciram i da sam osuđen na to da „samo ja znam nekakvu istinu o svima nama". Znao sam jednim delom da je to klasičan rad, ta paranojica, ali nisam bio siguran koliko će to trajati i krenuo sam da se plašim da ću zauvek ostati neko ko veruje da je u ulozi i da je komunikacija sa drugim ljudima nemoguća. Upalio sam komp i hteo na fejs da tamo pokušam da se vratim u normalu. Umesto fejsa, otvorio sam vord i počeo da kuckam nešto jer sam mislio da ako pišem da ću imati dovoljnu distancu u odnosu na to kako mi misli idu i da tako neću poludeti. Taj kratak zapis sam sačuvao i prenosim ga ovde u celosti, jer je besmisleno dalje da pričam bilo šta o tom iskustvu.

Nismo stvarni iako nam se čini, Ana nije došla već dva meseca vozom, ja treba da joj budem onaj koga ona neće, nema šanse, valjda će se ovi ludaci vratiti iz te šume i valjda tamo neće zateći devojčicu koju traže, ja znam koliko je vode tamo u tom potoku ka kom su se uputili, uzmi čašu vode i ne tripuj se bre, sve je u redu, ajde, prvi put ti je da radiš pečurke, a voz kojim smo došli moguće je da još uvek negde ide i moguće je da ćemo se njim i vratiti kućama, sutra ili kad god, sasvim slučajno je i prebrzo traje taj povratak, i psi laju a ja sam jedan pecaroš najobičniji koji zabacuje štap tamo negde, u sutra, i čeka da upeca nešto, pa da dovučem ovde, u ovaj trenutak, ali reči nisu ribice, i reči treba da naučiš da razlikuješ od ribica, miloše, reči nisu ribice

nisu

ribice.

Pratite VICE na Twitter, Facebook,Instagram