FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Moj obračun sa jednim paunom kod Valjeva

Da li vam je nekad u kuću uleteo paun?

Da li vam je nekad u kuću uleteo paun? Kakav paun, dva pauna?

Meni jeste, tačnije, u kuću moje drugarice Senke, u selu Bujačić kod Valjeva. Prošli put kad smo bile tamo, u toj kući sakrivenoj u šumi, u idiličnom okruženju, sa obližnje parcele neprekidno se čulo graktanje. Ili, preciznije, kričanje, nešto između zova zveri i zapomaganja neandertalskog čoveka.

U meni je to budilo znatiželju, slutila sam da se radi o „paunju", pa sam namerila da ovaj put svratim do komšije, i da, ako sam u pravu, zatražim nekoliko pera. Šta se sve da ukrasiti tim dugačkim svilenim „stabiljkama", sa tirkiznim okom na kraju! I sad su nas sačekali ti zvuci, ali sam posetu ostavila kasnije, jer smo prionule na farbanje stola i klupa na velikoj drvenoj terasi.

Reklame

Išlo nam je odlično, astal je ubrzo poprimio boju sličnu pomenutim okcima. Kad, eto ti te krupne živine u paru, provukle se između bodljikave ograde. Baš nas je to obradovalo, osećale smo se nekako gospodski, da po našem dvorištu šetkaju carske ptice, dovlačene iz egzotičnih zemalja da razgaljuju careve.

Jedna od njih je bila mužjak, videlo se po plavičastom vratu, ali kusog repa. Ženka (najverovatnije) se od svog „čoveka" razlikovala po tome što je bila anemična, sasvim siva. Oboje su imali malenu pernatu krunu, i oboje oko 10 – 15 kila. I oboje, odmah se videlo, bili prilično pitomi, ili, čak, drčni, jer su se bez iole straha popeli na terasu. Jedino zašta smo brinule je da nam ne pokvare farbu.

Sve fotografije: Dragana Nikoletić

„Došli su u kontrolu", zezale smo se, dok nam je sve to još delovalo naivno. Istina, Senki nije bilo prijatno kad su krenuli ka nama, ne mareći ni za „iš", ni za „begaj". Ali, još uvek nam je, na neki način imponovalo što se motaju okolo. A onda smo ih sasvim zaboravile, zadubljene u posao. Ubrzo je i klupa iz „natur" boje drveta prešla u crveno. Bilo je vreme za predah, pa je Senka ušla unutra da donese kafu.

„Dragana, dođi brzo da vidiš", čuo se krik odatle, opet čudna mešavina raznih emocija. Doleteh, i imam šta da vidim, gospodin paun se šetka po stolu, a paunica još okleva da mu se pridruži, tabanajući po podu. Okruglih očica uprtih u njega. Kao da samo čeka njegov znak, njegovu mužjačku komandu.

Reklame

Odakle su se samo tu stvorili, kad smo, bar kako nam se činilo, zatvorile sva vrata, zbunjeno smo se pitale. I dalje je čuđenje preovlađivalo, straha nije bilo ni na pomolu. Japansko – turistički, odmah sam poželela da taj kuriozitet fotografišem, ali, kao za inat, pojma nisam imala gde sam ostavila torbu.

Žurbi nije bilo mesta, jer paunu ni na kraj pileće pameti nije padalo da se makne sa stola. Kljucao je mrvice hleba sa tanjira u koji je uronio svoju ogromnu rožnatu nogu sa oštrim i prljavim pandžama. I to je bilo zanimljivo, a ne degutantno. Škljocnula sam par puta, pa apart predala Senki, kao stručnijoj osobi. Tek kad smo to završile, pomislismo – e, sad je vreme da ih isteramo iz kuće. Prvo njega, goropadnijeg, a onda i nju, snebivljiviju, neodlučniju, pa stoga i, činilo se, pristojniju.

PROČITAJTE: VICE u "večernjoj školi" sa malim Romima

Kako već rekoh, ta ogromna ptica se nije dala uveriti na običan, civilizovan način. Valjalo je sa njom grublje, pa ja kucnuh nekom motkom ekspresivno, ne sluteći njen sledeći korak. A ptica, kao svaka ptica, poletela je, šireći krila u rasponu, od, brat – bratu, bar jedan metar. I to pravo prema ogledalu, koje joj je delovalo kao izlaz, uspet kršeći sve pred sobom. Slučaj je hteo da je baš kod ogledala bila polica sa staklarijom, koju je 'tičurina odatle zbrisala, uz svadbarski zveket. „Jao, ubiće me Koka (majka)", zavapila je Senka, na ivici između suza i plača. Tragikomična situacija poprimila je u hipu razmere incidenta.

Reklame

Paun je, naravno, nesvestan načinjene štete, srče po podu, svim kuhinjskim delovima, desetkovanih šolja i čaša, spretno potrefio vrata (iz drugog pokušaja).

Došao je red na nju. Ona je takođe krenula ka izvoru svetlosti, ali nije, jadnica znala da je taj ciljani prozor zatvoren. Pokušala je još nekolicinu puta da probije nevidljivu barijeru. A onda se, da prostite, usrala od straha. Ogromno vodnjikavo govno se još slivalo niz zid, kad se uneredila još jednom. Ponovo je zalepršala, i deo tečnog izmeta (uspešno) lansirala u mom pravcu.

Iako je vrag već uveliko odneo šalu, smejale smo se od muke. I stale da smišljamo ozbiljan plan kako da se ratosiljamo muke.

_________________________________________________________________

Pogledajte film VICE Srbija o vlaškoj magiji

__________________________________________________________________

Uzela sam dužu motku, u nameri da neugodnu gošću usmerim u željenom pravcu, pa se više nije znalo ko je veća glupača. Paunica, iako u mojim očima odavno ćurka, radila je po svome, pa umesto napolje, doletela na vrh stepenica koje vode na sprat. Išla bi ona dalje, da i ta staklena vrata nisu bila zamandaljena, što ona nikako da ukapira, sve udarajući u njih.

Nov zamah štapom je ponovo doneo nešto neočekivano, 'tica se obrušila ka lusteru. Luster se opasno zaklatio, i mi smo bezglasno pomislile „jao". Nebo nam se smilovalo, pa nije pao. Ptica se u panici vratila na staro mesto, i opet pokušala da utekne na stari, neuspešan način. U zebnji da, kad opet pokuša da pronađe izlaz, ne sruši neku veću dragocenost, položile smo poleđuške televizor.

Reklame

„'Ajde da uzmemo neko ćebe, i prebacimo ga preko nje", rodila se nova, mudrija ideja sprečavanja novih elementarnih nepogoda „Ili da nadrobimo malo hleba, pa da sama nađe put do izlaza", bile smo sve domišljatije, i još uzele u obzir dobrobit životinja.Vonj govneta koje se polako sušilo na zidu iritirao nam je nozdrve, to nam je stvaralo nervozu, ali i ubrzavalo misli. „Bolje da zovemo Spaleta", najzad se jedna setila komšije. On ne samo da je jako muško, već je i ovdašnji, pa bolje zna da se aka sa manjom i većom divljači.

Na poziv za hitnu pomoć, Spale se odmah odazvao, ali mu je trebalo neko vreme da dođe do Senkine kuće. Koje su ptice iskoristrile da se grleno dovikuju. Bilo je u tom kričanju, osim jeze i komike, i izvesne romantike: paun nije hteo da ostavi ljubljenu u nevolji. „Joj, kad je u'vatim, ima da je ispečem i pojedem", Senka je postajala sve hrabrija, kako se bližio Spaletov spasilački dolazak.

Tek njegova zabrinuta faca dočarala nam je u kakvo smo sranje, zapravo, upale. Ali, to je već bila njegova briga. I njemu se činilo da je ideja hvatanja ptice ćebetom najuputnija, pa je birkao neko deblje, kroz koje ne može da ga kljucne. Našao je jorgan, dobar po debljini, ali sklizak, pa se paunica otela. Na kraju je, ipak, uspeo da je obuhvati, i izbaci u dvorište. Tu ju je čekao dragan, sve jednako kričeći, ili neandertalski jaučući, tonski ne praveći razliku između panike i radosti.

Da pokažu svoju nadmoć, par je nastavio da se šepuri po terasi. Opet ne mareći za „iš" i „begaj", kao da nisu naučili ništa iz netom završene lekcije. Mi smo svoje savladale: uvek budi na oprezu kad si u kući na sellu. Tu je lopov najmanji problem od svih mogućih uljeza. Sad, naravno, „paunje" gledam drugačijim očima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu