​Ovako izgleda čas pravljenja kokaina u domaćoj radinosti u Kolumbiji

Na Albertovim časovima, đaci se uče kako se pravi kokain.
25.12.15

"Uvek su Englezi", kaže Alberto* uz bezubi osmeh, dok stupam na njegov kuhinjski pod od linoleuma i otkrivam mu odakle sam. "I Australijanci", dodaje, klimajući glavom ka mojoj saučesnici. "Oni prosto obožavaju ove časove."

Na Albertovim časovima, đaci se uče kako se pravi kokain. Sva je prilika da većina ljudi koja se iscimala da stigne ovamo obožava njegove časove jer se pokazalo da nije ni lako stići do San Augustina – malog kolumbijskog mesta na 12 sati od oblačne prestonice Bogote. Činilo se da neprometnog nedeljnog jutra tom rutom vozi samo jedan prevoznik, tako da smo se popeli u poslednji autobus i na kraju stigli u prašnjavo seoce puno pekara i turističkih agencija.

Ovo štene nije neophodno za kuvanje kokaina, ali je mnogo slatko (Sve fotografije: autor)

Meštani su opkolili autobus kad smo stigli, želeći da obrlate jedine tri gringe (nas). Sledile smo Kolumbijku Dinu do puste kancelarije i, nakon što je pet minuta držala dignute obrve, častila nas dugim vokalima ("speeeeecijalna tuuuura") i govorila jedno misleći drugo, pristala je da nas odvede do Albertove kuće.

Dve devojke sa kojima sam stigla ovamo – Australijanka i Islanđanka – platile su po 150.000 pezosa (40 funti), što pokriva jedan čas i gram po osobi. Ja sam platila pola samo da gledam.

_________________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac o kuvanju sa kokainom

_________________________________________________________________________

Dok smo prošlog meseca rmbali na dobrovoljnom radu, prvi put sam čula za ture za koje se govorkalo da su dostupne u Sijera Nevadi, Medelinu i San Augustinu – o turistima koje potrpaju u džip s ceradom i voze u planine da kuvaju; o otmicama i podmićivanju policije. Ali niko od nas nije čuo da se ture organizuju u nečijem zadnjem dvorištu.

Iako je pre nekoliko godina Peru zamenio Kolumbiju kao vodećeg svetskog izvoznika belog , kokaturizampotraga za ovom drogom kao turističkom atrakcijom – trenutno je u porastu i privlači sasvim dovoljno zapadnih turista u Kolumbiju. Alberto je samo jedan od mnogih proizvođača kokaina koji se okoristio ovom zlatnom groznicom.

Dok nas Dina vodi do njegove kuće, sve me više steže u grudima. Pažnju mi privlači naš iskrivljeni odraz na vratima kola. Deset je sati prepodne: šta to, do đavola, radimo?

Albertova kuća je skromna. Telenovele (preterano dramatične latinske sapunske opere) dreče sa glomaznog televizora na kuhinjskoj polici, a na drvenom stolu nalazi se novi samsungov telefon između igre Luda i činije s voćem. Alberto i Dina govore spori, uspavljujući španski, dok mašu rukama i beče se. Navikli su da imaju posla s turistima.

"Želite li banane?", pita nas Dina pozdravljajući Albertovu ćerku tinejdžerku, koja se upravo vratila iz škole i koja nas nije udostojila ni letimičnog pogleda. Odbijamo sedeći nezgrapno na plastičnim hoklicama, okrenute ka Albertovom vrtu dok on priprema svoj radni prostor.

"Vamos!"

Dozvavši nas do svoje male drvene šupe, Alberto tera piliće i štenad koji nam se motaju oko nogu i mi se bacamo na posao.

Prvi korak je da isečemo vlažne listove koke na plastičnom prekrivaču na podu. Primećujem da su oni već pripremljeni, ali nas Alberto ipak pušta da se neko vreme igramo Indijane Džonsa i na smenu vitlamo mačetom.

"Biljke kokaina u Kolumbiji su najbolje; izrastu za tri meseca i jeftine su. Dobijamo ih i iz Perua, Ekvadora i Bolivije", kaže on.

Prinos (i profit) umnogome variraju u zavisnosti od vrste biljke, klime i stepena vladinih intervencija, a Alberto kaže da zaradi vrlo malo od držanja ovih časova. "Više mi se isplati uzgoj pilića", uverava me.

On ubacuje fino iseckane listove u veliku kofu, zajedno sa sulfatom ("iz Nemačke"), amonijakom, cementom i benzinom koji istače iz flaše koka-kole.

Alkaloid, aktivni sastojak u listovima koke, mora se izdvojiti iz biljke pre nego što se pretvori u svoj najprepoznatljiviji praškasti oblik, a benzin ubrzava taj proces.

Krivimo vratove dok Alberto uranja ruke u ono što bi moglo da bude velika posuda puna vlažnog bosiljka, mešajući sastojke dok ne postanu tamna kaša kiselkastog mirisa.

Ekstrakcija traje oko 20 minuta, tako da se vraćamo u kuhinju, iskašljavajući loptice pljuvačke iz grla koje su se nakupile od zadržavanja daha kako ne bismo udisali benzinska isparenja. Alberto pokazuje na igru Ludo na stolu (ili Parqués, kako ga zovu u Kolumbiji).

"Vamos a jugar!", poziva nas oduševljeno.

Dok igramo, Alberto mi govori da je pet godina radio u ogromnoj laboratoriji za proizvodnju kokaina blizu San Augustina, ali da je napustio posao zbog zdravlja i slobode.

"Kad radiš za kartele, uvek moraš da trčkaraš okolo za njih", kaže on. "Nikad ne možeš da napustiš igru."

On pomera svoju figuricu i govori nam da se specijalne ture ovde u San Augustinu trenutno gase nakon više godina blagostanja.

"Turiste privode zato što su tako očigledni", govori mi. "Hapse ih čim izađu iz autobusa. Drugi turistički vodiči su vodili ljude do fabrika, a potom zvali policiju kad bi se ovi vratili u hostel. Policija je dobijala veliki procenat. Danas je rizičnije, tako da držim svoje časove ovde. Ne radim sa policijom, pa je zato moja cena niža."

Pročitajte: Borba protiv krijumčara droge na otvorenom moru

Alberto odjednom vadi samsung da uslika par selfija, a ja se naginjem ka njemu pokazujući zube – oklevam isprva, zamišljajući svoj kez na zidu kolumbijske policijske stanice. Ali onda nam on pokazuje slike turista pre nas koji su takođe pristali da se pojave u njegovom albumu – na stotine njih. Svi se cere ili dižu palčeve, a Alberto se rado priseća anegdota za svaku grupu, svaku nacionalnost. Pitam ga zašto toliko ljudi dolazi na njegove časove.

"Mirar, aprender." Da gledaju i uče.

Prepuštam se igri i pokazujem Albertu svoj foto-aparat. On nas ispituje o našim poslovima i našim domovinama. Očigledno ga zanima malo kulturne razmene. Za čoveka koji vodi tako protivzakonitu turu, iznenađujuće je smiren – ali, ako ćemo pravo, ništa tu ne deluje posebno protivzakonito. Možda zbog Luda.

Završavamo partiju i vraćamo se u šupu.

Alberto istače lepljive listove na krpu, cedeći je čvrsto dok smeđi talog ne počne da kapa u odvojenu kofu. Kad baci krpu u žbunje, pomišljam da je pogrešio, ali onda shvatam da su listovi odradili svoje. Zatim dodaje sodu bikarbonu i kućni izbeljivač dok devojke nabiraju noseve od smrada. To su legitimni sastojci u kokainu 100-procentne čistoće.

Alberto prekriva ovu posudu novom krpom i govori nam da ćemo se vratiti za 15 minuta. Tokom ove pauze u spremanju kokaina, kuhinja postaje frizerski salon; Dina počinje da se igra s našim kosama, Albertova ćerka priča o šminci i klabingu, a sve pomalo liči na Otkačenu plavušu. Ipak, prihvatamo igru i jedna od nas završava sa pletenicom riblje kosti.

Ponovo u šupi, iz smeđe supstance ljigave poput blata izdvaja se gotovo beli prah. Alberto grebe belo iz posude, ubacuje ga kašikom u dečji čajnik i otače suvišnu tečnost pre nego što ga stavlja u foliju ispod sijalice u drvenoj kutiji.

"Ovo je", kaže on, pokazujući dole na smeđu kašu u kofi, "krek."

To me podseća na razgovor koji sam vodila sa 22-godišnjim kolumbijskim muzičarem na aerodromu, koji mi je rekao da je krek sve popularniji u Južnoj Americi i da prvi haos među nekim njegovim prijateljima. Odjednom sve deluje mnogo više protivzakonito.

"Veoma je popularan u Kolumbiji, ali veoma loš", kaže Alberto. On meša krek u posudi sa vodom i sve zajedno baca u žbunje. "Gotovo. Nema više."

Uklonivši foliju iz svetleće kutije deset minuta kasnije, Alberto otkriva snežnobeli talk koji presipa u plastičnu kesicu na kuhinjskom stolu. Sve je završeno, a za čitavu kokainsku igru nam je trebalo jedva sat vremena.

"Ovo je najčistija roba koju ćete ikad probati", kaže nam. "U fabrikama je mešaju sa silikonom i amfetaminima, ali za ovu sigurno znate da je čista."

Devojke izvlače po crtu, ponovo nabirući noseve, ovaj put iz zajedničkog zadovoljstva.

Pre nego što odlazimo, postavljam Albertu pitanje na koje se, sigurna sam, već navikao – je li poznavao Pabla Eskobara?

"Bio je gad… nemilosrdan čovek", počinje on. "Imao bi seks s ženama i posle ih ubijao. Gad. Ali jesam ga sreo jednom 1983. godine i rukovali smo se."

Možda ne čudi da žeravica Eskobarovog nasleđa i dalje tinja kolumbijskim kokainskim podzemljem 22 godine nakon što je kralj droge ubijen u obračunu sa policijom. Širom zemlje njegovo ime i dalje izaziva zažarene rasprave i služi kao inspiracija za neobične ture. Nekim turistima nije bitno da odvoje mit od stvarnosti. Možda je Alberto zaista sreo Eskobara – a možda je samo malo ukrasio priču jer zna da to može da mu donese više posla.

Iako je kokain i dalje sam po sebi privlačan mnogim zapadnim turistima ovde, ništa nije toliko atraktivno kao pakovanje u kom se on danas prodaje: uz glasine, uzbuđenje, priču. Čini se da je danas u Kolumbiji snagu belog praha zasenilo čitavo iskustvo.

*Imena su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu