Kraj Kobija Brajanta

U početku je delovao kao bezbrižan mladić. Što, naravno, nije bio. Kobi Bin Brajant je morao da se potrudi da bi ostavio utisak da ga ništa ne dotiče, posebno tokom teške ruki sezone.

Bio sam u Šarlot koloseumu kad je Brajant ubacio svoj prvi NBA šut iz igre, trojku, decembra 1996. Posle utakmice je samouvereno ušao u svlačionicu uputio mi soul shake rukovanje, malo dlanom, zakačiš prstima, pa povučeš. Nije imao pojma ko sam ja, samo neki tip sa beležnicom i magnetofonom. Ali želeo je da pozdravi ceo svet.

Nešto kasnije iste godine, bio sam sa Brajantom u svlačionici u Klivlendu; trebalo je da učestvuje u takmičenju u zakucavanju na pedesetigodišnjicu NBA lige, pa je ubijao vreme pre nego što izađe na scenu. Pričali smo o njegovoj ulozi kao predstavniku nove generacije vrlo mladih NBA talenata. Opisao mi je poteškoće, očekivanja, rizike, i iskušenja sa kojima se suočava osamnaestogodišnji košarkaš u Los Anđelesu.

Rekao je da ga je u trinaestoj godini duboko potresla objava Medžika Džonsona povodom HIV pozitivnog statusa, da je tada odlučio da izbegne grešan život kakav je vodio Džonson, koji je po sopstvenom priznanju imao između 300 i 500 seksualnih partnera godišnje.

"Ja ću to jednostavnije," rekao je Brajant, "imam još mnogo toga da postignem u životu."

Nekoliko minuta kasnije, ostavio je iza sebe taj lik opuštenog, promišljenog mladića iz svlačionice i energičnim nastupom pobedio na takmičenju u zakucavanjima, što je samo nagovestilo koliko visoko dosežu njegove ambicije.

Sledeće sezone, Brajant je bio starter u Ol-star utakmici iako još nije bio starter ni u Lejkersima. Zatim je usledila očajna sezona 98/99 u kojoj je Džeri Bas, vlasnik Lejkersa, izmešao svoj tim koji, iako talentovan, naizgled nije imao neku perspektivu. U sred svog tog haosa, Brajant je izgledao kao izgubljen, usamljen, isfrustriran dvadesetogodišnjak.

"Prosto hoću da budem na vrhu," rekao mi je i potvrdio svoj cilj - zvanje najboljeg igrača u NBA. "Ne znam kako ću tamo stići, ali moraću da nađem način."

I našao ga je. Brajant danas može da pogleda statistiku iz prethodnih dvadeset sezona i zaključi da "ima pravo da sedi za stolom" sa košarkaškim legendama. Majkla Džordana, svog idola iz detinjstva, preskočio je zauzevši treće mesto na spisku najboljih strelaca svih vremena; ispred njega su samo Karim Abdul-Džabar i Karl Meloun. Pomogao je Lejkersima da osvoje pet NBA titula, sedamnaest puta učestvovao na Ol-star meču, i postao idol mnogim mlađim igračima.

Ispostavilo se da je odgovor na ono pitanje - kako do vrha - Brajant sve vreme znao. Guraće napred neumoljivo. Takav je život i takav posao izabrao: neprestanu borbu protiv svakog izazova, iz dana u dan, iz utakmice u utakmicu, sve dok ga posle mnogo godina ne budu zaustavili biološka i vremenska ograničenja.

Njegov ovosezonski konačni poraz, pad kvaliteta koji je iskusio posle operacije Ahilove tetive i brojnih drugih povreda, šokirao je skoro svakoga - osim Fila Džeksona, bivšeg trenera Lejkersa a sada predsednika Njujork Niksa, koji je odavno znao kakav sulud režim Brajant sebi nameće kroz čitavu karijeru i kuda to vodi.

Prvi put u životu, Kobi Brajant je na terenu apsolutno i potpuno inferioran; izgubio je svoje utočište.

Nagla objava Brajantove namere da se penzioniše na kraju sezone je na neki čudan način samo potvrdila ono što je već bilo očigledno. On više fizički nije sposoban da igra košarku na nivou iole približnom nekadašnjem, jedva se nekako još drži. Najavio je penziju prošle nedelje u vidu ljubavnog pisma upućenog košarci, u kom priznaje opsesivnu strast koju gaji prema ovoj igri.

Lejkersi su užasni, trenutno imaju skor 2-14 što znači da će jedva dočekati kraj sezone, koji za njih skoro sigurno sledi u aprilu. U međuvremenu, problem je u tome što Brajant zvuči kao zavisnik; obećava da će prestati, samo što nije, evo za četiri meseca.

Kontrast između njegove nekadašnje veličine i ovog današnjeg patosa preti da izludi Brajanta. Nemojmo zaboraviti da je pre par godina on obećao da će igrati "sve dok točkovi ne otpadnu", da neće proći kroz tragikomično veteransko putešestvije od jednog NBA grada do drugog, gde ga svi hvale i uručuju mu poklone za penziju. Na to je trenutno Brajant spao; ništa mu više nije ostalo. Fizički je u velikoj meri istrošen, igrački nije više relevantan kao što je bio toliko godina unazad zahvaljujući neumoljivoj kombinaciji talenta, rada, i volje.

Hladan i beskompromisan, genijalan i samouveren, Brajant je najveća enigma američke profesionalne košarke, a po mom mišljenju i voljno najjači igrač svih vremena. Ko mu je tu konkurencija - Džeri Vest? Bil Rasel? Džordan? Sama činjenica da se sa njima poredi dovoljno govori o tome do kojih je visina volja odvela Brajanta. Bio je košarkaški fanatik sa dobro poznatom reputacijom po pitanju intenzivne pripreme i planiranja. Svi oko njega bili su zapanjeni time koliko Brajant ume da bude usredsređen i posvećen.

Sve ovo je ostavilo traga na njega privatno. Brajanta su sukobi konstantno pratili, mahom kao posledica njegove želje za sportskom dominacijom. Dve decenije, dan za danom, kroz povrede i svađe, od jedne raskinutog odnosa do drugog, uporno je demonstrirao svetu da je spreman da plati svaku cenu da bi bio veličanstven.

Na tako nešto nijedan drugi igrač, čak ni veliki Džordan, nije bio spreman. Malo ko od njih bi to i poželeo.

Od najranijih dana Džo "Dželibin" Brajant, Kobijev ptac, trudio se da sinu usadi ekstremno samopouzdanje. Danas mu je to osobeni znak. Nedodirljiv i uvek na distanci, Brajant veruje u sebe neuporedivo više nego bilo koji od njegovih savremenika. Psiholog Džordž Mamford, koji je dugo radio i sa Džordanom i sa Brajantom, kaže da ga ova osobina "čini potpuno neuporedivim."

Ovo samopouzdanje je pomoglo Brajantu da prebrodi tinejdžerske muke u NBA, sukobe sa Šakilom O'Nilom i Filom Džeksonom, optužnicu za silovanje iz 2003., otuđenje od roditelja, sudsku zabranu majci da prodaje njegove dresove na aukciji, i na kraju višegodišnju borbu protiv ozbiljnih povreda. Samopouzdanje je u osnovi njegove utakmice sa 81 postignutim poenom, njegovih brojnih meč-vinera, njegovih MVP titula, njegovog potpunog nedostatka milosti i savesti.

Vera u sebe je razlog zbog kog je Brajant obično insistirao da igra povređen umesto da presedi utakmicu, smatra Mamford, a tu praksu je sebi omogućio tako što je eliminisao bukvalno svakog ko bi mu se protivio. "Ne trpi da mu se u okruženju nađu osobe koje će mu reći da nešto ne može." Okolnosti van njegove kontrole mu sad upravo to govore.

Vreme je da se stvari privode kraju, Brajant to zna. Nikad nije bio alibi igrač, a nije vreme da sad to postane, da se očajnički drži lige iz straha od godina i nemoći i gubitka.

Nelagoda na Brajantovom licu tokom pres konferencije posle novog poraza Lejkersa prošle nedelje sve je jasno rekla. Kaže da bi želeo da se posle košarke bavi pričanjem priča, da se vrati književnom talentu koji je otkrio u ranoj mladosti.

Mogao bi da za početak osmisli adekvatan rasplet svoje karijere.

Mislim da je sada vreme da se Brajant povuče. Ne u aprilu, već sada. Posle sledeće utakmice u Filadelfiji, njegovom rodnom gradu. Neka bude oproštajna. Brajant je toliko toga hteo da postigne, i postigao je. Hteo je da bude na vrhu, bio je na vrhu. Točkovi su mu najzad otpali - kao što otpadnu svima nama - više nema šta kome da dokaže, ništa ga ne čeka osim suznog oproštaja na koji evidentno gleda sa prezirom. Možda bi to navijači voleli. Jednu oproštajn utakmicu, praćenu saosećajnim zahvalnim aplauzom. Lično, iz onoga što znam o Kobi Bin Brajantu, nadam se da će igrač koji je svakom izazovu prilazio neustrašivo imati muda da naglo preseče, da što pre krene u sledeće životno doba.

Kad god se ovo desi, nadam se da će Brajant ući tu tranziciju kao što je ušao u svlačionicu posle svog prvog koša u Šarlotu - sa sjajem u očima, pogleda uprtog u budućnost.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu