FYI.

This story is over 5 years old.

Odeća

Duga, čudna istorija smrtonosne ženske odeće

U legendama i bajkama su žene svoje suparnice trovale gizdavim modnim detaljima; u 19. veku su neznajući nosile haljine bojene arsenikom. Priroda opasnosti se možda promenila, ali jedna stvar ostaje ista: opsednutost vezom između smrti i mode.

FOTO VIA GETTY

Foto serijal Ričarda Avedona pod nazivom Sećanje na pokojne gospodina i gospođu Komforprvi put je objavljen 1995. u Njujorkeru. Naizgled modno snimanje, kao i na većini snimanja, u njemu je učestvovala manekenka (Nađa Auerman) odevena u izvrsno dizajniranu odeću. Slikana je u različitim scenarijama: kako čisti, pozira pred fotoaparatom, grli svog partnera. U čemu je kvaka? Njen partner je pravi ljudski kostur. I on je odeven, i odela mu nezgodno vise sa kostiju, dok mu je trilbi šešir šeretski naheren na lobanji. Kao vizuelni narativ, to je u isti mah i uznemirujuće i izuzetno lepo, sa mesom, kostima i tkaninom na jednom mestu. Ovde se život i smrt bukvalno guraju ramenima.

Reklame

Ove fotografije takođe i na pametan način ispituju vezu između mode i smrti, odnosa koji ne prestaje da fascinira. Odeća tokom života dodiruje kožu, i nastavlja da postoji još dugo vremena pošto se telo raspadne. Nije ni čudo što smo često svesni njenog statusa – ponekad intimno, ponekad razarajuće – podsetnika da ćemo umreti.

Ali odnos odeće prema smrti komplikovaniji je od podsetnika ili relikvije: tokom godina, odeća je, iznenađujuće redovno, bivala i uzrok smrti. Kao što istoričarka umetnosti Alison Metjus Dejvid tvrdi u knjizi Žrtve mode: opasnosti od odevanja u prošlosti i sadašnjosti, „Odeća koja bi trebalo da štiti naše krhko, pokorno telo od opasnosti, često spektakularno ne uspeva da obavi ovaj važan zadatak".

Iako nas izraz „opasno odevanje" smesta podseti na korsete ili nošenje tesne obuće – i jedno i drugo često se smatraju za moćne simbole ograničenja za žene i fizičke povrede  zarad lepote – istorija štetne odeće je duga i raznovrsna. Dejvid u svojoj knjizi navodi iscrpljujuće dugačak spisak smrtnih slučajeva zbog odeće, u rasponu od dugih šalova koji zadave onog koji ga nosi oko vrata (sudbina koja je zadesila mnoge, uključujući i balerinu Isidoru Dankan, do toga da zbog visokih potpetica dolazi do saobraćajnih udesa, i preuskih sukanja, čije je nošenje zbog ograničenog kretanja, dovodilo do posledica u rasponu od blažih (modrice na cevanicama), pa sve do fatalnih (davljenje).

Reklame

„Vetar koji seče, ili fatalne posledice utegnutosti", satirična karikatura iz hiljadu osamsto dvadesetih, sa Vikipedije

Ideja ubilačke odeće postoji već milenijumima – još od otrovnih odora u Medeji – ali jedan od najčuvenijih slučaja dogodio se u 19. veku: u Snežani, u proslavljenoj antologiji braće Grim. Kada zla veštica, poludela od zavisti, ne uspe da ubije svoju prelepu pastorku korsetom stegnitom toliko da je uguši, poseže za drugačijom metodom ubistva: „Onda je, uz pomoć vradžbina koje je znala, napravila otrovni češalj", ide priča.

Kao i u slučaju prave kraljice iz 16. veka, Katarine Mediči, koja je bila optužena da je posipala rukavice otrovom, kraljica iz bajke je od modnih detalja koji prijanjaju na kožu načinila oružje: „Samo što je prislonila češalj na Snežaninu kosu, otrov je već počeo da deluje, i devojka je izgubila svest". To na kraju nije uspelo: bila je potrebna čuvena jabuka da stvarno naudi Snežani. Ali prizor je upečatljiv, i sugestija da odeća ima kapacitet da naškodi savršeno se uklapa u eksploataciju taštine i opsesiju izgledom koji postoje u ovoj priči.

Kraljica posećuje Snežanu i nudi joj neku potencijalno fatalnu odeću. Slika Franca Jitnera, sa Vikipedije

Vratimo se u 20. vek, još jednoj priči – pa, ovog puta je više u pitanju urbana legenda – koja je kružila Amerikom. Etnolog Jan Harold Brunvald opisuje njenu najčešću formulu: „Devojka oblači novu formalnu balsku haljinu. Nekoliko puta u toku večeri joj pozli, i pratilac je izvodi napolje na svež vazduh. Na kraju joj bude stvarno loše, i ona umire u toaletu", piše ona. „Istraga otkriva da je uzrok smrti njena haljina. U nju su je obukli i za opelo. Skinuli su je sa leša pre sahrane, i vratili u prodavnicu. Formaldehid koji je haljina upila sa leša ulazi u pore devojke na balu".

Reklame

Kao i kod Snežane, strah (a možda i uzbuđenje koje stvara užas) leži u sugestiji da je odeća u stanju da nevidljivo – i nepredvidljivo – nanosi štetu. Te stvari su napravljene da nas štite, utople i ulepšaju, a ne obrnuto.

Međutim, koliko god da su ove priče zanimljive, jedan od najupečatljivijih primera otrovne odeće nema veze sa zlobom (ili oblačenjem pokojnika), već sa nesavesnom proizvodnjom. U Žrtvama Mode, Dejvid piše o tome kako je krajem 18. veka bakar arsenit postao popularan pigment za farbanje odeće. Danas prepoznajemo jedan od tih ključnih sastojaka – arsenik – kao smrtonosan. Prvobitno nazvana Šilova zelena, a kasnije smaragdna, ova šokantno jarka nijansa je bila smrtonosna za one koji su bili u kontaktu s njom, bilo da su je u prahu utrljavali na cvetne marame za glavu, ili farbali rukavice u ovu upečatljivu boju.

„Valcer arsenika: Novi ples smrti".  Ilustracija sa  Nacionalne geografije  

Rad sa ovom nijansom izazivao je posledice u rasponu od bolnih plikova, preko grčeva, do, u mnogim slučajevima, smrti. Oni koji su radili na njenoj proizvodnji, uglavnom žene, žestoko su propatili. Ovi smrtni slučajevi su dospevali na naslovne stranice (uključujući i, kao što Dejvid primećuje , upečatljivi izveštaj dr A.V. Hofmana u London tajmsu pod nazivom „Ples smrti"), ali opasni uslovi rada su ipak naveliko ignorisani. Slično tome, proces pravljenja šešira – u kome se mešavina žive i kiseline utrljava na životinjske sirove kože – je na mnoge šeširdžije ostavljao grozomoran niz različitih fizičkih i psihičkih simptoma (i inspirisao, kako kažu, Luisa Kerola da napiše lik Ludog Šeširdžije u Alisi u zemlji čuda).

Reklame

Zašto su ovi primeri toliko čudni? Šta nas to privlači kod ovih najiskrenije prilično užasnih priča? Da li to što su mešavina morbidnog i estetskog: da li je smrt koju je izazvala balska haljina ili predivna marama zanimljivija od smrti od drugih, naizgled prozaičnijih uzroka? Ili nas privlače rodne implikacije – viševekovni fenomen po kome, kako to Dejvid kaže, optužbe idu na račun „ženske konzumerističke i naizgled iracionalne žudnje za novotarijama u oblačenju, bez ikakvog obzira prema ekonomskim interesima muškarca"? Na kraju krajeva, nastavlja ona, medicinski establišment kroz istoriju je bio sklon tome da brzo okrivl ženu za „zdravstvene rizike prouzrokovane većim sistematičkim problemima".

Ilustracija zapaljene krinoline sa Vikipedije

Ovo poslednje definitivno dokazuje jedan članak u Njujork tajmsu iz1858. godine, u kojem se lamentira da „Zapaljene krinoline u proseku izazivaju tri smrtna slučaja nedeljno, i to bi moralo da natera i najčvršće pripadnice lepšeg pola da malo ustuknu; ili da ih natera da makar budu izuzetno oprezne u kretanju i ponašanju, ako ih to već… ne odvrati od modnih izbora koji su toliko opasni i rizični". Fenomen zapaljenih krinolina je bio itekako stvarna pretnja – uzeo je živote dvema polusestrama Oskara Vajlda, Emili i Meri, među mnogim drugim žrtvama – ali vredi istaći da se krivica uvek pripisivala žrtvama. Govorilo se da ih je lakomislenost koštala života.

Međutim, kao što se može videti iz široko rasprostranjenih slučajeva trovanja živom, kod smrtonosne odeće nije bilo razgraničenja između polova; opasnosti u tekstilnoj industriji podjednako su osećali i muškarci i žene nižih klasa.  Zabeleženi slučajevi eksplodiranja razboja koji bi celu fabriku odneli u vazduh, korišćenja otrovnih hemikalija za sve, od lakiranja noktiju do vađenja zuba, i voluminoznih suknji koje se zaglavljuju u mašinama svi ukazuju na istu stvar: tokom istorije radnici u tekstilnoj industriji se neverovatno muče.

Reklame

Šta više, kada je pesnik i filozof Đakomo Leopradi 1824. godine napisao dijalog između Mode i Smrti, zamislio je kako pređašnja potonjoj kaže, „Naša zajednička priroda i običaj je da neprekidno obnavljamo svet". Ta neprekidna obnova ima posledice; iako priče o pokušajima atentata otrovnim modnim detaljima možda u prvi mah više privlače pažnju, istraživanje istorije smrtonosne odeće otkriva istorijat neregulisane industrijske grane, hazarderskih eksperimenata, i svet koji nastavlja da traži nešto „novo" – bez obzira na cenu.

Još na VICE.com: 

Uspon "stileto" štikli kao smrtonosnog oružja

Fanovi ulične mode koji decenijama tragaju za svojim 'Svetim gralom'

Ljudi nam pokazuju odevne kombinacije za kres