FYI.

This story is over 5 years old.

Fotografija

Magnum fondacija predstavlja fotografe pred kojima je budućnost

Magnum fondacija predstavlja talentovane fotografe u usponu.
6.9.15

Ovaj članak se pojavio u The Photo Issue 2015

Mi danas živimo u vremenu transformirajuće medijske industrije koja nudi sve manje resursa i prilika za finansiranje bitnih tema na kreativan način. Članovi Magnum Photosa okupili su se 2007. godine da bi se pozabavili i uhvatili u koštac sa izazovima za ovakve promenjive paradigme. Stvorili su Magnum Fondaciju koja nudi to zrno podrške, intenzivno mentorstvo, raspodelu ideja i ogromne mogućnosti za saradnju kroz razne programe podrške i finansiranja. Kroz naše programe gradimo mrežu podrške za globalnu zajednicu dokumentarista. Najbolje objašnjenje za šta se Magnum fondacija zapravo zalaže može se spoznati iz ove priče.

Reklame

Ovde možete pogledati radove našeg prvog stipendiste Šehaba Udina i fotografije najmlađeg člana Pedra Silveire Sa ulica Bangladeša i Brazila, njihovi foto-izveštaji donose nam insajdersku perspektivu o temama od globalnog značaja.

Tanja Habjuka koja je dobila pomoć za svoj rad u Palestini sada i sama pomaže mladim stipendistima širom arapske regije. Pete Pin je proširio svoj dokumentaristički projekat kao naš prošlogodišnji saradnik potpomognut podrškom kambodžanske dijaspore, kao i mladom generacijom Amerikanaca kambodžanskog porekla. U ovoj mreži podrške i održivog angažovanja iznikle su ove priče kao udarna protivteža danas dominatnom narativu. Zaostavština Magnum Photosa koji su osnovali fotografi za fotografe da bi omogućili nezavistan rad i umetničku lepotu, jeste taj svetionik unutar tradicije dokumentarnog prikazivanja.

Kako današnji fotografi preuzimaju uloge kako kolekcionara tako i saradnika, MF pokušava da ohrabri i pomogne novonastalu formu dokumentarnog pripovedanja. Zahvaljujemo fotografima koji se pojavljuju u ovom izdanju, a i budućim fotožurnalistima koji će pobuđivati radoznalost, priznavajući one koje su do sada prolazili nezapaženo i omogućiti nam pristup u do danas nama nepoznate kulturne pejsaže. Upravo kroz ove autorske poglede na svet i iskustva mi sami smo primorani da sačuvamo taj kritički pogled na svet oko nas.

— Suzan Mejlselas i THE MAGNUM FOUNDATION TEAM

Reklame

PETE PIN
Osamdesetih godina prošlog veka skoro 150.000 izbeglica iz Kambodže nastanilo je Ameriku, najviše u siromašnim delovima koji su, samim tim, bili prepoznatljivii po nasilju. Tri decenije posle Polja smrti, senke genocida još uvek mogu da se osete među dijasporom, prožimajući se kroz poneku porodičnu priču ili jednostavno tišinu i težinu koju u sebi nose ove porodice. Mnogi Kambodžanci koji su preživeli genocid i dalje ćute jer ne znaju šta bi rekli o tome što su preživeli, a često dolazi i do kulturološkog šoka, to jest, postoji tajac između starijih i mladih Kambodžana koji čak ni ne govore istim jezikom. Jedno je jasno: nikome nije bilo lako, ni starima kroz genocid, ni mladima kroz muke, nasilje i siromaštvo koje nose „čari" velikog grada.

Bronks, Njujork, Septembar 2011. Sonny Vaahn, 25, pokazuje izbegličku identifikacionu karticu koja je dodeljena njemu i njegovoj familiji u izbegličkom kampu na granici sa Tajlandom.

Bronks, Njujork, avgust 2011, Om Savaeth, 58, u dvorištu porodice Vaahn.

OLGA KRAVETS

Ramzan Kadirov ponosno je najavio 2009. godine da će „mir će doći u Čečeniju". Uspon ovog moćnika počeo je 2004. godine kada ga je Putin proglasio za premijera Čečenije nedugo posle smrti njegovog oca. Do tridesete godine mogao je razuzdano da vlada ovom državom dokle god je pobunjenike držao po strani.

Zvanično je Čečenija ostala deo Rusije kao rezultat dva rata, ali ruski Ustav funkcioniše polovično ovde. Vlada muči svakoga ko se iole ne slaže sa režimom. Kuće pobunjenika bivaju spaljene po naređenju predsednika, a glasnogovornici i borci za ljudska prava nailaze na ozbiljne agresivce sa kojima ne pronalaze nikakav zajednički jezik osim nasilja. Alkohol se prodaje samo u hotelima sa pet zvezdica i to isključivo strancima, a Kadirov tvrdi da je oko 60 odsto populacije naklonjeno „Ljubavi prema proroku Muhamedu" .

Reklame

Jednom kada su ga upitali odakle mu novac za tako raskalašan život i ogromne kuće-nebodere, Kadirov je smireno odgovorio „Od Alaha".

Hor devojčica pev pesmu posvećenu Akhmadu Kadirovom, pokojnom ocu sadašnjeg čečenskog vođe Ramzana Kadirova. Ramzan je proglasio 10. maj za Dan sećanja na deportacije i smrt njegovog oca. Želeo je da to bude 9. maj, ali Rusija taj dan slavi kao kraj Drugog svetskog rata.


SHEHAB UDDIN

Oko 15.000 do 20.000 ljudi živi na pločnicima Dake i spadaju u najugroženiju i zanemarenu grupaciju ljudi u Bangladešu. Tek poneko od njih poseduje neku imovinu koja im pomaže da prežive u političkom, socijalnom i ekonomskom sistemu koji ih bukvalno odbacuje. Njihova glavna briga je hrana, odeća i krov nad glavom. Žive za sadašnjost – nema budućnosti, nema prošlosti. Rade različite poslove da bi obezbedili osnovno: od čuvara/portrira, vozača rikši, sobarica, prostituki i reciklera, svaki posao rade ponosno sa svim prednostima i manama, potpuno svesni sebe kao ljudskih bića.

Ova „nevidljiva" populacija razvija se uporedo sa Dakom, pojavljuju se nove izbeglice koje beže od poplava koje su sve češće sa promenom klime, dok drugi najčešće beže od dugova i obećanja da će život tamo negde biti bolji. S obzirom na to koliko njih se pojavljuje, bolji život koji svi oni očekuju i stari i novi neće doći tako lako niti tako brzo.

Stadion Mugda, Daka, Bangladeš 2010. Lili Begum se budi u zoru kako bi sakupljala otpad i zaradila nešto novca. Ona i još oko 500 ljudi žive ispod ovog stadiona. Najveći broj njih je iz jedne od najsiromašnijih oblasti u Bangladešu, Gaibandha.


PEDRO SILVEIRA

Više od pet miliona robova je dovedeno u Brazil pre 1850. godine. Danas crnci predstavljaju većinu stanovništva ove države i socijalno ugnjetavanje afričkih potomaka je gotovo endemsko. Ovaj projekat pokušava da preispita borbu za ljudska prava u Brazilu u prošlosti i sadašnjosti kao i istorijsku tenziju između „belih i tamnoputih" koja je još uvek aktivna širom planete.

Reklame

Priča je bazirana na Quilomboju, pričanom narativu afričkih porodica koji kaže kako je zajednica nastala tako što se brod pun roblja nasukao na obalu, a preživeli su izgradili zajednicu daleko od robovlasničkih polja. Ali početkom 18. veka, istraživači iz Portugala naleteli su na zlato u blizini njihovih zajednica i porobili ih kako bi radili u rudniku.

* Quilombo je u Brazilu zapravo ime koje se povezuje sa zajednicom izbeglih robova za vreme kolonijalista.


TANYA HABJOUQA

Habjoukin rad se fokusira na rodna, građanska i ljudska prava na teritoriji Bliskog istoka. Ona kaže da se subjektima približava sa mnogo senzibiliteta. Ove fotogafije iz serije Occupied Pleasures (Okupirana Zadovoljstva) usmerene su na potpuno apsurdnu lepotu života koju je 48-godišnja okupacija Zapadne obale, Gaze i istočnog Jerusalima stvorila. Palestinci vole da kažu za sebe da ih ne definiše patnja kroz koju prolaze godinama.

Od Gaze pod opsadom gde se petominutna vožnja brodom pretvara u san snova svakog pojedinca, ove fotografije prikazuju da i u humoru često nailazimo na patnju, a da Palestinci nikad neće prestati da maštaju o životu punim novih mogućnosti. Dokazi ljubavi su možda najbolji primer za to: jedan od njih je momak nastanjen u Gazi koji je odbio da ga bilo šta ograničava da voli. On je prokrijumčario svoju mladu iz Jordana kroz podzemne tunele. „Bilo je kao u nekom bolivudskom filmu, drhtala je sva pokrivena zemljom, a ja sam joj pritrčao i obasipao je poljupcima". Habjouka kaže da svi ovi momenti ostaju u njoj sa željom da uhvati te male leptire sreće i svetla koji Palestinci pronalaze bukvalno na kraju tunela .

Hajat Abu Rmaes (25) i Nabila Albo (39) vode svoje studentkinje u šetnju i na tečaj joge u Zateri, na obodima Vitlejema. Ponekad odlaze u prirodu (jedno mesto je u blizini rimskih ruševina) gde naseljenici pokušavaju da zaplaše Palestince kako ne bi prilazili. Oni to zovu „unutrašnji otpor" .


POULOMI BASU

„Mračno je, nema svetlosti, plašim se da bi neko mogao da dođe". Rada Bišva Karma ima samo 16 godina, ali jednom mesečno je proterana u dubine šume u zapadnom Nepalu. Njen zločin je menstruacija, tada je smatraju prljavom i zbog te bolesti „zaslužuje" da bude proterana kako ne bi zadržavala zle duhove u svom okruženju.

Reklame

Chhaupadi je sujeverna tradicija koja se vezuje za hinduizam a proteruje žene za vreme menstrualnog ciklusa jer ih tada smatra prljavima. Nepal je zabranio ovu praksu 2005. godine, ali još uvek postoje pojedini delovi zemlje koji je upražnjavaju, kao Surket i Ačam gde je ovo verovanje i nastalo.

Ovakvi rituali često se smatraju benignim, a njeni sledbenici ih slepo prate nesvesni da je tradicija koju čuvaju vekovima unazad zapravo surova podela polova. Ovo se može primetiti u Riši Pančami, manifestaciji koja se održava u Katmanduu, a podseća na ženu koja se reinkarnirala u prostitutku zato što nije poštovala pravila. Ona svoje grehe može oprati tako što će se mazati kravljom balegom i mokraćom 365 puta. Neočekivano je što ova praksa vlada i među obrazovanim ženama koje je smatraju bezopasnom tradicijom koja će im olakšati život privremenim razdvajanjem polova. U stvarnosti, ono i dalje predstavlja ženu kao prljavu i smatra se legitimnom zamenom za Čaupadi bez obzira što je protivzakonita.

Za devojčice poput Karme Čaupadi je opasna. „Boginje su isto žene, zar ne, one krvare a ipak ostaju u hramovima, zašto i mi to ne bi mogle?" njeno je mišljenje.

Devi Ram Damala, tradicionalni lekar u Surketu u Nepalu, leči pacijentkinju. Ovakvi lekari često koriste ekstremne mere, verbalno i fizičko nasilje kako bi izlečili devojčice koje su bolesne za vreme ciklusa, smatrajući da su ih obuzeli zli duhovi.

Rada Biswa Karma, 16 godina, Surket

Karma odlazi put egzila blizu Surkheta za vreme menstruacije.

„Moji roditelji ne rade u Indiji. Baka mi ne dozvoljava da ostanem kod kuće, a ako se vratim u međuvremenu ona se naljuti, ne dobijam obroke. Ponekad poželim da je majka tu da me odvede kući ili da mi da lekove kada me boli."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu