pravda za davida

Snimak u kome policija nasrće na starce i decu u Banjaluci je najvažniji video 2018.

Čak i ako ti ne izazove revolt i bunt, jasno će ti pokazati u kakvom sistemu živimo svi, od Čikaga preko Pariza do Banjaluke.
28.12.18
Nemiri u Banjaluci
Foto: YouTube printscreen

Danas je jedan dodir prstom, po ekranu ili mišu dovoljan da pokreneš beskonačnu zabavu. Mokri san marketera i svih prodavaca poluproizvoda sreće. Naravno, danas je ta zabava pre svega svega u video formatu: film, serija, klip, spot, skeč, animirani gif; na hard diskovima, u oblacima podataka ili na hranilicama društvenih mreža; čekaju nas da nam odvuku pažnju na par sekundi, minuta ili sati - ako neko još uvek uopšte ima i toliko pažnje za stvari koje nisu eksplicitno napravljene sa svrhom da pažnju otmu i zadrže po principu koji se, što se tiče moždanih mehanizama, ni po čemu ne razlikuje od adikcije.

Reklame

Pitanje manjka pažnje je jedno od ključnih pitanja fluidnog vremena u kome živimo. Istraživanja ukazuju na to da je sindrom deficita pažnje povezan sa kreativnošću i sposobnošu rešavanja problema, a postoje indicije da kratki ali stalni udari dopamina koje nam donosi skrolanje po društvenim mrežama čine sindrom još gorim. Niko nije sto posto siguran šta će biti posledice toga.

Da li ćemo, razakanih umova od instagrama, imati i u budućnosti pažnje da igramo dugu igru, da se borimo za stvari koje nisu instant gratifikacija, koje zahtevaju upornost, izdržljivost i strpljenje, kao što je borba za osnovna prava ili bolji život? Ili makar da pratimo one koji se bore na ulici, ako već ne učestvujemo - jer i praćenje, šerovanje je neki vid podrške onome ko se buni?

Nažalost, imamo ponovo priliku da se testiramo na tu temu, i to na domaćem terenu. Jer na protestima u Banjaluci u utorak 25. 12. se desila stvar koja pažnju zahteva, beskompromisno i nemilosrdno, kao kada ti pandur stane svom težinom na dijafragmu. I kao u Blow Upu, vraćam joj se od tada, gledam iznova i iznova iako mi nije dobro dok gledam.

Bilo bi dobro da i vi ovo pogledate, ako niste.

U ovom video snimku vidimo specijalne jedinice policije Republike Srpske koji kreću da rasteruju ljude, okupljene na Trgu Krajine u Banjaluci kako bi protestovali zbog hapšenja Davora Dragičevića, oca ubijenog Davida, čija tragična smrt je razlog zbog kojih njegovi roditelji zajedno s drugim građanima već skoro godinu dana protestuju i traže pravdu.

Ali ono što je najvažnije, vidimo direktnu i brutalnu ilustraciju rečenice "sila boga ne moli". Jer sila stvarno ne zna za milost, ne zna ni za šta osim da se održi, to joj je osnovna odlika. Sila postoji baš da bi nemoćnima vladala, jer nemoćni, kao što su starci i deca, su njena suprotnost, kao što im i ime kaže. I to je užasno. I to je naša realnost.

Reklame

Kada policija hapsi roditelje ubijenog momka i tuče okupljeni narod, samo zato što traže da se slučaj dodatno istraži.

Kada ovako eksplicitno dobijemo podsetnik u facu da živimo u državama koje su do te mere privatne pušione vlastodržaca da se događa ovako nešto orvelovski mračno ili pre gilijamovski cinično i da nema naznake da će neko odgovarati. Osim onih koji već ionako piju batine i kazne.

Kada shvatimo da i dalje, i uvek, i svuda postoje ljudi koji po naređenju mogu da krenu da gaze i staro i mlado i da posle mirno odu kući da piju kafu, gledaju tekmu, teraju svoju decu na spavanje.

Izaziva to i bes i želju da se polomi monitor, da se otrči direktno u Banjaluku i prodere ovim muflonima u crnim oklopima u lice, tako da im pukne vizir, ako ne od jačine vriska, onda od sramote: "Imate li vi decu? Imate li obraza? Imate li makar malo ljudskog ili se sve svelo na platu od 500 maraka i ćuti, bolje i to nego da nemaš ništa?"

I kada vidim ovaj klip i kada me prođe crni talas neverice i straha, pa crveni talas besa i nemoći, dogodi se nešto što mi je teško da objasnim. I tu postanem oprezan. I nekarakteristično optimističan.

Jer ako je nešto ikada u istoriji imalo moć da pokrene nemoćne to je bila bahatost sile. Nepravda toliko očigledna i direktna da ne može da se sakrije. Kao što je ubijanje dece ili nasrtanje kordona na decu. Ali možda i više od toga, kada je ta brutalnost uparena sa time da nas tretiraju kao budale. Da nas bezočno lažu u facu, da nam govore da je to samo topla letnja kiša dok nam pišaju po toj istoj faci.

I šta ćemo sad?

Vlast, naročito ova kapitalistički-periferna mekano-diktatorska računa na dva faktora kada smatra da ovako nešto može da im opušteno prođe. Prvi je pasivnost – izazvana pre svega time što smo sluđeni jurnjavom da zaradimo makar malo, ili malo više, ili baš puno, što da ne, samo da ne dižemo glavu od kuća-poso, samo da ne stižemo da razmislimo o tome da li to mora baš tako.

Drugi je naša tendencija da krivimo žrtvu.

Reklame

Victim-blaming je jedna od omiljenih opštenarodnih disciplina, koju upražnjavaju svi slojevi društva, na svim meridijanima. Prvi instinkt kada mi se dete u kupatilu zvekne glavom u ćošak od kade jer se sagnula da skine pantalone mi je "Što ne paziš, alo". A mogao bi, po tom rezonu, jednako da bude i "Što jebote imaš tako malo kupatilo, mislim što ti tata nije kupio veće?" A jedino normalno bi u stvari bilo "Uh, ljubavi, jel te boli puno? Ajde, događa se, ništa strašno, proći će".

Zašto imamo instinkt da krivimo žrtvu? Možemo da istražujemo i zazivamo psihologiju, levu teoriju, ima literature i priče na tu temu onoliko, ali možemo i da odmah kažemo ono što nam se mota po glavi: da žrtve krivimo jer je tako lakše. Pre svega mozgu, organu koji odrađuje to krivljenje i koji je najveći potrošač kalorija od svih organa - i shodno tome, najveći lenjivac koji gleda samo kako da problem premosti s što manje cimanja (to se inače zove ingenioznost ili malo manje glamurozno, inteligencija).

Pošto je napravljen da bi tražio i prepoznavao šablone, hvata se za ono što je pred njim i gleda da li može da nađe uzrok u tome što vidi oko sebe. A pred njime je, uglavnom, žrtva - jer počinilac je ili opasan ili moćan ili van dometa.

Još gora varijanta je kada se razlog za stradanje ne traži samo u ponašanju, nego u samim osobinama žrtve. Ma, Romi su takvi, oni vole tako da žive. Srbi su Balkanci, stoka, treba ih jebati. Muslimani mrze nevernike i nema smisla "primati ih civilizaciju". Žene vole kada ne moraju da razmišljaju. Znaš već priču. Možda ti je čak i internalizovana i sad, jebiga, veruješ u nju kao deo svog identita.

Reklame

Ali kada pogledaš ovakav video, možda će ti biti malo jasnije da nisu krivi roditelji ili baba i deda tog deteta što su ga doveli na protest. Oni su očekivali da će stvari biti mirne. Makar donekle razumne. I kako da ih kriviš zbog toga? Pa protestuju jer je nečiji sin ubijen, traže samo pravdu, samo istinu. Da ne veruju u te stvari, da su samo neki cinici koji očekuju da policija bude govnjiva stoka, a političari i vlastodršci ništa više nego kamataši i drakule, onda ne bi ni bili na ovakvom protestu. Dakle, krivi su što su živi, takvi kakvi jesu, tu gde jesu?

To nikada i nikako ne smemo da dopustimo sebi da mislimo. Jer onda je stvarno bolje da se svi kolektivno odselimo, samo ne znam gde, jedino u tri lepe pičke materine.

I zato mislim da su video snimci kao ovaj izuzetno važni. Baš zato što su strašni i što dovode u pitanje veru u čovečanstvo. I uprkos tome što ih ima i što će ih biti sve više, jer dok su panduri nasrtali na narod u Banjaluci, meštani Rakite koji brane svoju reku od izgradnje mini hidroelektrane su se potukli sa obezbeđenjem, a protesti u Beogradu postaju sve masovniji i nije isključeno, štaviše sve je verovatnije da će biti ubacivanja provokatora koji će praviti sranja da bi se opravdala nekakva policijska intervencija.

Zato mislim da sve ovakve snimke treba šerovati, uporno i bez obzira na njihovu eksplicitnost. Da ih treba gledati, da im se treba vraćati, ma koliko bili užasni, ponekad i eksplicitno krvavi, jer biće i takvih. Jer ne gledamo ih (samo) zbog naše mordbine želje da iskusimo tuđu patnju ili da osetimo taj uzbudljivi strah koji nam fali od kuće do posla i nazad.

Gledamo ih i da malo izazovemo u sebi ljutnju koja prija, ljutnju na one što nas drže u getu periferije kapitalizma, na vlast i njene pendreke, na korupciju i njene nepravde koje živimo. Da ne bismo baš skroz na sve to oguglali, da ih ne bismo do kraja internalizovali. Jer takvi smo mi Srbi. Bosanci. Hrvati. Jugosloveni, jel da?