Ko je čovek koji nam poručuje da u Srbiji nema cenzure medija

Kada se bude sastavljala istorija beščašća koju živimo početkom XXI veka u Srbiji (za koju već sada skromno prilažem predlog naslova: “Vidimo se u čibulji”), Tomislav Lovreković će, iskreno se nadam, biti samo fusnota u njoj, u senci velikana kao što su Mali ili Malagurski.

Ovaj mladi medijski delatnik se svako malo pojavljuje, nekako na margini, zvizne i virne od negde kao u špici za Montija Pajtona, ostavi neku izlučevinu za sobom pa nestane. Čas je novinar, čas aktivista, čas NVOjnik. Ipak, u žižu ili makar žišku javnosti je konačno uspeo da dođe krajem prošle godine, pošto je uspeo da uvijeno pripreti smrću narodnoj poslanici i popije prijavu i privođenje. I posle kažu da u Srbiji nema cenzure!

I nema je! - poručuje nam ni godinu dana kasnije taj isti Tomislav Lovreković, odjednom sada u ulozi nekakvog medijskog analitičara, tačnije direktora veoma novoosnovanog Centra za medijski monitoring, toliko je to sve novo i osnovano da nisam našao ni sajt na koji bih linkovao.

Pitanja se prosto roje u glavi. Kako je rađeno istraživanje? Gde su neki podaci? Da li sadaodmah da popijem bromazepan ili da ipak sačekam Vučićevu konferenciju za štampu? Ali, pre svega, kako je jedan eks-tabloidni novinar a danas samoproklamovani ortak Miše Vacića odjednom postao kao neki relevantan faktor pa je dobio sa svojim NVO-om prostor na RTS-u da nas smiri i kaže nam da je priča o cenzuri samo “jedna farsa kojom pokušava da se stvori nestabilna klima u Srbiji”, mon dieu?

Letimičnom pretragom mašicama i u propisanoj HTZ opremi po životu i priključenijima Tomislavljevim smo ustanovili da put do lagodne pozicije direktora nevladine organizacije nije bio lak, iako je još uvek prilično mlad. Njegovu polukarijeru je obeležio baš svojski trud da privuče pažnju javnosti i da bude neki faktor džentlmenske umetnosti oblikovanja javnog mnjenja, tako da nema čime se sve nije bavio u svom evo sada već višegodišnjem tour de forceu po okrajcima i slepim ulicama domaćeg medijskog pejsaža.

"Drugosrbijanac"

Da li je tačno da se Tomislav Lovreković potpisivao kao Tomis<3 <3reković (jer <3 emodži može da se čita i kao "lav" i "lov", zavisi da li izgovaraš ameriken ili britiš, kapiraaaš) dok je bio član LDP-a i kratkoeksplozivni autor Peščanika? Ne znamo, jer je to na slabo čemu utemeljena špekulacija. Baš kao i otprilike sve što je Tomislav Lovreković napisao posle pomenutih tekstova na Peščaniku. Mada realno nije baš jasno ni o čemu su ti tekstovi, ko smogne snage da ih pročita.

Ono što bez sumnje znamo jeste da je mladi Tomis<3 <3reković u jednom trenutku okrenuo kapu tako da ga štiti od sažižućeg sunca sa zapada na zalasku, presvukao uniformu i zapucao ka svojim bivšim saborcima. Zašto? Neki bi rekli da je sazreo, neki da se razočarao, većina da ih boli kurac. Odgovor se možda krije u poslednjoj rečenici njegove kratke biografije na Peščaniku:

"Prvosrbijanac"

Da bi čovek bio prvosrbijanac mora prvo da bude razočarani drugosrbijanac, logično, ne možeš biti prvi a da ne budeš prvo drugi. U jednom trenutku svoga opskurnoga života, Lovre je izgleda rešio da je ipak nacionalizam i srpstvo ono od čega se mesi hleb nasušni, te je pohrlio u uznemirujuće kratke ruke Miše Vacića, kako bi se izljubili u nežne obraze, a on započeo svoje pisanije po polusajtovima kao što je nacionalist.rs.

Kontraprotestant

Kako bi pokazao svoju svestranost i posvećenost stvarima u koje baš baš veruje od pre par dana, Tomislav Lovreković je bio spreman i na više od kritika iz tople fotelje. Pošto su, nakon predsedničkih izbora, izbili spontani protesti širom gradova Srbije, nije mogao podneti tu preteću rulju studenata koja je svako veče besciljno stajala i malo glasnije negodovala u centru Novog Sada, pa je hitro organizovao svoj sopstveni kontramiting.

E sad, kakav organizator, takav i kontramiting, pa je za razliku od veličanstvenih Slobinih poduhvata koji su rezultirali bogami i pucnjavom i ranjavanjima, ili koordinisanog botovskog autobus-sendvičaranja u režiji SNS-a, protest protiv protesta u režiji Tomislava Lovrekovića imao toliko glupo ime da je stvarno sramota da ga navodimo ovde. A i došlo je fazon osam ljudi. Da, istih onih osam ljudi koji su danas redovna publika emisije Lava Pajkića.

Agent-provokator

Pošto je Tomislav Lovreković, kako sam kaže (u biografiji na Peščaniku), iz “srpske Atine”, nije čudo da je većina njegove društvene delatnosti akumulirana u Miletićevom gradu. Pošto toliko voli Novi Sad, Toma se angažovao na svakakvim društveno odgovornim aktivnostima, između ostalog i na tome da se Bulevar Evrope preimenuje u Bulevar heroja Košara, pa i na tome da zaštiti lepotu i arhitektonsku estetiku grada– tako što će indirektno podržati rušenje Spensa, tj. okomiti se na ekipu koja je prikupljala potpise protiv najavljenog rušenja jednog od simbola Novog Sada.

Doduše, to je bila ekipa Vuka Jeremića, tako da ne osećam baš neko sažaljenje, ali opet, ni najgorem neprijatelju ne bih poželeo da mu se ova dva picopevca nešto unose u facu a da on ne sme da odreaguje kako ljudski dolikuje. Bonus zanimljivost: na videu se može videti da je Lovrekovićev kolega u toj misiji onaj lik iz Big Beng Tiori, koji je očigledno uživo još iritantniji nego u seriji.

Amater-maratonac

Da bi skrenuo pažnju na ugroženost Srba na Kosovu, Tomislav Lovreković je posegnuo za onim što najbolje ume da radi, a to je skretanje pažnje na sebe, te je 2017. otišao peške od Novog Sada do Prizrena. Usput mu je u Mitrovici, prema njegovim rečima, “divan domaćin (…) bio i Oliver Ivanović koji nam je rešio pitanje prenoćišta i bio pri ruci za sve”.

Nažalost, nisam uspeo da nađem da se Lovreković, kao beskompromisno novinarsko britko pero za koje se izdaje, negde javno zainteresovao za tragičnu sudbinu koja je njegovog divnog domaćina snašla nekoliko meseci kasnije.

Prekogranični operativac

Pravi nacionalist.rs se ne može zadovoljiti delanjem samo na matičnoj teritoriji (koja naravno uključuje i Kosovo) nego mora i da se pokaže delovanjem po spešl edišn ekstended plej srpskim zemljama, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Ovo drugo je malo tvrđe išlo, pa je Tomislav Lovreković u Podgorici ekspresno priveden i deportovan jer se nije prijavio da je ušao u zemlju.

Njegov umetnički rad preko Drine je pa vezan za delovanje opskurne stranke epskog imena Narodni slobodarski pokret, koja je iznikla iz Treće Srbije, pod rukovodstvom Miroslava Parovića, kojemu je Tomis<3 <3reković bio PR. Dok se nisu raskantali. Pa je počeo da tvrdi da su hteli da mu plate da vodi “portal koji će se navodno baviti dešavanjima u Republici Srpskoj i navodno imati nacionalni predznak, a u stvari biti udarna pesnica antisrpske kampanje”. Za dve hiljade evra mesečno. Najnerealnije u celoj ovoj priči zvuči tvrdnja da je Tomislav Lovreković takvu tupla odbio.

Junak našeg doba

Samo ćemo ostaviti ovo ovde. Godina 2015.

Kao i svaki bildungsroman i ovaj kratki osvrt na karijeru jednog mladog čoveka bi valjalo završiti pitanjem: šta smo naučili? Pa, ako išta, Tomislav Lovreković nam pokazuje da je Srbija stvarno država mogućnosti, bez cenzure i problema za napredak – ako si spreman da budeš pravi junak našeg doba, renesansni čovek balkanskog tipa, otvoren za nova iskustva i nove načine da nekako dođeš do onoga što je najbolje u životu, a to je da se ušemiš s SNS-om.