Pljačka banke koja je bila osuđena na propast

Već sat vremena sam gnjavio barmena. Ejd, lokalac u majci Ajron Mejdena, verbalno me vodi kroz noviju istoriju svog mesta. Teme su nam sve i svašta: muke na tržištu nekretnina, igre kluba za koji navija (Totenhem), spora propast lokalnih čeličana u kojima još radi oko 10% populacije ovog mesta od 35,000 stanovnika.

Pre svega sam došao da bismo razgovarali o pljački banke. Maja 1958., tri čoveka osmislila su zamršen plan da iskopaju tunel do trezora banke (tadašnje Midland banke na Stejšon Roudu) i iz istog ukradu 150.000 funti (danas oko 2,5 miliona). Ta suma se u trezor odlagala svakog meseca pred isplatu nadnica hiljadama zaposlenih u velškoj čeličani. Brza i smela akcija za bogaćenje, oportunizam bez nasilja.

Imena su javno poznata, ali ne i svi detalji. Organizator je bio Džon Rivers, „inteligentan i domišljat čovek“, a saučesnici radnik iz Kardifa Martin O’Brajen i njegov brat Denis, građevinar iz Berija – momci kojima je snaga bila jača strana. Deset dana i noći su kopali tunel iz lokala koji je Rivers zakupio sa druge strane ulice. Plan je bio da se na površinu izbije za vikend, dok je banka zatvorena, i sa plenom odjaše u pravcu zalaska sunca, da ostanu zapamćeni kao urbane legende Port Talbota.

Nažalost, ostvarili su samo taj poslednji deo. Braću O’Brajen privela je policija za doručkom 21. maja. Bili su pod prismotrom već nekoliko dana, od kako je vlasnik iznajmljenog lokala došao da naplati kiriju i primetio da su mu raskopali sav pod.

Nisu se mnogo opirali. „Pali smo, šta da se radi“, navodno je rekao Martin, dok je njegov brat Denis samo dodao da će „poći mirno“. Braća su zbog pokušaja pljačke odslužila po četiri godine zatvora, ali Džon Rivers je u međuvremenu nestao kao duh.

Nije loša priča. Zločin bez žrtve, uz taman toliko komične nesposobnosti da starine nastave da prepričavaju događaj po lokalnim pabovima sve do danas. U ono vreme je ovaj gradić bio u zenitu. Port Talbot je sa vrhunca počeo da pada krajem šezdesetih i nikad se nije oporavio.

A nekad su ga zvali „Ostrvo sa blagom“. Puno radno vreme, dobra plata, stabilan posao u čeličani (od 1951.) čije se razmere ne mogu obuhvatiti pogledom – potrebno je deset minuta vožnje da bi se prošlo kraj nje. Ovi uslovi bili su dovoljno dobri da bi tu početkom šezdesetih nikao prvi britanski kazino „u Monte Karlo stilu“; sasvim legalno, „kabare, igračice, dobra hrana“. Otvorio ga je Džordž Alfred Džejms, preduzetnik koji se obogatio od tuđeg kockanja, nalik na nekog starog Skorsezeovog lika.

„Kazino klub“ u Port Talbotu pratili su brojni noćni klubovi i posetioci iz celog Velsa. Čak se dolazilo iz Londona, a navodno su među posetiocima bili i pripadnici ozloglašene kriminalne dinastije Ričardson. Novca je bilo u izobilju. Ljudi su se ponosili da kažu da su poreklom iz Port Talbota – rodnog grada Ričarda Bartona, Entonija Hopkinsa, i drugih slavnih lica.

Ali zlatno doba nije moglo da potraje. Osamdesetih su britanske čeličane restruktuirane, pa je iz najvećeg pogona u celoj Evropi otpušteno skoro pola zaposlenih. Pad je bio brz i katastrofalan. Kriza je bila najteža 2016. godine kada je Tata Grupa, trenutni vlasnici čeličane, gubila skoro milion funti na dan. Širile su se glasine po kojima se sprema kompletno gašenje proizvodnje – što bi osim samo Port Talbota u tešku ekonomsku krizu bacilo i susedni Svonsi, Hlanehli, Nit, Bridžend, Njuport, i Ebu Vejl. Ovu apokalipsu su izbegli, ali stanje je i dalje kritično. Tamo gde je sedamdesetih godina bilo zaposleno 14.000 ljudi, danas ih je oko 4.000.

Nedelju dana ranije, postovao sam po Fejsbuk stranicama posećenim istoriji ovog mesta, slao mejlove lokalnim udruženjima istoričara. Nije me lično pogodilo što je odgovor izostao. Prethodnih nekoliko godina, već je mnogo reportera svraćalo kako bi pisalo mučne priče o propasti čeličane i teškim posledicama iste po lokalno stanovništvo.

Port Talbot je glasao za izlazak iz EU sa mršavih 52%. Kako mogu da biraju Bregzit, gunđali su komentari, kad ih već godinama finansira upravo EU? Odgovor je bio u tada aktuelnom povlačenju Tata Grupe i globalnom padu cena čelika. Kako da se takmiče sa kineskim dampingom cena kad ni na domaće tržište ne uspevaju da plasiraju svoj proizvod? Nespremnost EU da uvede trgovinske tarife na kineski čelik učinila je Evropu dežurnim krivcem za posledice ove duboke i kompleksne krize.

Ali haos u pregovorima oko Bregzita koji su usledili izazvao je nov talas panike na lokalu. Sklapanje bilo kakvo sporazuma bilo bi bolje nego izlaz bez ikakvog sporazuma; to bi Tata Grupu definitivno izbacilo iz Port Talbota jer oni samo zahvaljujući EU tržištu uspevaju da ostanu konkurentni.

Mediji su se obrušili na grad u martu 2016., na vrhuncu glasina o povlačenju Tate. Ali interesovanje je potrajalo svega par dana; kako su se reporteri pojavili tako su i nestali; vesti zahtevaju nov sadržaj.

Ušao sam u „Lord Karadok“, živahan pab nedaleko od stare zgrade Midland banke, i zatekao šarenu grupu sredovečnih i starih pivopija. Čim sam počeo da se raspitujem o pokušaju pljačke iz ‘58, počele su da teku anegdote. Pamćenje ih ne služi najbolje, ali priču u načelu svi dobro znaju.

Dobrodošlica nije univerzalna. Jedan snuždeni gospodin odlučno tvrdi da nam ne veruje, ni meni ni fotografu Krisu. Šta ima mi tu da njuškamo, posle toliko vremena? Znao je neke od ljudi umešanih u celu stvar, ali ne, neće nam reći ni reč.

Ipak ima i predusretljivih. Predstavlja nam se Majkl Tomas, koji kaže da je njegov deda Brin onomad bio do guše umešan u poslove oko kazina. Majkl je ovde rođen i odrastao, iako je značajan deo života proveo drugde. Studirao u Londonu, živeo u Kardifu, i tako to. Poslednjih petnaestak godina je opet u rodnom mestu, na periferiji Port Talbota.

Oštar je kad govori o nekim svojim ispisnicima iz završnih zlatnih godina. Seća se lica iz srednje od kojih „devedeset posto njih ne bi ni u ludilu kročili u ovaj grad. Svi žive na ograđenim imanjima oko Londona. Nisu deo velške dijaspore, to ti je više Port Talbot dijaspora jer je grad toliko godina u užasnom stanju.“

Majkl je upoznat sa lokalnim istorijom i gotovo svim pričama, čak i iz onog vremena kog se lično ne seća. Deda mu je bio jedan od uspešnih trgovaca, kada je glavna ulica bila epicentar rada u razvoju. „Imali smo jedno 17 krojača u istoj ulici, a u starom gradu 38 pabova. Kardif i Svonsi kao da nisu postojali u poređenju sa nama. Ovde je trenirala velška ragbi reprezentacija. Port Talbot je bio centar sveta“, priča on uz pivo.

Majkl ističe da neuspešna pljačka banke čak nije ni najbolja priča iz tog doba. Obično se samo usputno pomene tokom kafanskih prisećanja, kao dodatak na sve ostale lude stvari koje su se u ono vreme dešavale, danas zapamćene samo u lokalnim glasinama.

„Zvuči šašavo, ali istina je“, kaže on. „Takvih je stvari tada bilo na pretek. Mnogo novca se slivalo sa svih strana, mnogo ludih ljudi. To iz 1958. se danas pamti samo kao smešna anegdota, ništa posebno.“

„Svašta je ljudima prolazilo, bilo je svakakvih idiota. I znalo se šta rade, sami pričali posle pijani po pabovima, ništa nisu krili.“ Bitno je imati u vidu kontekst, kaže on. Ljudi su prezirali banke iz principa, nije im smetalo da ih pljačkaju lopovi (u pokušaju). Sve je bilo deo zabave, nerealnog osećaja malog mesta na vrhuncu razvoja.

Čak su i organi reda sa poštovanjem pričali o pokušaju pljačke; policija je navodila da se radilo o „izvanrednoj kriminalnoj operaciji“, po nekim izvorima. Ali lako je to reći posle neuspeha. Slaba uteha za braću O‘Brajen koja su pola decenije robijali i mislili o svojim greškama.

Pogledaj i:

Sutra grad već izgleda drugačije. Obilazimo oronuli art deco bioskop, zatvoren još o 1999. iako vidimo znak koji najavljuje da nešto „dolazi uskoro“. Okolo su kancelarije, fitnes klub, i sportski centar, otkriva nam sajt Wales Online. U kafeu „Ferari“ gužva je solidna, ali nam kažu da je originalni Ferari, doseljenik iz Italije, odavno preminuo. Na šalteru u HSBC banci, zbunjena službenica nam potvrđuje da su nekad bili Midland banka, ali zaista nema vremena za priču o pokušaju pljačke o pre šezdeset godina.

Moglo bi se reći da priča o Port Talbotu i nije bitno različita od priče o bilo kojoj drugoj propaloj industrijskoj oblasti u Britaniji. Rast i razvoj sredinom prošlog veka, zatim nagli katastrofalni gubici, pad koji niko ne ume da zaustavi, apatične vlasti, bezlična okrutnost globalnih trgovinskih trendova. Ali čeličana još uvek stoji, zapošljava hiljade ljudi. Port Talbot nije posao muzej poput brodogradilišta Glazgova ili dokova Londona, a nije ni kompletna pustoš u koju su se pretvorili nekadašnji rudarski gradići po Velsu.

Ali ostaće u pamćenju one decenije kada se ljudima činilo da dobrim vremenima nema kraja. Uzbuđenja i rizici, kazina i pljačkaši u pokušaju, baš ovde u malom Port Talbotu. Danas su to samo uspomene sve užeg kluba veterana iz zlatnog doba pređašnjeg.

Sećam se nečega što je Majkl pomenuo. Stvari su danas drugačije, ne samo ovde već svugde u svetu. Sve ono za šta si nekad mislio da je važno – jedinstvo lokalnih zajednica, ultraspecifične lokalne karakteristike – sve to zauvek nestaje. Ne gubi se postepeno samo sećanje na glupav, neuspešan pokušaj pljačke banke: sa starom generacijom, zauvek nestaje nekadašnji način života.

„Bilo je to divno vreme, puno divnih i pametnih ljudi“, kaže on dok završavamo pivo. „Neponovljive priče i šale, nema više tog nekadašnjeg šmeka. Ne umem da ti kažem šta se tačno izgubilo, ali znam da je bilo sjajno. Znam da je bilo bolje od ovog što danas imamo.“

@DrLimes99 / Chris Bethell