Psihodelija

LSD tvoj mozak dovodi do ivice haosa

Nova studija o LSD-u sama je po sebi kao trip na esidu.
7.3.18

Tekst je objavljen na TONIC

Jedne subote 1964. godine, neurolog Oliver Saks uzeo je malo amfetamina, LSD-a, “prstohvat” kanabisa, okrenuo se ka belom zidu u svojoj kući i rekao: “Želim da vidim indigo sad — sad!”

“I onda”, napisao je u Njujorkeru 2012. godine, “kao da ga je naslikala ogromna slikarska četkica, pojavio se džinovski podrhtavajući mehur kruškastog oblika najčistije boje indiga. Svetao, božanski, ispunio me je ushićenjem: bio je boje raja, iskonske boje, pomislio sam… Nagnuo sam se ka njemu u nekoj vrsti ekstaze. I potom je iznenada nestao, ostavivši me s naglašenim osećajem gubitka i tuge zato što mi je otet. Ali utešio sam se: jeste, indigo postoji, i možete ga prizvati u mozgu.”

Reklame

Saks nije počeo da eksperimentiše sa drogama koje menjaju svest sve dok nije napunio 30 godina, ali to je redovno radio posle toga, doživljavajući širok raspon halucinacija za koje kaže da su mu podarile više empatije prema pacijentima sa poremećajima u mozgu.

Duga je istorija akademika i naučnika koji su eksperimentisali sa halucinogenima, ne da bi se “uskladili sa svetom i isključili iz njega”, već da bi mozak gurali do krajnjih granica i, kao Saks, saznali za šta je sve sposoban. Saks je napisao da smo, kad je prvi put počeo da uzima droge, tek počinjali da razumemo kako neurotransmiteri i hemikalije upravljaju čitavom stvari (i stoga našim iskustvom i ponašanjem). To je vodilo do pitanja kao što su: “Zašto je LSD toliko jak? Mogu li sva njegova dejstva da se objasne menjanjem serotonina u mozgu?”

U međuvremenu smo počeli mnogo bolje da shvatamo dejstvo LSD-a, naročito otkako se sve više koristi u glavnotokovskim istraživanjima. Jedna studija iz 2016. godine koristila je tri tipa skeniranja mozga kako bi pokazala na koji način LSD izaziva promene u moždanom krvotoku, električnim aktivnostima i dovodi do mnogo povezanijeg mozga — što znači da različiti delovi mozga imaju bolju komunikaciju među sobom — od mozgova u grupi koja je dobila samo placebo. Studija je uvrstila upečatljive skenove na kojima mozgovi na LSD-u vrcaju od aktivnosti veza za razliku od mozgova koji nisu na njemu.

Reklame

Ali i dalje ima mnogo toga što još treba da se sazna o preciznoj neurobiologiji mozga na LSD-u i šta možemo da zaključimo o normalnom mozgu na osnovu nje. Jedna skorašnja studija objavljena u žurnalu Sajentifik reports pokušala je da uradi upravo to. Međunarodni tim naučnika iskoristio je novu vrstu skeniranja koja beleži bukvalni oblik samog mozga da bi protumačila aktivnost mozga na LSD-u. Otkrili su da na LSD-u mozak proširuje ponašanje i veze na načine koji nam nisu bili poznati ranije; LSD naš mozak dovodi do same ivice haotičnog ponašanja, ne dozvoljavajući nam da se prevalimo preko te ivice.

Rezultati ukazuju i na potencijalna objašnjenja zašto su halucinogeni od velike pomoći pri lečenju stanja kao što su depresija i nude dokaz o osnovnom načelu haosa i reda koji postoji u svim našim mozgovima, bilo da su na LSD-u ili ne.

Kad sam razgovarala sa prvim autorom studije, Selenom Atasoj, post-doktorskim istraživačem sa Univerziteta u Oksfordu, rekla mi je da pre nego što objasni bilo šta od toga, moramo da napravimo nekoliko koraka unazad. Otkrila sam da je novi metod koji ona koristi kako bi očitavala mozak jedan veliki trip za sebe i da bismo ga bolje objasnili, moramo da putujemo nazad kroz vreme više od 200 godina.

Krajem 18. veka, naime, nemački proučavalac akustike po imenu Ernst Hladni stavljao je pesak na metalne ploče, prelazio preko njih gudalom violine ili čela i gledao kako nastaju prelepe i složene šare.

Reklame

Zvuk je, na određenoj frekvenciji, na metalnoj ploči stvarao nešto što se zove stojeći talas, navodeći određene delove ploče da se podižu a druge da se spuštaju, i to sinhronizovano. Pesak je poskakivao sa delova koji su se pomerali gore-dole, padao i sakupljao se na ivicama delova koji se nisu pomerali.

Atasoj kaže da svaki sistem koji može da vibrira stvara ove stojeće talase i ako mu povećate frekvenciju, stojeći talas postaje izuzetno složen. Svi muzički instrumenti, kaže ona, kad se na njima odsvira neki određeni ton, imaju obrazac propratnog stojećeg talasa koji se ogleda na instrumentu.

Stojeći talasi mogu da izgledaju različito promenom frekvencije, ali mogu da se promene i prilagođavanjem veličini ili obliku predmeta koji vibrira. Vratimo se sada metalnim pločama: kad biste violinskim gudalom prešli preko kružne ili trouglaste ploče umesto četvrtaste, obrasci stojećih talasa izgledali bi drugačije. Postoji jednačina koju naučnici (obično fizičari) koriste da predvide stojeće talase i ona izračunava kako će izgledati njihov konkretan oblik, zajedno sa njihovim frekvencijama, uzimajući u obzir površinu na kojoj se nalaze.

Jednačina stojećeg talasa važi i za druge sinhronizovane pojave u prirodi. Jednačina može da predvidi orbite elektrona u kvantnoj mehanici ili elektromagnetne obrasce na jonskoj mreži. Neverovatno, ali na osnovu jednačine stojećeg talasa može bolje da se razume zašto neke životinje – kao što su leopardi, zebre i žirafe – imaju šare kakve imaju. Ako izvedete eksperiment Ernsta Hladnog sa metalnom pločom tako da oblik ploče bude izrezan u obliku nekog životinjskog tela, na različitim frekvencijama dobićete životinjske šare.

Shvativši da su stojeći talasi, iliti harmonici, kako se takođe nazivaju, sveprisutni u prirodi, Atasoj je odlučila da istu jednačinu primeni na oblik ljudskog mozga.

Projekat ljudskog konektoma koristio je tehniku po imenu difuzni tenzor skener kako bi se izradila strukturna mapa ljudskog mozga. Ona pokazuje koje su oblasti mozga povezane među sobom vlaknima bele materije mozga koja se protežu preko različitih delova mozga. Rezultat, po imenu ljudski konektom, liči na fizičku putnu mapu svih veza u mozgu.

Reklame

Postoji veza između te mape i obrazaca koje naučnici vide na fMRI-u, koji predstavlja aktivnost neurona (ako su konektomi kao autoputevi koji povezuju različite delove korteksa, fMRI pokazuje automobile na tim autoputevima). Ali veza između ta dva bila je do sada uglavnom nepoznata, kaže Atasoj. Ljudi su pokušavali da razumeju kako fizička struktura mozga utiče na aktivnost koju on može da ima, ne samo kad je um aktivan, već i kad odmara. fMRI podaci pokazuju da čak i kad ljudi aktivno ne rade ništa, njihov mozak pokazuje određenu sinhronizovanu aktivnost, što znači da postoje oscilacije uspona i padova koje korespondiraju među sobom kroz različite moždane regije.

Upravo su ova sinhronizovana stanja mirovanja navela Atasoj da pomisli da može da primeni jednačinu o harmonicima na mozak. U suštini, umesto metalne ploče, Atasoj i njeni saradnici koristili su bukvalnu fizičku strukturu unutrašnjosti mozga (konektom), plus MRI podatke spoljnih nabora korteksa kako bi predvideli stojeće talase mozga.

“Samo smo primenili istu jednačinu, za harmoničke obrasce, na ljudskom konektomu umesto na geometrijskim oblicima kao što su metalne ploče ili sfere na kojima se primenjivala ranije”, objašnjava Atasoj. “Kad uzmemo fMRI podatke, umesto da tražimo gde imamo veću aktivnost za razliku od manje aktivnosti, možemo da postavimo pitanje: na koji način ove harmoničke šare, iliti harmonici konektoma, zapravo čine fMRI podatke.”

Reklame

Proučavajući oblik mozga, Atasoj predviđa koji talasni obrasci će se pojaviti na korteksu pri različitim frekvencijama. Kad se svi obrasci pogledaju istovremeno, oni sačinjavaju novi jezik za opisivanje mozga, kaže ona, koji istovremeno sadrži prostorne i temporalne elemente neuronske aktivnosti. Obrasci nam govore koji regioni treba da se usaglase sa kojima pri određenoj frekvenciji i onda možemo da opišemo fMRI podatke kao kombinaciju tih obrazaca. Da bih bolje shvatila šta to tačno znači, Atasoj je napravila muzičko poređenje.

“To je kao da mozak izvodi muzičku kompoziciju ili se ponaša kao orkestar”, kaže ona. “fMRI podaci nam daju zvukove, a onda ih mi rastavljamo na muzičke note; pokušavamo da saznamo koje note se kombinuju u tom konkretnom trenutku da bi stvorili fMRI zvuke koje ‘čujemo’.” Na taj način proučili su mozgove 12 ljudi na LSD-u, na placebu i na LSD-u dok slušaju muziku, u ovom novom istraživanju; ne samo gledajući kako im se menja moždana aktivnost, već im očitavajući moždanu aktivnost kroz prizmu moždanih konektoma-harmonika. Je li vam mozak već eksplodirao?

Otkrili su da pod dejstvom LSD-a moždanoj aktivnosti doprinosi više ovih harmonika, a pojačana im je i pokretačka snaga. Mozak praktično aktivira više harmonika istovremeno i u novim kombinacijama.

Vrativši se muzičkom poređenju, Atasoj kaže da je to kao razlika između nekoga ko svira muziku iz zapisanih nota i nekoga ko improvizuje. Studije su pokazale da muzičari koriste više nota tokom improvizacije nego pri uvežbanoj izvedbi. Mozak slično širi repertoar na način koji nije nasumičan; rezultat je i dalje koherentno “muzičko” delo, samo sa pristupom novim notama i skalama u kombinacijama koje se nisu čule ili svirale pre toga.

Reklame

“Ova vrsta proširivanje repertoara, koje nije nasumično, nateralo nas je da pomislimo da mora da postoji neka vrsta reorganizacije u dinamici mozga”, kaže Atasoj.

Kad su pobliže proučili tu konkretnu reorganizaciju, otkrili su potencijalno objašnjenje: statistički dokaz neuronaučnog principa koji je nekada pratila kontroverza, ali je poslednjih decenija stekao sve veću podršku. Reorganizacija mozga pokazivala je znake nečega što se zove kritičnost, iliti koncept moždane aktivnosti koji tvrdi da naš mozak pleše na tankoj granici između reda i totalnog haosa, a da nas LSD pomera bliže toj ivici.

Kritičnost je teorija koju je prvo postavio danski fizičar Per Bak 1999. godine. Neuropsiholog Dante Kijalvo, još jedan rani pionir kritičnosti, kaže da su njihove teorije prvobitno otvoreno bile izvrgavane ruglu. “Dominantna ideja bila je da je mozak kao strujno kolo”, kaže on. “A kao kolo, on uvek ponavlja istu stvar.”

Osnovna premisa jeste da je kritičnost prelomna tačka između reda i haosa, dok se ova dva ekstrema nalaze u delikatnoj ravnoteži. Zamislite prelaz iz leda u vodu. Kad temperatura počne da se menja, ništa se ne dešava sve dok ne postignete kritičnu temperaturu i tada led počinje da se otapa. Led je organizovanija molekularna struktura od vode; kritičnost je stanje između leda i vode, u kom oba postoje zajedno. Priroda nam pokazuje da sve tri faze vode mogu da budu prisutne istovremeno, kaže Kijalvo: kiša u oblacima, zamrznuta jezera, isparavanje tokom toplog i vlažnog letnjeg dana, svi međusobno zavisni u istom sistemu koji sadrži i strukturu i fleksibilnost, i red i nered.

Reklame

To je stanje u kom Kijalvo i njegove kolege koji veruju u kritičnost smatraju da se mozak nalazi: uvek na ivici haotičnog ponašanja, ali nikad ne prelazeći potpuno na tu stranu. Smatrali su da to ima savršenog smisla. Mozak mora da bude dovoljno fleksibilan da se prilagođava, ali i dovoljno strukturisan da bi funkcionisao. “Ako ste u rigidnom, veoma organizovanom sistemu, veoma je teško pomeriti ga odatle”, kaže on. “Ako ste kompletno dezorganizovani, veoma je teško uraditi nešto prosto, zato što je taj nered onda prevelik.”

Trebalo je da prođe 25 godina, ali sada se pojavljuje sve više studija koje potkrepljuju postojanje kritičnosti, počev od nalaza koji prilažu dokaze za njegovo postojanje u neuronskoj aktivnosti. Naši neuroni se ne aktiviraju samo zajedno – to bi bilo kao u slučaju leda. Oni nisu ni potpuno dezorganizovani, kao voda. Egzistirajući na samoj ivici haosa, možemo da imamo kombinaciju oba. Dolazi do određene sinhronizacije – neuroni koji se aktiviraju zajedno – ali i fleksibilnosti haotičnog, individualnog ponašanja, ako se za njim ukaže potreba.

“Kad predstavljam ovu ideju, koristim primer grupe vojnika koji marširaju zajedno, to bi bila visoka sinhronizacija”, kaže Atasoj. “Imate grupu dece koja se igraju individualno, nemaju nikakve veze jedno s drugim – to bi bio haos. Nema interakcije među članovima. A onda zamislite grupu tinejdžera koji plešu sinhronizovano, a kojima je opet povremeno dozvoljeno i da zauzimaju sopstvene jedinstvene poze. To bi bila kritičnost.”

Reklame

Koristeći statistički pokazatelj kritičnosti, Atasoj i njen tim primetili su u podacima da se pod LSD-om mozak pomera više ka kritičnosti nego u placebo stanjima. Oni smatraju da je reorganizacija dinamike mozga koju su zapazili pomeranje mozga ka samoj ivici haosa, približavajući ga tranziciji između leda i vode, čineći ga fleksibilnijim, sposobnim da stvara nova stanja, koristi više harmonika i stvara sva čulna i emotivna iskustva koja ljudi vezuju za trip na LSD-u.

“Koristeći LSD, možete se naći u stanjima koja nikada pre niste doživeli”, kaže Kijalvo. “Da biste pričali, razmišljali, posmatrali, stvarali, morate da grupišete različite grupe neurona u svim mogućim kombinacijama. Mi kažemo da je sa kritičnošću moguće postići najveći broj konfiguracija, a u ovom slučaju to može da se postigne još i više pod dejstvom LSD-a. Veoma mi je drago što vidim ove nove rezultate, čak i ako nisam nužno iznenađen njima. Preko je potrebno i veoma važno dokazati to empirijski.”

Da se vratimo malo na metaforu o muzičkoj improvizaciji: to vam je kao da slušate sve one eksperimentalne džez numere koje koriste ludački raspon i kombinacije nota tako da gotovo više i ne zvuče kao muzika. E, to je vaš mozak na LSD-u.

Atasoj kaže da pored našeg većeg razumevanja osnova mozga – njegovih harmoničkih obrazaca, njegove sklonosti životu na ivici – možemo da razumemo i zašto se LSD i drugi halucinogeni pokazuju kao korisni terapeutici za mentalne bolesti kao što je depresija.

Ona kaže da je za to potrebno više dokaza, ali postoje neki preliminarni podaci koji ukazuju na to da neko ko je depresivan možda ima dinamiku mozga koja se zaglavila u nekom obrascu iz kog ne mogu da se iskobelja. Kad ta osoba uzme psihodelike, to joj možda omogućuje veću fleksibilnost i istraživanje novih puteva i pristupa novim talasnim obrascima.

“Videli smo da postoji razlika između psihodeličnog mozga i normalnog mozga: čini se da je psihodelični mozak naštelovan bliže kritičnosti”, kaže ona. “E sad, ako poremećaj kao što je depresija udalji mozak od kritičnosti i zaglavi ga u nekom određenom harmoniku ili kombinaciji harmonika, to bi bilo slično muzičaru koji sve vreme svira istu muziku. Taj muzičar ne može da improvizuje kako treba zato što se zaglavio u tom obrascu nota. Kad bismo mozak mogli da približimo kritičnosti, gde muzičaru omogućujemo da korist čitav novi spektar muzičkih nota, jedan čitav novi repertoar, onda bi to zaista moglo da pomogne dinamici mozga da se ne zaglavljuje ili da bude slobodnija od tog obrasca u kom se stalno zaglavljuje. To je u teorijskom smislu takođe nešto što bismo voleli da istražimo u budućnosti.”

Oliver Saks je napisao da je, kad je trebalo da se kvalifikuje za doktora, “znao da želi da postane neurolog, da bi saznao kako mozak otelotvoruje svest i ličnost i da bi bolje razumeo njegove neverovatne moći percepcije, mašte, sećanja i halucinacije.”

Proučavanje mozga uz pomoć halucinogenika važno je ne nužno zbog onog što saznajemo o mozgu na halucinogenima — već zbog onoga što možemo da otkrijemo o funkciji i potencijalu mozga samog po sebi. Fizičar M. Mitčel Voldrop napisao je u knjizi Kompleksnost: Nova nauka na ivici reda i haosa: “Ivica haosa je mesto na kom život poseduje dovoljno stabilnosti da se održi i dovoljno kreativnosti da zasluži ime život.”

Divno je i veličanstveno što ista jednačina koja može da objasni zašto oblik Stradivarijeve violine proizvodi prelepe zvuke ili objasni leopardove šare, može da vam kaže koji će se talasni obrasci pojaviti na površini vašeg mozga. Ili još više od toga, da čak i bez LSD-a redovno živimo na ivici haosa — ali uz pomoć izuzetne ravnoteže, klizimo po samoj ivici kako bi svakog dana izvršavali složene kognitivne zadatke. To vam je pravi pravcati trip sam po sebi.