Sve neverovatne stvari koje smo čuli od srpskih veroučitelja

Svako rođen od 1997. godine i mlađi imao je tu, nazovimo je pogodnost, da ima izbor od dva dodatna predmeta – veronauku ili građansko vaspitanje, odnosno delili smo se na vernike i građane. Pitaš nekoga da li ide na čas, a on ti kaže – ne, ja sam građanin. Još jedna apsolutno nepotrebna podela u našem društvu, no to je neka druga tema.

Međutim, ljudi su često iz zabave i da se ne bi cimali na građnaskom išli na veronauku. I često je zaista bilo zabavno, a likovi tj likuše koji su to predavali su bili, veovatno još uvek jesu, više nego živopisni. Uostalom, na njih je odjednom bačeno to svetlo da moraju biti moralni kompasi i nekakvi duhovni vodiči, kao da su poslati sa neba, a ne da su ljudi koji su kao i svi drugi podležni iskušenjima, kako bi mnogi od njih rekli - moralnog posrnuća savremenog sveta.

Naravno neki su, kao što ćemo videti, svesrdno prihvatili tu autoritativnu srednjevekovnu funkciju, drugi vrlo retki veroučitelji su bili nešto više kao kul filozofi koji propagiraju ljubav, a treća grupa se kretala između još hiljadu nijansi lucidnosti i apsurda.

Zato me vest da su sveštenik i veroučitelj uhapšeni sa skoro trideset kila skanka uopšte nije začudila.

Moj veroučitelj iz gimnazije Sveti Sava je nosio kamper cipele, što je meni i drugarici tada bio pojam kuloće i bile smo ludo zaljubljene u njega. On je stalno provocirao konzervativce iz odeljenja jer su od njega želeli da čuju da li je za to da gej parovi usvajaju decu, na šta bi on gotovo sokratovski postavljao kontra pitanja. Postoji li išta važnije za odrastanje deteta od ljubavi? Može li se ljubav strpati u fiksnu kategoriju?

Drugi način na koji je provocirao ljude koji su očekivali da će slušati priče pune mržnje bio je taj što je objašnjavao da sve što ljudi rade, rade iz straha od smrti, te da bi oni bili prvi koji bi na pustom ostvru pojeli svoje prijatelje da bi preživeli. Dovodio ih je do ludila i mislili su da je potpuno lud jer nisu razumeli šta znači figurativno izražavanje.

Milena Milenković, koja je jedno vreme išla u istu gimnaziju kao i ja, mi je rekla da je i njoj predavao isti profesor koji je po njenim rečima hrišćanstvo predstavio kao filozofiju ljubavi ali ju je na žalost u Petoj beogradskoj gimnaziji dočekala potpuno druga priča. Veroučitelj je njenoj razrednoj rekao da su ona i drugarica u sekti.

- Taj psiho je seo pored moje drugarice i zavereničkim glasom je upitao da li zna šta je to što nosi oko vrata? Ona je nosila ank okačen o lančić… Pokušala je da objasni da je to simbol večnosti, stari Egipat, it. Na sve to, on se samo prodrao "Ne! To je satanistički znak!" – ispoveda mi se Milena Milenković.

Vesna Crepuljarević koja je pohađala gimnaziju u Vrnjačkoj Banji je brzo zažalila zbog svog odabira izbornog predmeta jer ju je veroučitelj ubeđivao da će otići u pakao zato što sluša rok muziku. Taj isti čovek je, po njenim rečima, rasplakao dete kad ga je osudio na pakao zbog gledanja televizije na Veliki petak.

U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji, veroučitelj je čak uspeo grešnošću cele regije da opravda cunami iz 2004. godine ali i da skuplja novčane priloge za svoje putovanje u Izrael. Na meti udara našao se i Hari Poter, naravno.

- Donosio nam je članke o tome kako je Hari Poter satanistička knjiga jer su deca skakala sa zgrade s metlom po ugledu na Harija. Jedan od boljih momenata bio je kad nam je tražio donacije da mu uplatimo da ide na hodočašće u Izrael uz napomenu: "Nek budu u evrima,tamo ne primaju dinare znate",- kaže mi Ivana Matić.

Drugi veroučitelji su ipak bili u kontaktu sa anđelima i nisu se bavili provizornostima kakav je Hari Poter.

- Ja sam u Filološkoj gimnaziji imao divlje ludog i vrlo zanimljivog veroučitelja sa brojnim pričama. Jednom, išao je ulicom i neki ''bedni prosjak'' mu je tražio pare a on ga iskulirao. Pratila ga je potom griža savesti. Na sledećem ćošku je pomislio ''Koji sam tek JA bednik'' i vratio se odmah, ali - od prosjaka više ni traga. Tada je shvatio da je ''anđeo koji ga je testirao, a on je pao''. – opisuje mi Luka Kurjački svoje sećanje.

Međutim, nekima su vodiči kroz život bili anđeli a nekome Milan Strogmen.

- Veroučitelj nam je pričao o poreklu Milana Jovanovića Strongmena. Ukoliko se dobro sećam, njih dvojica su svojevremeno izlazila u isti lokal – muzički klub Banker – i veroučitelj je prisustvovao nemilom događaju kada Milana (koji se tada još uvek nije bavio fitnesom) neki tip izbacuje kroz izlog lokala. Veroučitelj je dosta slikovitije opisivao čitav događaj i rekao kako je Milan tada rešio da mu više niko nikada u životu neće nauditi. I tako je postao jedan od najjačih ljudi na svetu – priča mi Uroš Dimitrijević bivši učenik Gimnazije “Svetozar Marković” iz Niša.

Zatim, njemu svojstveno, zavaljuje se u svoju crnu kožnu radnu stolicu i zamišljeno gleda u daljinu.

- Ne mogu da nađem poveznicu sa nekom biblijskom pričom, pa ne znam ni zašto nam je to pričao. Jedino što sam ja naučio tog časa bilo je da se klonim lokala sa izlogom – dodao je Uroš.

Još jedan kolega koji je imao živopisnog veroučitalje bio je i Stefan Veselinović. On je išao u negotinsku gimnaziju. Za veroučitelja mi je rekao da je jednom prilikom tražio drugu da mu donese harpun u školu da ga vidi i da je trenirao kik boks. Kao i Uroš, i Stefan nije mogao da stavi te događaje u preterano verski kontekst. Veroučitelj je kasnije postao sveštenik koji je dobio parohiju pod kojom je i Zaječar te je u jednom momentu po dužnosti osveštao i zaječarski noćni klub Dorijan Grej.

Ipak, da su čudni putevi gospodnji govori i činjenica da je iz svega toga proizašla reportaža koju možete pogledati u videu, a koja govori o tome šta sve možete osveštati u Srbiji ako želite.

Moja sestra je kao i ja imala sreće, ovog puta sa veroučiteljkom u Školi za dizajn, tj srednjoj dizajnerskoj. Kaže da su otvoreno pričali o svim aspektima vere koje su ih zanimali i da su čak ulazili u tumačenja drugih vera i sekta kao što je Hare Krišna.

Dakle, razni su ljudi bili u kontatku sa, kako je Dositej Obradović rekao – našim mladim dušama savitljivim poput voska u koji treba utsnuti znanje. Zato u odnosu na to šta su sve naše mlade duše čule u periodu kad smo prolazili kroz prste državnog obrazovanja, smatram da ipak zaslužuju barem jedan preventivni „Oče naš.“