Ako se ložim na dominaciju nad ženama, mogu li da budem saveznik feministkinja?

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK .

Nalazimo se usred kulturoloških promena. Muškarci su zbunjeni. „Kako da znamo šta je okej, ako nam ne kažete?“, zapomažu oni, cepajući košulje i zavijajući na mesec. Evo rešenja: samo pitajte! Pošaljite mi svoja pitanja o ljubavi, vezama i seksu. Ja sam žena, pitajte me bilo šta.

Pitanje koje mi je poslao Radoznali Mačak: „Kakva etika važi za S&M feministe? Kako žena može da bude potčinjena muškarcu, a u isto vreme i feminstkinja? Kako može da mi bude okej da se ložim na to da dominiram nad ženama i ponižavam ih, ali van spavaće sobe sebe smatram njihovim saveznikom“?

Ti si dobar tip, zar ne? Nežan, osetljiv, odlučno ispravan na način koji ponekad ume da nervira?
Vidim da se trudiš, zato što sebe opisuješ kao saveznika, a ne kao otvorenog muškog feministu – verovatno si znao da ću te ismevati zbog toga. I mogu da shvatim koliko ova tema može da muči dobronamernog muškarca koji želi da veruje u ispravne stvari, ali takođe i želi da ima dobar seks.
Zato što je, bože moj, ova tema večita zagonetka za veliki broj politički osvešćenih žena i za muškarce koji ih karaju. Ja sam proteklih deset godina provela pokušavajući da je rešim, i idalje nisam sasvim sigurna šta da mislim, ali provela sam dovoljno vremena razmišljajući o tome da bih mogla iz dana u dan da se s time nosim.

Evo mojih osnovnih pravila:

1. U krevetu radite šta god hoćete, dokle god to činite sa drugim odraslim osobama koje su sa time saglasne.

2. Ali to ne znači da ne treba da preispitujete ono što vas loži.

Moj kratkoročni praktični savet je da ako si srećan što spavaš s nekim ko voli da nad njime dominiraju i da ga ponižavaju – pa, trebalo bi da svi imamo toliko sreće. Ume da bud komplikovano naći nekoga ko ti se zaista dopada i ko ima kompatibilne fetiše, s toga, uživaj. Ne dovodi u pitanje sposobnost žene da nad njom dominiraju, a da ipak bude feministkinja. To nije tvoj problem.

Tvoje drugo pitanje me je pomalo iznerviralo iz ovog razloga, zato što mi se dešavalo da me muškarci to pitaju, često me nežno mazeći po kosi, za koju su me do pre par trenutaka vukli. Ovo je iz fazona, Ne znam, čoveče. Kako to da si me upravo deset minuta davio, a ja nisam zvala policiju? Zato što su stvari u krevetu uvrnute, i da moram da primenim sva svoja politička ubeđenja svaki put kada imam seks, muškarac ne bi smeo ni da me pogleda bez moje dozvole, a kamoli da mi kontroliše telo. Ali na nesreću, požuda baš i ne može da se intelektualizuje – barem ne po mom iskustvu – i nažalost, to znači da prihvatam da me uzbuđuju stvari koje su politički gledano gnusne.

To me dovodi do mog drugog pravila. Činjenica da te ne savetujem da odeš na program obuke drkanja na bezazlene porniće sve dok više ne prestaneš da želiš da nad bilo kime kime dominiraš potiče iz čisto sebičnih razloga. Ja volim seks i nisam voljna da živim bez njega. Život je već dovoljno zao i kada ne odustaneš od jedne od veoma retkih besplatnih, zdravih i zabavnih stvari koje možeš da radiš sa drugom osobom.

Međutim (i ovo je veliko međutim), ne mislim da to znači da ti ili ja možemo da uživamo u tim sklonostima, a da prethodno ozbiljno ne razmislimo o njima. Zato što ja ne mislim da su nasilne seksualne igre na osnovu rodova nedužna fantazija ili fetiš koji potpada pod istu kategoriju kao fetiš prema stopalima, ili balonima, lateksu, ili čemu god. U jednoj epizodi Seksa i grada (izvinjavam se), Samanta i njen dečko izvode fantaziju provale u kuću/silovanja, i ona umanjuje značaj svega toga, govoreći, „Pa šta, to je samo fantazija, igramo uloge“. Ideja je da nije važno šta se odigrava – u fantaziji je sve dozvoljeno.

Sećam se da mi je to bilo čudno, iako sam bila radoznala, nedužna trinaestogodišnjakinja, kada sam to gledala 2003. Zato što to ipak ima veze sa stvarnim životom – silovanje, nasilje nad suprotnim polom i dominacija su veoma stvarni, i deluje mi ludo pretvarati se da su u pitanju samo besmislene sklonosti koje mogu uredno da se spakuju u fijoku onda kada nemamo seks. Mislim da one ipak nešto znače – čak iako mislim da bi bez obzira trebalo da dozvolimo sebi da uživamo u njima.

Kada sam počela da razmišljam o tome zašto mi se dopada ono šo mi se dopada, pomislila sam da je sve to počelo zato što mi je potčinjenost omogućavala da pobedim osnovni osećaj sramote devojčice iz katoličke škole zbog toga što uopšte imam seks. Kada mi je neko govorio šta da radim i fizički me kontrolisao, to je na neki način brisalo moju sopstvenu odgovornost za ono što želim da radim, i činjenicu da to toliko žarko želim. Nije samo to razlog zašto to volim, naravno. Ali mislila sam da vredi razmisliti o tome. Možda ćeš i ti doći do nekog zanimljivog zaključka, ako zastaneš i dovoljno dugo razmišljaš o sebi.

Mislim da je važno da se i ti i svako drugi zapita zašto je to tako preovlađujuća seksualna dinamika. Zato što ja mislim da ono što čini da ti se kita digne jeste bitno. To nije samo beznačajna igra – vredi razmisliti o tome, iako nas je sramota.

Da li bih promenila ono što mi se dopada, da to mogu? Pa, da, verovatno. Zabrinem se i rastužim kada ugledam početnu stranicu PornHaba, čak iako sam tu da bih aktivno učestvovala. Pitam se i očajnički bih želela da znam kakva bi bila moja seksualnost da sam odrasla na nekom praznom mestu na kome nema ničega sličnog.

S toga, evo mog saveta tebi: budi licemer, kao i ja. Budi zabrinut zbog erotizacije ženske bespomoćnosti koja nas kulturološki okružuje, ali kada odeš kući, u krevetu radi šta god poželiš, sa partnerkom koja je voljna.

Budi dobar saveznik, diži glas u odbranu žena, napravi razliku – ali prihvati da je život kratak; prolazna prilika za zadovoljstvo.