Novac

Sa koliko godina bi trebalo da središ svoja finansijska sranja?

Pitali smo jedine ljude za koje znamo da su to uspešno obavili – naše roditelje.
6.7.17

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Australia

Dvadesete godine su decenija snalaženja sa finansijama. Sva je prilika da radiš na nekom početničkom radnom mestu na kome si plaćen jedva nešto više nego što su te plaćali dok si u srednjoj školi ređao robu po rafovima. Singl si, ili barem nisi u braku. Mnogo piješ, uglavnom da bi se izduvao. Štediš pare za neko grozno Kon Tiki proputovanje po Južnoj Americi. Tim povodom, na ajfonu imaš jednu od onih groznih aplikacija za odbrojavanje – još samo 45 nedelja, i pokret!

Reklame

Naravno, pomisao da kupiš kuću i jednog dana se skrasiš povremeno ti prođe kroz glavu… dok se ne setiš celog tog mehura od sapunice kada je boravište u pitanju. Ima li poente pokušavati da uštediš za depozit, kada možeš da iznajmiš stan u centru za duplo manje para nego što bi ti bila rata hipoteke za kuću u dalekom predgrađu? Šta je uopšte toliko dobro kod bele tarabe?
Teško je znati kada i da li se sabrati. S toga smo rešili da to proverimo sa jednim ljudima za koje znamo da su to uspešno izveli – sa našim bejbi bumer roditeljima.

Mahmud Fazal, autor

Mahmudovi roditelji: Gulšan i Nafi

Moj tata, Nafi, drži nekoliko tezgi sa cipelama po Viktoriji. Takođe uvozi i distribuiše patike, dok u svoje slobodno vreme renovira stambene jedinice. On je najvredniji radnik koga poznajem. Mama ostaje kod kuće i stara se o porodici – mene je rodila kada je imala dvadeset godina, 1990. Sredinom osamdesetih su otišli iz Kandahara, bežeći pred Sovjetskom invazijom.

Mahmud: Kako je način na koji ste proveli dvadesete godine uticao na vaš sadašnji život?

Nafi: Kada sam se doselio u Australiju sredinom osamdesetih, radio sam za Filips na sklapanju frižidera. Plaćali su me 220 dolara nedeljno, a radio sam oko 60 sati. Takođe sam radio i sa stricem na pijaci Kraljica Viktorija, nedeljom sam prodavao patike. Od njega sam naučio da ako otvoriš sopstvenu radnju možeš da ostvariš veću zaradu, u zavisnosti od toga koliko radiš. I kada sam naučio sve što sam mogao o vođenju posla, negde oko 1992. sam dao otkaz u Filipsu i otvorio sopstvenu radnju.

Reklame

Da li se kaješ zbog toga kako si proveo svoje dvadesete – da li bi voleo da si se više provodio, ili otišao u inostranstvo?

Kajem se zbog toga što nisam ranije otvorio svoju firmu. Nisam imao slobodnog vremena niti para da putujem. Radio sam sedam dana nedeljno da bih izdržavao svoju porodicu. Iz Avganistana sam došao kao žutokljunac, nisam imao druge prilike za zaposlenje i nisam bio obrazovan, pa sam jednostavno radio najnapornije što sam mogao, u prilikama koje sam imao. Morao sam da naučim kako funkcioniše posao u Australiji, i to je bio veliki kulturni šok u odnosu na ono kako sam odrastao u Kandaharu i ono što sam znao o pijacama. Zbog toga sam radio nedeljne smene kod strica u radnji, da naučim sve, korak po korak.


Pogledaj film Čekajući ceo život na posao: Vukovci


Kada si kupio kuću?

Prvu kuću sam kupio 1987, kada sam imao 20 godina. Bila je u Klejtonu, u Melburnu, i koštala me je 90.500 dolara.

Mnogo se priča o tome da mladi Australijanci nemaju pristupa tržištu nekretnina, naročito u najvećim gradovima kao što je Melburn. Šta misliš o tome?

Mislim da je tako zato što su mladi ljudi lenji. Nemaju radnu etiku kakvu smo mi nekada imali. Radio sam sedam dana nedeljno, preskakao ručak i do fabrike se vozio biciklom umesto autobusom, da bih sačuvao i poslednju paru za hipoteku i da kupim tati kola. Imao sam običaj da kupim Mars čokoladicu i da je podelim na tri porcije, za tri dana. Mlađarija je isuviše zauzeta izlascima u noćne klubove i trošenjem para. Oni samo žele da kupuju stvari koje im nisu potrebne. Čvrsto verujem da bi, kada bi poštovali pravila i radili ono što vlada nalaže, mnogo učili u školi i posle toga pošteno radili, bili uspešni. Nije lako, ali ako se zaista tome posvetiš, sve je moguće.

Džulijan Morgans, onlajn urednik

Džulijanovi roditelji: Amanda i Ian

Moji roditelji su tip ljudi koji bi ugroženim porodicama po svetu poklanjali koze svakog Božića, iako se moja mama veoma protivi jedenju koza. Oboje su rođeni 1955. – mama u Melburnu, a tata u UK. Oboje su prošli kroz hipi fazu deljenja kuće, ali ovih dana žive u lepoj kući u Bejsajdu, sa dva labradora.

Mama je bila učiteljica, pa socijalna radnica, pa učiteljica, a sada je ponovo socijalna radnica. Preuzmi, mama…

Reklame

Džulijan: Hej, mama, kolika ti je bila ušteđevina kada si imala 30 godina?

Amanda: Sama sam kupila kuću kada sam imala 26 godina. U to doba je bilo prilično neuobičajeno za mladu ženu da sama kupi kuću, ali meni je to bilo važno i iz emotivnih, i iz finansijskih razloga. Izgubila sam mamu kao veoma mlada, i odselila sam se od kuće. Mislim da sam zbog toga želela stabilnost, i krov nad glavom je to predstavljao. Tako sam kupila radničku kolibu u Sent Kildi, i imala hipoteku od 20 hiljada dolara. Sada to ne zvuči mnogo, ali radila sam kao učiteljica i zarađivala sam 200 dolara nedeljno, i veći deo plate mi je odlazio na kuću. Onda sam upoznala tvog tatu, i prodali smo tu kuću i preselili se na selo. Sada se kajem zbog toga što sam je prodala. Kuće na selu ne vrede mnogo, ali ipak, ta odluka da u 26. godini kupim kuću nam je odredila život. Da nije bilo te odluke, sada ne bismo imali ovu kuću u kojoj živimo.

Kakvu vrstu ušteđevine ili investicija bi trebalo da imam do kraja svojih dvadesetih?

Pa, finansijski planeri kažu da bi cilj trebalo da ti bude da uštediš oko 10 posto svojih primanja. Recimo onda da do kraja dvadesetih zarađuješ oko 70 hiljada. Trebalo bi da imaš ušteđevinu od oko 21 hiljade.

To zvuči mnogo.

Možda, ali ja mislim da je važno naučiti da štediš. Posle dvadesetih godina se čovek ne menja mnogo. Mislim da postajemo samo starije verzije sebe. S toga moraš u dvadesetim godinama da naučiš da štediš i to praktikuješ. Posle toga si mnogo više stvorenje navike, i samo postaje sve teže.

Reklame

Hvala, mama.

Otis Taton-Džil, stažista

Moji roditelji su rođeni i odrasli u Melburnu. Upoznali su se u srednjoj školi, i nakon mature su živeli u zajedničkoj kući u Gor Stritu, sa još četiri prijatelja. Venčali su se deset godina kasnije.

Dok je moja mama bila trudna sa mnom, tri meseca su živeli u Tajlandu, u jednoj slikarskoj koloniji. Godinu dana nakon mog rođenja, tata je kupio radnju u Gertruda Stritu, koja je postala prodavnica ploča Nortsajd Rekords. Do tada je moja mama već počela honorarno da radi kao kustos savremene umetnosti. Sada radi za ACMI, a tata i dalje radi u Nortsajdu.
Oboje su obavili sjajan posao odgajajući mene i moju sestru.

Otis: Da li su poslovi koje ste imali u dvadesetim godinama uticali na vaše sadašnje karijere?

Sara: Da, ja sam imala razna zaposlenja u sektoru zajednice i umetnosti. Na kraju sam odlučila da mi bolje pristaje rad u umetnosti. Stekla sam mnogo iskustva tokom volontiranja i pokretanja sopstvenih projekata.

Kris: Da, ja sam imao razne poslove u Ficroju, od dostavljača pica, do radnika u video klubu. Onda sam na kraju napravio iskorak od video kluba do prodavnice ploča – imao sam osećaj da između ta dva postoji kulturološka veza. Isto je i sa puštanjem muzike, koje je dovelo do rada na radiju. Muzika je život.

Da li se kajete zbog toga kako ste trošili pare u dvadesetim godinama?

Sara: Ja se kajem zbog toga što nisam živela u inostranstvu i zbog toga što nisam više putovala.

Reklame

Kris: Nema kajanja, samo mnogo osmeha. Sreća i širenje sreće.

Šta mislite, u kom uzrastu ste se sabrali?

Sara: Zavisi od toga na šta misliš! Ja sam se sabrala u raznim dvadesetim, ali se nisam stvarno skrasila u radu u umetnosti sve do polovine ili kraja dvadesetih. I dalje sam vrludala između sektora zajednice i umetnosti. Još uvek se osećam rastrzanom!

Kris: Sabrao sam se kada su došla deca. To se dogodilo tačno u to doba. Morao sam da promenim fokus u životu kada se pojavilo malo dete. Morao sam da prekinem sa načinom života batice iz video kluba i započeo sam život vlasnika prodavnice ploča.

Otis: Kada ste kupili našu porodičnu kuću?

Sara: Kada sam ja imala 29 godina, 1999.

Kris: Ja sam imao 28. Kupili smo je na aukciji, uz finansijsku pomoć mojih roditelja.

Kako ja da isplaniram kraj svojih dvadesetih? Da li bi trebalo da pokušam da kupim kuću?

Sara: Mislim da ljudi moraju da prave realne i praktične izbore. Na primer, manja kuća bliže gradu je bolja nego kuća iz snova koja je udaljenija. Najvažnije je biti sa svojim ljudima i u zajednici – nije važna veličina ili impresivnost tvoje kuće.

Kris: Moraš da se dovijaš. Dok klinci danas imaju neverovatan pristup kulturi, imaju ograničen pristup tržištu nekretnina. Možda je vreme da se san preokrene naglavačke! Da se ono što je dostupno načini poželjnim, a nedostupno nepoželjnim.

Kat, autorka

Katina mama, Barbara, u Nepalu

Moji roditelji su oni klasični beli australijski emigranti, Kivi i Rodezijac. Tokom svojih dvadesetih su živeli po čitavoj Australiji i svetu, i na kraju se skrasili u Pertu da podižu mene i mog brata. Tata je preminuo 2007, i od tada se moja mama – koja je radila kao geolog, medicinska sestra i kompjuterski programer - preudala. Ona i moj mlađi brat su sada imaju i vode firmu za ramove za slike.

Mama definitivno ima neka mišljenja o mladima i parama, i evo nekih od njih.

Reklame

Kat: Ćao, mama. Da li dvadesete treba da provedeš štedeći, ili provodeći se?

Barbara: Dvadesete su prilično dug period, pa možeš da uskladiš obe te stvari! Ja sam završila fakultet u 21, onda sam smesta otišla na obuku za medicinsku sestru, što je trajalo tri i po godine. Tako da sam do 24. godine učila, ali tokom obuke za medicinsku sestru sam radila u bolnici, pa su me i plaćali. A čim sam završila obuku, otišla sam preko okeana i radila kao medicinska sestra u Londonu i drugim mestima. Upoznala sam tvog oca dok sam putovala, i nakon dve i po godine sam se vratila i udala. Kada sam imala 28 godina, odvojila sam 18 meseci da steknem IT kvalifikacije i promenim karijeru. A i tokom tog perioda sam ipak mnogo putovala.

Da li si tokom čitavog tog vremena odvajala novac u stranu i razmišljala mnogo o budućnosti?

Pazila sam na pare i na to kako ih trošim. Uvek sam štedela da bih više putovala, malo sam radila, malo putovala, to je bio cilj. Kada smo se na kraju skrasili u Australiji, želeli smo da uštedimo za depozit za kuću. Kupili smo kuću kada sam napunila 30 godina, kada je na tržištu nekretnina bilo najnepovoljnije – kamate su bile oko 18 posto, a mi smo verovatno imali depozit od 20 hiljada dolara, ili tako nešto. Ne baš mnogo. Ali cene su tada bile mnogo niže. Mislim da smo potrošili oko 185 hiljada dolara na prvu kuću, a oboje smo radili.

Da li su tvoja zaposlenja iz dvadesetih godina uticala na tvoju sadašnju karijeru?

Reklame

Da, mislim da jesu. Radeći kao medicinska sestra sam sazrela kao osoba, zato što je to izazovno zaduženje. Kada sam se prebacila na IT, mislila sam da će ta karijera biti unosna, videla sam da će nam pružiti bolju finansijsku budućnost. A to je bila odluka koju sam donela u kasnim dvadesetim godinama.

Da li se kaješ zbog toga kako si raspodelila svoje vreme u toj deceniji?

Ne, mislim da sam imala mnogo sreće. Sjajno sam se provodila u svojim dvadesetim godinama. Radila sam dve stvari koje sam želela da radim – studirala sam da bih napravila karijeru koju sam želela, i videla sam sveta. Imala sam sreće da radim obe stvari, u doba kada je i jedno i drugo bilo izvodljivo. I da, do kraja dvadesetih sam već imala kuću.

Da li misliš da postoji određeno životno doba kada čovek mora da se sabere?

Mislim da ne postoji fiksno doba. Mislim da se to promenilo. Moji roditelji su morali da se saberu do svoje 18. godine, možda i ranije. Ne znam kada sam se ja sabrala, ali sve je došlo na svoje mesto negde kada sam napunila 30.

Šta misliš o mladim ljudima koji se muče da uštede pare ili priušte sebi kuću 2017. godine?

Pa, nevolja sa savremenim svetom je to što postoje velika očekivanja od toga šta je startna pozicija. Mi smo imali mnogo manja očekivanja. Ne mislim da su mladi ljudi krivi za to, društvo kao celina postavlja taj standard. U moje vreme bi sam počeo na nivou na kojem možeš, i bio bi srećan zbog toga. Ovih dana izgleda da ljudi žele da se pojave na tržištu na veoma finom nivou, koji ne mogu obavezno sebi da priušte.

Možeš li da podeliš sa nama neku mudrost?

Ne mislim da postoj određeno doba kada moraš da imaš određenu svotu novca. Ali mislim da treba imati stav fiskalnog uzdržavanja, da se tako izrazim. Lako je ne biti pažljiv s novcem, zato što ima toliko mnogo stvari na koje možeš da ga potrošiš. Ali na primer, ako želiš sebi da priuštiš kuću, ima stvari kojih moraš da se odrekneš. Manje se radi o određivanju vremenskog roka, a više o mentalitetu. Ako želim ovo, neću moći da izlazim na kafu svaki dan. To na kraju može da košta mnogo para! Nemoj svuda da se vozikaš kolima. U pitanju je drugačije stanje uma. Male promene mogu da se akumuliraju.

JOŠ na VICE:

Mladi u Beogradu koji žive sa roditeljima

Dvadesete su tvoja nova čudna faza

Dan D za studente u Srbiji: Šta je sve u torbama koje vam šalju roditelji