Kad srpska advokatura postane vašar

* Autor je beogradski advokat koji je želeo da ostane anoniman jer je… "situacija baš sjajna."

Kada bi me pitali kako da opišem stanje u beogradskoj, ali i srpskoj advokaturi a da to bude jasno najzbunjenijem čitaocu koji nikada nije imao posla sa fiškalskom slobodnom profesijom, rekao bih mu da je najbolje poređenje, uz to da se ogrešim u njega, šabački vašar. Samo zamislite da se na tom vašaru bira kralj, sve sa krunom od mesinga, plaštom od lažnog krzna i ispraznom, besmislenom titulom.

Ali ovakva advokatura je samo ogledalo čitavog pravosuđa, počevši od bespomoćno zastarelog sistema pravnog obrazovanja koji inflatornom brzinom štanca neznalice sa titulama mastera, bez obzira na to da li diplome stiču na sve slabijim državnim ili bizarnim privatnim fakultetima gde se ispiti kupuju za flašu dobrog pića, pa do samih sudija Ustavnog suda ili ministara pravde čiji je jedini kvalitet apsolutna lojalnost vlasti.

Na sve to, advokatura se nije prilagodila promenama. Osamdesetih godina 20. veka, Advokatska komora Beograda je imala nekoliko stotina članova koji su se svi među sobom poznavali. Znalo se ko do posla dolazi tako što sarađuje sa policijom, a ko je disident tog režima. Znalo se ko je vrhunski intelektualac eruditskog znanja i širokog pogleda na svet, i znalo se ko je šibicar. Tada je bilo lako izabrati predsednika komore.

Danas Advokatska komora ima više od 4,000 članova a izborni sistem se u suštini nije promenio. Kvorum za održavanje izborne skupštine je 350 advokata. I to je recept za cirkus. Ili vašar. Svaki od ozbiljnijih kandidata može da okupi 350 kolega i da, ako ispoštuje statutom predviđenu proceduru, održi apsolutno legalnu sednicu. I tako možemo da dobijemo više predsednika jedne te iste komore. I onda će krenuti poništavanja odluka, suđenja pred upravnim sudom, sakrivanja pečata, dovođenja raznih nabildovanih, ćelavih tipova koji sprečavaju ulazak advokatima u prostorije njihove sopstvene komore.

Zašto je to tako? Voleo bih da se koplja u ovom sukobu lome oko nekog zaista bitnog pitanja, oko otpora jedne slobodne profesije autoritarnom režimu, oko poreskog tretmana advokature, pitanja etike ili da je u pitanju borba za vladavinu prava.

Na žalost, u pitanju je kinta. Svaki od više od 4,000 beogradskih advokata svakog meseca uplaćuje 1,000 dinara članarine Komori. To su četiri miliona dinara mesečno, minimum. Tome dodajte i po 5,000 evra upisnine koju mora da uplati svaki novi advokat da bi bio član tog elitnog društva, sa izuzetkom onih koji postaju advokati a uslov za to su stekli kao advokatski pripravnici.

Istorijski, ovo nije prvi sukob. Već je bilo ovakvog haosa iz koga je sadašnje rukovodstvo izašlo kao pobednik. Sličan scenario se desio 2010. godine kada je u sukobu između Slavka Jelovca i Slobodana Šoškića, kao pobednik izašao ovaj potonji. Bukvalno su bile formirane paralelne službe koje su sačekivale i hvatale za rukav advokate po zgradi komore kako bi ih nagovorili da plaćaju članarinu njima, a ne ovim drugima. Neki od sadašnjih Šoškićevih protivnika su tada podržavali Jelovca a Jugoslav Tintor, novoizabrani predsednik, tada je bio priveden u policiju. Lične pizme u ovom sukobu imaju veliki, ako ne i presudan, značaj.

Formalno, sukob se vodi oko nekoliko stvari. Prvi je pitanje ortačkih advokatskih društava. To su velike advokatske firme koje zapošljavaju i po nekoliko desetina advokata i zastupaju velika preduzeća, korporacije i banke, koji su, opet, najunosniji klijenti. Običan, stari, tradicionalni, porodični advokat postaje polako prošlost i zamenjuje ga firma u kojoj su pojedini advokati specijalizirani za pojedine grane prava ili čak i uže od toga. Možda zvuči surovo prema malim advokatima, ali, klijent, uglavnom, tako dobija bolju i kvalitetniju uslugu - ako ništa drugo, dve glave misle bolje nego jedna i teško da će se neka korporacija kojoj su potrebne najrazličitije moguće pravne usluge pre opredeliti za pojedinca nego za advokatsku firmu. Sa druge strane stoje razna pitanja etike i sukoba interesa koje korporatizacija sektora pružanja pravne pomoći nosi sa sobom a koja ne samo da nisu rešena, nego nisu ni postavljena.

Iako niko ne spori pravo na postojanje ortačkim advokatskim društvima postavljeno je pitanje da li se oni u advokatskoj komori predstavljaju zajednički, to jest da li samo ortačko advokatsko društvo ima pravo učestvovanja na skupštini Advokatske komore i pravo glasa - da li ima pravo na samo jedan glas ili svaki advokat koji je zaposlen u tom društvu ima pravo na svoj glas. Sa jedne strane, rukovodstva društava su žestoko instruirala zaposlene u ovim društvima da učestvuju i kako bi trebalo da glasaju. Glasanja su javna i teško je zamisliti nekog da će dići ruku protiv volje svog šefa. Druga strana tvrdi da je upravo to potvrda njihovog argumenta da bi ortačka advokatska društva trebalo da imaju samo jedan glas.

Šta kažu Ustav i zakoni? Koga briga, doći će i to na dnevni red Ustavnog suda, jednog lepog dana.

Za građane, mnogo je važnije pitanje zakona o besplatnoj pravnoj pomoći koji je u proceduri. Nacrt zakon je loš, ali ne zato što predviđa besplatnu pravnu pomoć koju bi, između ostalih, pružali i advokati koje bi plaćala država - nešto poput odbrana po službenoj dužnosti - već zato što ne postoje jasna razgraničenja i nadležnosti pojedinih pružaoca pravne pomoći. Oni će biti preopterećeni dokumentacijom, a postoji i opasnost da će opštinske službe koje bi trebalo da se formiraju biti samo još jedan centar za uhljebljavanje nesposobnih stranačkih kadrova. A i nije baš u skladu sa Ustavom i nekim drugim zakonima. Stav dve najveće advokatske komore je da je takav zakon neprihvatljiv.

Problem je u tome što zakon jeste potreban. I u ovom ili onom obliku će biti usvojen. Besplatna pravna pomoć za najsiromašnije jeste civilizacijsko dostignuće. Samo pitanje za državu jeste da li je po svaku cenu potrebno doneti baš ovakav zakon, a pitanje za komoru jeste da li je svaki nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći automatski neprihvatljiv. I jedna i druga strana u sukobu koriste ovaj nacrt zakona kao sredstvo kojim optužuju one druge.

Treća stvar je u tome što se advokatura srozala, kaoi mnogo toga u zemlji, a Advokatska komora je nemi svedok dugogodišnje dekadencije i propasti a ponekad je i sama saučestvovala u njoj. Svojevremeno je u advokatsku komoru primljen bivši vojni istražni sudija koji je vodio istrage protiv nekoliko zapadnih lidera zbog NATO bombardovanja 1999. godine, čija je istraga u predmetu ubijenih gardista utvrdila da se radi o ubistvu i samoubistvu i koji je na kraju bio sudski osuđen zato što je ometao službeno lice tako što je policijskoj patroli koja ga je zaustavila zbog prekršaja pokazivao polni organ. Komora nije imala nikakav problem sa njegovom dostojnošću da obavlja ovaj posao.

Ali je imala problema sa dostojnošću Vladimira Vukčevića, dugogodišnjeg tužioca za ratne zločine koji je rešavao najgore i najkrvavije predmete iz balkanskih ratova, pri tom se suprotstavljajući bilo kakvoj politizaciji odeljenja na čijem je bio čelu.

Naime, odbili su da ga upisu u imenik advokata zato što „Vukčević, po oceni većine članova Upravnog odbora AKB, nije profesionalno obavljao svoju tužilačku funkciju i zato nije dostojan da se bavi advokaturom."

Vukčević je, između ostalog, tvrdio da nema dovoljno dokaza za pokretanje predmeta protiv nekih zločinaca čije su žrtve bili Srbi. Koliko je bio u pravu, najbolje se vidi u nedavnom oslobađanju Haradinaja i politizaciji čitavog predmeta. Vukčevićev greh je bio taj što nije dopustio da se tužilaštvo ispolitizuje što je, ironično, vrhunski profesionalizam. Komora je pristala na to da bude instrumentalizovana u političkom progonu neistomišljenika vlasti što je, opet ironično, vrhunski neprofesionalizam.

Ovakva potpuno nerazumevanja uloge profesionalnog udruženja i dopuštanje upliva tabloidne politike su degradirale kako komoru, tako i profesiju. A tu je i pitanje da li je advokatura uslužna delatnost, pitanje poreza i povećanja osnovice od 35 odsto, kao i još mnogo toga.

Žarište sukoba je novi statut komore. Zakonom o advokaturi je predviđeno da Advokatska komora Beograda donese statut u roku od šest meseci od dana stupanja zakona na snagu. Zakon je stupio na snagu 2011. godine. Statut je donet 2016. godine. Opet uz silne opstrukcije i užasna neslaganja oko toga kakav bi trebalo da bude. Ukoliko u ovom sukobu pobedi struja oko Jugoslava Tintora, jedna od prvih stvari koju će uraditi će biti promena statuta. Ako ništa drugo, predlog da se usvoji predstavnički sistem i da skupština ima 50 ili 100 članova koji bi bili birani umesto da se u velikoj hali skupo više od 1,000 advokata koji uvek imaju nešto da kažu, omogućila bi povratak elementarne pristojnosti u komoru.

U stvari, čak su i redovne skupštine AKB ličile na vašarišta, svađe u seoskim kafanama u kojima se upadalo u reč, govorilo i šta je imalo i šta nije imalo veze sa temom, vređalo i paušalno optuživalo za sve i svašta. Sadašnja Narodna skupština republike Srbije je debatni klub bečke gospode iz 1910. godine u odnosu na sednicu skupštine Advokatske komore.

Ako ste pomislili da je nada u mladim advokatima, nije. Oni su okupljeni na raznim društvenim mrežama, gde se na dlake seku na četiri dela i u suštini botuje ispraznom retorikom za neku od strana u sukobu.

A pravo i pravda? Ako u državi ne vlada pravo i ako imamo nekakav čudni provizorijum, zašto bi advokatska komora bila drugačija? Ili fudbalsko prvenstvo? Ili bilo šta treće.

Glavna fotografija via Flickr user claes krantz

Još na VICE.com

U Srbiji pravo doživljavamo kao dekor

Sezona lova na notare otvorena u Srbiji

Ima li leka za srpsko pravosuđe