Problem sa Sašom Jankovićem "zgrčenim u Beču" veći je od Saše Jankovića

U nekom trenutku, Saša Janković se iz političara pretvorio u pesnika. To je najdobronamernije objašnjenje koje može da se da njegovim tvitovima u poslednje vreme. Pre nego što se juče mreža zgrčila zbog „zgrčen u Beču“ tvita, tragovi ove transformacije su bili prisutni u tragovima.
Prošle nedelje je pesnički opisao svoj put u srpskoj politici:

Nekoliko dana nakon ovog poetskog izleta, podelio je kompilaciju osoba koje čuju po prvi put:

Tu je i umetnička fotografija supruge i psa jedne zore na Drini:

Zamišljeni pogled kontempliranja života u vožnji:

I onda naravno "bečki weltschmerz":

Svi ovi tvitovi su samo iz novembra. Stilske figure, povišena emotivnost, domišljanje budućnosti u kojoj će se pravda ponovo uspostaviti, a zlikovci dobiti zasluženu kaznu oduvek su bile pilari njegovog političkog jezika, ali sve to je dobilo dodatni akcenat otkad je jesen u sivo obojila naše dane, magla pokrila naša jutra, a kiša odnela bezbrižnost leta.

Drugo moguće objašnjenje je da Janković, drugoplasnirani na predsedničkim izborima sa skoro 20% podrške, nije profesionalni političar sa konkretnom porukom i jasnim planom, već je, kao i hiljade i hiljade ljudi koji su ga bespoštedno ismevali u poslednjih 12 sati- samo još jedan Tviter korisnik koji ima problem sa pravljenjem jasne granice između javnog i privatnog, dok sa strane ima posao "vođe opozicije".

Ovo nije pokušaj da se uđe u glavu Jankovića i da se analizira njegova ličnost. Mi sa političarima nemamo ličan kontakt, osim na mitinzima. Ali i tada nam se obraća kao grupi, a ne kao pojedincima. Stvar je javne komunikacije.

I da, sigurno je ovo što je „zgrčeno napisano u hotelu u centru Beča“ reakcija na nešto što je ovaj Tviter korisnik čuo ili pročitao o sebi. Nešto verovatno ne baš prijatno, nešto verovatno ružno i netačno. Nešto zbog čega bi svako od nas osetio užas i možda potrebu da napiše nešto nalik ovome.

Ali razlika je u našim ulogama. Razlika je u tome što kada neki nasumični Tviter korisnik sa nekoliko stotina ili hiljada pratilaca kuka o svom „spleen“-u to je bitno samo tim ljudima. To se tiče samo njih i njega. Ti lajkovi i ritvitovi su važni samo jako malom broju ljudi na nekoliko trenutaka i onda se zaborave (iako zauvek ostaju na Tviter serveru). Kada političar, neko ko hoće da bude predsednik ili premijer javno pokaže svoju malu, sitnu, ličnu slabost, to je značajno za celu zajednicu. To zauvek boji kako svako ko je video taj tvit vidi tu osobu, njegove namere i njegovu spremnost za funkcije koje želi da obavlja.

A pokazivanje slabosti nije poželjna karakteristika političara. I ako je ima, on i svi oko njega uvek rade na tome da je sakriju. U javnim imidžima svih srpskih savremenih vlastodržaca, slabost ne postoji.

Miloševića niko nije percipirao kao slabog. Đinđić je ubijen, između ostalog, zato što su se atentatori plašili da će ih pohapsiti i poslati u Hag. Koštunica je bio miran i staložen za ljude koji su bili za njega. Protivnici su ga smatrali opasnim. Tadićeva celokupna javna persona se bazirala na tome što je njegovo ime pretvoreno u glagol. U poslednjoj Vučićevoj kampanji reč „jače“ je bila u sloganu. Svaki od njih je komunicirao i komunicira snagu, borbu, volju.

U ovom tvitu od juče, Janković koristi nakaradnu kovanicu „nepovlačenje“. Koja opet, sama po sebi komunicira da mu je povlačenje u mislima, a da mu se on odupire.

U svetu postoji cela industrija savetnika, konsultanata, PR profesionalaca, advertajzera, stratega. Njihov posao je da oblikuju poruku i javnu personu političara i to kako ga percipira javnost. Da, postoje izuzeci, kao Tramp, koji je „sam svoj strateg“ ali njegov najveći-i verovatno jedini- kvalitet je što vrlo dobro razume odnose sa javnošću. Dok je bio privatni građanin, tvitovao je o raznim glupostima, ali otkad se bavi politikom, nijedan jedini tvit nije o njegovim iskrenim, stvarnim osećanjima koje prazni. Čak i kada pokazuje emocije, one su u svrhu političke borbe.

Jankovićev tvit i Jankovićev Tviter nalog se s vremena na vreme pretvaraju u intimne unose u dnevnik čoveka koji se jako muči sa svojom ulogom u javnom životu. Što je možda nekima simpatično, svakako je ljudski, ali nikako nije aspirativno. Sigurno nije nešto zbog čega bi bilo ko želeo da glasa za njega. Pogotovu ne u zemlji u kojoj se svakoga dana svi ljudi muče sa istom vrstom emocija zbog pritisaka i problema sa kojima žive. A Janković se bavi politikom jer hoće te probleme i te pritiske da reši. A kako će to da uradi kada komunicira da razmišlja o odustajanju? Kako kada s vremena na vreme tvituje poruke koje izgledaju kao da hrabri sebe da nastavi da se bavi time iako u stvari ne želi? Kako kada deli svoj "svetski bol" kao neki romantičarski pesnik? Kako kada su pritisci, problemi i krize sa kojima se svakog dana suočava svaki državnik u bilo kojoj zemlji sveta višestruko veći od onoga što on trenutno proživljava?

I najgore od svega, ovo je izneo na Tviteru, mestu na kome se okuplja njegova politička baza i koja je na njegov tvit o „neodustajanju“ reagovala neprestanim, višesatnim „zakucavanjem“ koje i dalje traje.

Ispod su neki od reprezentativnih primera:

Odavno u srpskoj politici nije bilo ovako zastrašujućeg autogola koji će politički protivnici mesecima koristiti za zbijanje fora a fanovi osećati transfer blama. A jako teško ćete glasati, volontirati ili donirati novac nekome zbog koga vam je neprijatno.

JOŠ NA VICE.COM:

Dan oslobođenja Beograda u duhu protesta

Pet razloga protiv vanrednih parlamentarnih izbora

Kreativno tumačenje brojki: Ksenofobija Dveri u pokušaju