Napravila sam krvavicu od sopstvene krvi

Prvobitno objavljeno na Motherboard Netherlands.

Tekst sadrži eksplicitne fotografije krvi.

Kada sam govorila ljudima da želim da napravim krvavicu koristeći sopstvenu krv, nozdrve bi im se raširile kao da su namirisali nešto grozno. Skoro svaka osoba sa kojom sam razgovarala mi je rekla, "Jebote, to je odvratno."

Odvratno? Po meni, odvratno je kada zakolju svinju ili kravu. Moja sopstvena krv ima mnogo istih hranljivih sastojaka – gvožđe, vitamine, minerale – kao i krv svinje koja obično ide u krvavicu, ali ovako ću povrediti samo sebe, a nijednu životinju. Zanimalo me je da vidim šta će da se dogodi tokom tog procesa. Želela sam da vidim kakav je osećaj, ali i kako će drugi ljudi reagovati. Zašto se moja ideja smatra za odvratnu, ali kada istu tu stvar rade sa krvlju svinje onda to nije?

Trebalo mi je pet minuta da nađem sajt na kome sam mogla da naručim medicinsku opremu koja mi je potrebna. Skrolovala sam kroz spiskove skalpela, testera za gips i hirurških mantila.

Zbog toga što sam želela da budem sigurna da imam prave – i zato što sam mogla da naručim igle samo na veliko, u paketu od sto komada – naručila sam šest kutija. Koštaju osam evra po komadu. U kategoriji "oprema za transfuziju", našla sam kese za krv u svrhu doniranja. Kada sam platila sadržaj svoje virtuelne korpe, sve što sam morala da radim je da sačekam pošiljku.

Narednog dana mi je sve stiglo na kuću i bila sam srećna kao dete na Božićno jutro, dok sam raspakivala svojih šest stotina igala i kese za krv. Moja dnevna soba je iznenada zaličila na operacionu salu.

Odgledala sam nekoliko videa na Jutjubu i ulogovala se na dejting sajt Inner Circle zbog saveta – pošto su neki moji parnjaci tvrdili da su lekari. Par dana kasnije, probušila sam kožu na unutrašnjem delu lakta iglom pozamašne veličine koja je bila prikačena na kesu za krv.

Dok se kesa za krv lagano punila sa pola litre moje krvi (ista količina koju bih donirala kao dobrovoljni davalac), ja sam zurila u daljinu. Šta bi moja mama pomislla kada bi me videla kako ovako sedim u dnevnoj sobi?, pitala sam se. Ili moji profesori iz srednje škole?

Kada se kesa napunila, ruka mi je bila slaba i pomalo ljubičasta. Jesam li previše stegla povez, ili sam uzela previše krvi? Nisam bila sigurna, ali ubrzo je došao trenutak da izvadim iglu iz vene. Zbog nedostatka iskustva, isflekala sam tepih krvlju. To je mala cena za ovako pozamašnu kesu krvi.

Čula sam zvono na vratima i otvorila ih – to je bila moja prijateljica Fajet, koja mi je rekla da će mi pomoći pri spremanju, zato što ona zna sve što treba znati o krvavicama.

Ja sam pripremila sve sastojke, i Fajet i ja smo ćaskale o našim ljubavnim životima dok smo mešale sočivo, paradajz-pire, soja sos i začinsko bilje u sočan nadev u surinamskom stilu. A onda smo slobodno – ali pažljivo – sipale skoro celu kesu krvi u mešavinu. Oblikovali smo smesu u kobasice koje smo gurnuli u moju mikrotalasnu rernu iz devedesetih Po prvi put sam razumela ono kada ljudi kažu da ti kuvanje "daje osećaj dostignuća."

Sa krvavicom koju sam napravila od sopstvene krvi, znoja i suza koja se peče u rerni, Fajet i ja smo očistile kuhinju. Sada je već izgledala kao klanica.

Krvavica je bila skoro gotova, ali kakva bi to gozba bila bez gostiju? Iznenađujuće, ali dosta ljudi je bilo otvoreno za to da proba moju krvavu kreaciju. Nekoliko kolega i moj cimer – čiji sam izmet pre par meseci stavila u pilulu od sraćke – borili su se za mesto za stolom. Nisam imala toliko mnogo krvavica, pa sam odlučila da napravim večeru za dvoje i pozovem jednog prijatelja.

Nako što sam izvadila krvavice iz rerne, pripremila sam dva divna tanjira. Kao šlag na torti, sipala sam malo preostale krvi na svaki od tanjira.

Upalila sam sveće i oboje smo seli. Bili smo spremni da jedemo. Radosno smo seckali krvavice i žvakali ih kao da smo sudije nekog takmičenja u kuvanju. Tekstura je bila veoma dobra, a nivo začinjenosti savršen. Na nesreću, malo sam preterala sa soja sosom, pa je krvavica bila malo slanija. Ali nije bila loša.