Učestvovao sam u krijumčarenju 27 tona trave za tri noći

Pre nego što su doušnici ispričali detalje bostonskim federalnim tužiocima 1980. godine, pošiljka od skoro 30 tona kolumbijske vutre bila je samo legenda. Foli Kouv, rukavac na vrhu Rta En, skoro sat vremena vožnje obalom od Bostona na Severnoj obali, bio je poprište jedne uzbudljive priče 1975. godine. Kermit Švajdel, stanovnik El Pasa koji se našao među 42 osobe optužene za ovaj odvažan manevar, jasno se seća svega.

Foli Kouv: Istinita priča jednog krijumčara o buntovništvu vutre, nova knjiga koja se očekuje u februaru u izdanju Činko Puntos Presa, Švajdelova je verzija svega što se dešavalo tokom te operacije. Nakon iznenadnog pada kvaliteta meksičke trave koju je njegove ekipa iz El Pasa krijumčarila preko granice, kupci su bili očajni za boljom gudrom. Džek Striklin, lider tog kontingenta u proteklih pet godina, odlučio je da iskoristi uslove tržišta i organizuje masovnu operaciju.

Vodeći svoje ilegalno preduzeće kao da je javno, Striklin je obećao svojim investitorima — advokatima, bankarima, lekarima, konobaricama i frizerima u El Pasu — da će im vratiti ulaganje sa kamatom od tri prema jedan i uspeo da sakupi 400.000 dolara kapitala kako bi finansirao kupovinu kolumbijskog proizvoda. “Striklin je imao 50 ljudi svuda po Severnoj obali Masačusetsa koji su radili za njega u raznim usputnim skladištima, gde su gomile trave pohranjivane nakon što su stizale brodićima koji su se sastajali sa matičnim brodom”, ispričao mi je Švajdel preko telefona.

Trebao im je veći deo tri noći da isporuče svu tu travu, od istovara sa brodova do izbacivanja na tržište. Ali treće noći, kontingent od prve noći već se bio našao na ulici, vrativši ulaganje investitorima i pokrivši sve troškove. Od tog trenutka nadalje sve je bila čista zarada. VICE se obratio Švajdelu da bi saznao kako je u svojoj novoj knjizi uspevao da razgraniči istinu od lovačkih priča.

VICE: Ko je bio Džek Striklin i kako si ga upoznao?
Kermit Švajdel: Džek Striklin je bio jedinstven lik, prava pravcata definicija harizme. Stvar u vezi sa Džekom bila je da se svaki njegov prijatelj osećao kao da mu je najbolji prijatelj i s njegove strane nije bilo ničeg neiskrenog u tome. Za njega je sve to bilo veoma stvarno, zato što je bio neko ko je uvek veoma prisutan u datom trenutku. Kad je bio s vama, bio je 100 posto s vama. Imao sam 12 godina kad sam ga upoznao, a on je bio četiri-pet godina stariji od mene. Imao sam dve starije sestre i to je dovelo Džeka u moju orbitu. Ali odmah me je shvatio ozbiljno i naš odnos je krenuo da se gradi odatle.

Zašto ste čekali toliko dugo da ispričate ovu priču?
To praktično nikad nije bila samo moja priča da bih mogao tek tako da je ispričam. Bila je to priča koja je imala mnogo različitih aktera — Džek Striklin i Majk Holidej bili su najveći. Bili Rasel je bio još jedan od njih. Ja sam igrao sve veću ulogu jednom kad sam se upleo, ali to je zaista bila njihova priča. Džek Striklin je vezano odslužio 17 godina, svoju poslednju kaznu. Kad je izašao iz zatvora, ubedio me je da je došlo krajnje vreme za ovako nešto. Kako je na kraju ispalo, jedva da je i ostalo dovoljno vremena, zato što je Džek umro u novembru prošle godine, ali je doživeo da vidi dovršenu knjigu. Strašno mi je žao što nije dočekao njeno objavljivanje. Džek, Majk i Bili su me svi veoma ohrabrivali da je uradim i odigrali su veliku ulogu u njenom objavljivanju. Došlo je vreme da ispričamo svoju priču.

(sleva nadesno) Džek Striklin i Bili Rasel negde u pustinji Nju Meksika, 1975. godine

Šta je Džek predstavljao za čitavu operaciju?
Džek je imao sposobnost da inspiriše ljude zbog koje su svi želeli da mu čine usluge. On je bio lepak koji je sve držao na okupu. Majk Holidej je bio lik koji je pokrenuo igru. On je pronašao krupnu vezu i po zanimanju je bio krijumčar. Ali Džek je bio inspiracija i posedovao je poslovnu žicu, bio je preduzetnik koji je stajao iza svega. On je odslužio 24 godine života u zatvoru zbog vutre a razlog zašto je služio 24 godine života u zatvoru zbog vutre jeste jer je Džek odbijao da otkuca sve ostale. Nuđena mu je nagodba za nagodbom. Mogao je da izađe iz zatvora za samo delić tog vremena, samo je trebalo da postane cinkaroš, ali Džek to nije želeo da uradi.

(sleva nadesno) Bili Rasel, Majk Holidej i Džek Striklin ponovo 2016. godine

Poznato je da krijumčari preuveličavaju stvari. Kako ste u svojoj knjizi uspeli jasno da razgraničite istinu i lovačke priče?
Boston je veliki deo knjige a bio sam intimno upleten u priču u Bostonu. Znao sam sve detalje. Osećam se prilično dobro povodom autentičnosti priče, čak i nakon 40 godina. Ranije priče o Džeku, Majku i Biliju bile su priče koje sam slušao skoro čitavog svog života. Znao sam da su istinite. Događaji tokom tog vremenskog perioda bili su nam prilično jasno urezani u mozgove. Zanimljiva stvar u vezi s tim je, recimo, Ralf Armendariz. Ralf je lik koji je otputovao u Kolumbiju, sakupio pošiljku i vratio se brodom. Četrdeset godina kasnije, dok sam pisao knjigu, i dobio kompletnu Ralfovu priču, bilo je to prvi put da je bilo ko od nas — ja, Džek, Bili ili Majk — uopšte čuo tu stranu priče, i to je prvi put da je Ralf čuo šta se za to vreme i posle toga dešavalo u Bostonu. Ova knjiga na neki način upotpunjuje priču za svakoga.

(sleva nadesno) Li Čagra i Džek Striklin, 1973

Kako su Džek i Majk na kraju prokrijumčarili toliko vutre?
Bio je to proces učenja na sopstvenim greškama, isprobavali su i grešili, sve dok nisu stigli do nivoa od 100 kila. Morate da imate dobavljača, a kad stignete do tog nivoa, morate da imate i kupca, nekoga ko će distribuirati robu. Ali jednom kad se Majk u Meksiku povezao sa La Načom, koji je vodio jednu od velikih narko porodica u Severnom Meksiku, ako ne i najveću, dobili su pristup gomili vutre.

Džek je privlačio kupce, i dok ste trepnuli, počeli su da dopremaju čitave kamione, što je bilo oko 350 kila, a onda po dva kamiona, zatim po dva kamiona tri ili četiri puta nedeljno u jeku sezone. Džek je bio taj koji je ubacio avion u jednačinu. Rekao bih da su od malih pošiljki u džipovima, koje su prenosili na sopstvenim leđima, za samo šest meseci stigli do kamiona i aviona. Sve se desilo veoma brzo.

(U pravcu kazaljke na satu, odozgo nadole) Dejv i Džojs Blot, Majk Holidej, Džek Strijlin, Karen Holidej, 1970

Kako se trgovina droge razvila od "buntovništva vutre", kako je zovete u svojoj knjizi, do nasilne industrije koju imamo danas?
Kratak odgovor je: kokain. Stigao je kokain i uništio biznis sa vutrom. U naše vreme, biznis sa vutrom vodila je kultura vutre. Bila je to kultura saradnje, kultura poverenja. Predavali bismo ljudima vutru u vrednosti od na stotine hiljada dolara jednim pukim rukovanjem, a oni bi je uzeli i mi bismo uvek na kraju dobili svoj novac. Ali bio je to zaista kratak prozor između 1970. i 1975. godine, kad je kultura vutre zaista dominirala poslovanjem sa vutrom. Potom je stigao kokain, koji je mnogo lakši za krijumčarenje, i donosi mnogo više novca.

Novac je postao suviše velik da bi se ignorisao. Ljudi su počeli da pucaju jedni na druge, da se ubijaju i sve je postalo mnogo veće nego što je kultura vutre mogla da podnese. Pravi, istinski pioniri poput Džeka, Majka i Bilija nisu želeli da se upletu u posao sa kokainom. Počeli su da trguju travom zato što su verovali u proizvod. Koristili su proizvod. Voleli su proizvod. Mislili su da ne rade ništa pogrešno, znali smo mi da kršimo zakon, ali nismo se osećali kao da kršimo neki veliki moralni kodeks ili radimo bilo šta pokvareno ili opasno. Kokain je to promenio. Mislim da se iz toga izrodilo nasilje koje je na kraju rasturilo granicu.

Mislite li da je operacija Foli Kouv utrla put legalizaciji trave?
Pa, nismo još stigli dotle, zar ne? Dozvolite mi samo da kažem da smo bili dovoljno glupi, ili dovoljno naivni, da verujemo da ćemo na kraju da pobedimo. Čak i onomad, sedamdesetih, mislili smo da će sve to proći isto kao sa Prohibicijom, a vlada će uvideti svoju grešku, ljudi će nastaviti da konzumiraju proizvod i na kraju će on biti legalizovan i dekriminalizovan. I evo nas 40 godina kasnije, a tek su sad počeli da se kreću u tom pravcu. Nenormalno mi je da nismo otišli dalje od ovoga, da nismo legalizovali travu na nacionalnom nivou. Vlada se tome opire zato što je, priznajmo otvoreno, borba protiv droge jednako velik biznis kao i rasturanje droge, a niko ne želi da smanjuje budžete za borbu protiv droge — ponajmanje agencije za borbu protiv droge. Mislim da je to borba koju ćemo morati da nastavimo da vodimo. Ali, u međuvremenu, ljudima se i dalje sudi, ljudi se i dalje zatvaraju zbog nje, a za mene je to zapravo pravi zločin. Pratite Seta Ferantija na Tviteru .